Formula 1 i Johen Rint: Svetski šamion krunisan posle pogibije

Berni Eklston je video mnogo toga tokom dugog i kontroverznog života.

Rođen je pre 90 godina u malenom selu Sejnt Piter Saut Elmhemu (40 stanovnika), u Safoku.

Ljubav prema mašinama i moto trkama će ribarevog sina odvesti na ručkove sa plemićima i predsednicima.

On ne samo da je uspeo da od Formule 1 stvori globalni fenomen kakav je ona danas, nego je i sebe u tom procesu uspeo da načini multimilijarderom.

Svejedno, pre svih opšte poznatih stvari kao što su bili sudski procesi i makijavelističko manevrisanje,

Eklston je u 40. godini života verovao da njegov stomak više ne može da izdrži moto trke.

U jesen 1970. godine, Formula 1 je uzela još jednog njegovog prijatelja i ovog puta je za njega to bilo previše.

„Kada sam saznao da je umro u bolnici, odlučio sam da momentalno spakujem i oprostim od Formule 1", kaže Eklston za BBC Sport iz doma u Švajcarskoj.

Čovek koji je tog septembarskog dana podlegao povredama je bio njegov najbliži prijatelj - Johen Rint.

Rint je imao samo 28 godina i bio je na pragu osvajanja prve titule u Formuli 1 kada je poginuo.

Eklston je bio prvi na mestu udesa u Monci, kada je tokom trening vožnje Rint izgubio život.

„Bio sam u garaži, a Johen se nije pojavljivao, tako da sam otrčao do ugla i video kako ga iznose iz bolida.

„Imali su njegovu kacigu, koju su mi i dali".

Sa krvavom opremom Austrijanca u rukama, Eklston se vratio do garaže ne bi li saznao gde su mu odneli prijatelja.

„Našao sam ga u vozilu koje su zvali ambulantnim, ali je u stvari više ličilo na pikap kamionet.

„Rekli su mi u koju bolnicu ga vode, pa sam pohitao tamo, ali iako su oni krenuli pre mene, tamo sam prvi stigao.

„Odveli su ga u pogrešnu bolnicu".

Na kraju je Rintovo telo dovezeno u bolnicu u kojoj je Eklston i dalje čekao, ali tada je već bilo kasno za sve.

Tako je Rint postao jedan od 20 vozača Formule 1 koji su izgubili život tokom tih smrtonosnih decenija 60-tih i 70-tih godina.

Pred taj trkački vikend, imao je 20 poena prednosti.

S obzirom da se za pobedu dobijalo devet poena, a da je do kraja preostalo da se voze još četiri trke, pobeda bi mu praktično osigurala svetsku titulu.

Bez obzira na slutnje koje je imao oko podešavanja bolida, Rint je, kao i uvek, bio usredsređen na probijanje limita.

Dok se približavao čuvenoj krivini Paraboliki, brzinom od 150 milja na sat, njegov Lotus je pretrpeo katastrofalni kvar na kočnicama i auto je sleteo sa staze.

Za Eklstona ovo nije bilo prvi put da izgubi vozača koji je vozio za njegov tim.

Prethodni put kada se to desilo, sledilo je skoro decenijsko povlačenje iz sporta.

Bilo je to 1958, kada je Eklston, tada dvadesetsedmogodišnjak, video prijatelja i klijenta Stjuarta Luisa-Evansa kako umire u plamenom zahvaćenom Venvolu na Velikoj nagradi Maroka.

Tada je okrenuo leđa ovom sportu ne bi li se usredsredio na osnivanje sopstvene auto-kuće, a trkama se vratio 1969.

Rintova smrt je delovala kao preveliki gubitak.

Za Eklstona to nije bio samo gubitak velikog talenta i kraj jednog biznis partnerstva.

To je, pre svega, bio završetak jedne jedinstvene, bratske veze nastale još na Velikoj nagradi Južne Afrike, pet godina ranije.

Rint je sam finansirao prelazak u elitno društvo 1964, kada je iz Austrije prešao u Englesku ne bi li kupio Brebhemov bolid u Formuli 2.

Već u drugoj trci, na Kristal Palasu, pobedio je legendarnog Grejema Hila, proklizavajući vozilom u krivinama stilom koji je zadivio mnoge sportske novinare.

Sledeće godine se pridružio američkom vozaču Mastenu Gregoriju u pobedi na trci 24 sata Le Mana u Ferariju.

Ugled je nastavio da gradi u Formuli 2, prvo u Kuperu, a zatim i u Brebhemu. približavajući se Formuli 1.

Nijedan od ovih automoblia nije bio naročito kompetitivan u ovoj konkurenciji, ali Rint kao da je iz njih uspevao da izvuče ono što drugi nisu mogli.

„Posle trka bi obično dolazio kod mene u kuću u kojoj sam živeo u Engleskoj".

Imao je ključ od kuće, pa bi samo ušao i zakucao na vrata sobe.

„Otišli bismo u kuhinju, on bi mi dao moj deo novčane nagrade, a onda bismo u sav taj novac igrali remi. Eto tako smo nas dvojica poslovali", kaže Eklston.

Sjajnim nastupima je uskoro privukao pažnju drugih šefova F1 timova.

Među njima je bio i Kolin Čepmen, veoma kompetitivni - neki bi rekli - kavaljer, vlasnik Lotusa.

Čepmen je želeo da zameni Džima Klarka, Škotlanđanina koji je bio dvostruki šampion sveta i koji je poginuo za volanom Lotusa u Formuli 2 u proleće 1968.

Eklston pamti da je Rintova ambicija bila presudna.

Bez obzira na dodatu opasnost koju je vožnja Čepmenovog bolida nosila, postojao je samo jedan bolid koji je Rinta zaista interesovao - onaj koji je davao najveće šanse za pobedu.

„Dobili smo ponudu da pređemo u Brebhem i to bi nam donelo pet odsto veće honorare nego što nam je nuđeno u Lotusu, ali ja sam rekao Johenu da mora da zaboravi na novac ako želi da osvoji titulu".

„Rekao sam mu: 'Imaš dosta dobre šanse da sa Lotusom osvojiš šampionat, ali Kolin ume da stvari načini pomalo jezivim i da forsira do krajnjih granica'.

„'Isto tako imaš i veće šanse da se povrediš u tom vozilu, nego u Brebhemu'".

On je samo želeo da osvoji titulu.

„Rekao sam mu: 'Okej, onda nema rasprave, onda je to Lotus'. I tako smo potpisali ugovor sa Kolinom".

Bio je to početak burnog odnosa sa legendarnim engleskim vlasnikom trkačkog tima.

Sada u istom timu sa Gremom Hilom, Rint je vrlo brzo nadmašio ovog veterana i ostvario prvu pobedu na Velikoj nagradi SAD na stazi Votkins Glen, 1969.

Ali njegov auto je bio nepouzdan i sa puno mana, naročito pri velikim brzinama.

Rint nije štedeo Lotus u kritikama u štampi, što je jako ljutilo Čepmena.

Ipak, to nije uticalo na njegov učinak.

„Sećam se da sam sedeo sa Johanom u garaži i da smo igrali remi za vreme jednosatnih kvalifikacija.

„Kolin je došao i rekao: ,Šta vi to radite kog đavola? Ostalo nam je još samo nekoliko minuta'.

„A Johan mu je odgovorio: 'Pa ionako nema svrhe, auto je totalni krš'".

Ekleston je smatrao da Rint ipak nije mogao na taj način da razgovara sa Čepmenom.

„Ušao je u auto na samo pet minuta od kraja kvalifikacija - pred sam završetak, bio je na prvom mestu.

„Kada je trebalo obaviti posao, on ga je i obavljao".

Rintov direktan stav, samopouzdanje, avanturistički trkački stil i brak sa finskom lepoticom Ninom Linkoln, sa kojom je imao i ćerku, načinili su ga amblemom ovog sporta.

Bio je blizak prijatelj sa rivalima Džekijem Stjuartom, Pirsom Karidžem i Brusom Meklarenom.

Karidž i Meklaren su poginuli u razmaku od 19 dana leta 1970. - samo nekoliko meseci pre Rintove fatalne nesreće u Monci.

Smrt njegovih kolega ga je potresla u velikoj meri.

Ali prema Eklstonu, ona je pre izrodila način za psihološko zatvaranje unutar svog trkačkog okruženja nego što je došlo do otvorenog procesa traume i tuge.

„Svi su oni znali za rizike", kaže on.

„Ne zaboravite da smo godišnje gubili par vozača, tako da smo svi znali da problemi postoje".

Kada bi neko poginuo na stazi ili tokom treninga, oni bi jednostavno nastavili dalje.

Niko nije ni pomišljao da o tome razgovara ili da bilo šta kaže o tome.

Nije im padalo ni na pamet da bi oni mogli da budu sledeći".

„To vam je kao danas sa ovom užasnom bolešću koja nas okružuje.

„Svi misle: ,Pa, desiće se njemu, a ne meni'".

„Zanimljivo je kako možemo mentalno da se udaljimo od tih stvari, kako da taj deo potpuno izbrišemo iz sopstvene svesti".

Nesreće su retko zaustavljale trke u to vreme, pa bi vozači često samo projurili kroz plamen u kojem je možda njihov rival umirao.

Rint je nastavljao da skuplja poene.

Posle čuvene pobede u Monaku, gde je lidera trke Džeka Brebhema pretekao u poslednjoj krivini tokom poslednjeg kruga, Rint je nanizao nekoliko pobeda.

Trijumfovao je zaredom na Velikim nagradama Holandije (kada je poginuo Karidž), Francuske, Britanije i Nemačke.

Pred početak trke u Monci, bio je sam na vrhu u poretku vozača sa 45 poena.

Najbliži pratilac je zaostajao za njim 20 poena.

Dok je Rintova smrt i dalje bila sveža u kolektivnom pamćenju, cirkus Formule 1 se preselio u Severnu Ameriku gde su održane tri poslednje trke u sezoni.

Na neki način, zanemarivanje tragedije u ovom sportu je predstavljalo deo sumorne fascinacije navijača, zaključuje Eklston.

„To vam je kao kad neko hoda po konopcu koji se nalazi na 20 metara od zemlje - to gledate jer bi on mogao da padne".

„Nadate se da neće, ali ako već hoće, onda svakako želite da budete prisutni".

Niko ne želi da bude taj koji će reći da je neko stradao zbog ovakvih pravila, ali nesreće se dešavaju, nesreće se dešavaju na stazi.

„Mislim da su fanovi tada više osećali kao da su deo trke, nego danas".

U Kanadi, Džeki Iks je pobedio u Ferariju.

To je značilo da Belgijanac može da sustigne Rinta ukoliko osvoji obe trke do kraja.

Iks je pobedio na poslednjoj trci u Meksiku.

Ali na pretposlednjoj, Velikoj nagradi SAD, na Votkins Glen stazi, uspeo je da stigne samo do četvrtog mesta.

Emerson Fitipaldi je tamo ostvario prvu pobedu u sedištu Lotusa koje je ostalo upražnjeno nakon Rintove smrti.

To je značilo da će Rint posthumno biti krunisan za šampiona 18. novembra 1970.

Tokom emotivne ceremonije, Džeki Stjuart je trofej predao Rintovoj supruzi Nini.

Upravo je Škot bio taj koji joj je u timskoj garaži u Monci saopštio da joj je muž poginuo.

Putujući cirkus Formule 1 je u to vreme činio prilično uzan krug ljudi, manje od njih 70 ukupno, prema Eklstonu.

Tada su isti mehaničari radili i u fabrici i pratili timove na trkama.

Na dan trke, timovi bi jedni drugima pozajmljivali auto delove i alat, a vozači i njihove žene su putovali zajedno sa osobljem.

Za Eklstona je to značilo produbljivanje bratske veze sa Rintom u njihovoj ljubavi prema adrenalinu i kockanju.

„Johen je bio strašan skijaš, a i mene je pokušavao da uključi u sve to", priseća se Eklston.

„Ja sam želeo da se lagano spustim niz stazu, ali je on smislio nešto još bolje".

Ušli su u helikopter, a letelica se popela, manje-više, do vrha planine…

„I on je onda rekao okej, otvorio vrata i izbacio me iz letelice sve sa skijama.

Stajao je sam na vrhu planine, ne znajući ni gde je, a Rint i helikopter su nestali.

„Propao sam u sneg čitav metar! Naravno, vratio se po mene, ali eto, takav međusobni odnos smo imali. Zabavan".

Na kraju, Eklston je shvatio da ga je Formula 1 nepovratno obuzela, bez obzira na emocionalni gubitak.

Ostvario je svoj plan koji je kovao sa Rintom da vode tim tako što se vratio i kupio Brebhem 1971. i tu je ostao šef punih 18 godina.

Tokom karijere u Formuli 1, on je doneo revoluciju u ovaj sport.

I dalje je u kontaktu sa Rintovom porodicom i prošlog septembra je zajedno sa Ninom večerom obeležio 50 godina od smrti njenog muža.

Poslednji put su razgovarali telefonom pre samo nekoliko nedelja.

Bez obzira na sve, on nije prisustvovao Rintovoj sahrani.

„Nikada ne idem na sahrane, ne želim ništa da imam sa tim, to kad ljudi umiru i slično", kaže Eklston.

„Čudno je to sa tim stvarima. Bio sam vrlo blizak i sa Nikijem Laudom, i njega smo nedavno izgubili".

Kaže da se ne bi iznenadio kada bi njih dvojica „sada ušla u ovu sobu".

„Kao i Johen, i on bi svakog trenutka mogao da stigne.

„Kada bi se sada pojavio na vratima, rekao bih mu: ,Pa gde si ti, pobogu, do sada?".

Pogledajte video o učitelju letenja zmajem

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]