Majkl Danlop: Čovek koji je u moto trkama izgubio brata, oca i strica, ali se i dalje takmiči

Na mirnom crkvenom groblju u ruralnoj Severnoj Irskoj leže tri groba koja dele isto prezime - Danlop.

Džoi, Robert i Vilijam. Sahranjeni jedan pored drugog, opelo je služio isti sveštenik, a svi poginuli na dva točka, baveći se sportom koji ih je stvorio, ali i slomio.

Više od 40 godina, braća su dominirala opasnim, uzbudljivim i sjajnim svetom motociklističkih trka.

Prvo su bili Džoi i Robert, a zatim dva Robertova sina, Vilijam i Majkl, koji se i dalje trka.

Manje od godinu dana pošto je njegov stariji brat Vilijam poginuo tokom trke nadomak Dablina, Majkl Danlop je ponovo bio na drumovima Severne Irske i Ostrva Man, jurcajući na supermotoru vrednom 70.000 funti brzinom koja dostiže i 320 kilometara na čas.

Gledajući sa strane, čovek bi se upitao - zašto?

Zašto Majkl ne završava sa svim tim kada je izgubio brata, oca i strica?

Bila je to odluka doneta u poslednjem trenutku. Maja 2018. godine, Vilijam Danlop se povukao sa TT trke na Ostrvu Man da bi bio sa svojom partnerkom Dženin, koja je bila u šestom mesecu komplikovane trudnoće sa njihovim drugim detetom.

TT trke u junu dominiraju kalendarom moto trkača - ali Vilijam je bio siguran da radi pravu stvar. Porodica je uvek na prvom mestu.

Vilijam je, naravno, imao problema da ponovo počne da uživa u ovom sportu od kada je njegov otac Robert poginuo u nesreći 2008. godine.

Neki čak kažu da je planirao da odustane od trka. On i Dženin su proveli vikend sa njihovom ćerkom Elom.

„Bio je to predivan vikend, sve je bilo tako opušteno", kaže Dženin. „Bilo je divno na tako lep način provesti vreme".

„Kada se Vilijamu malo razbistrilo u glavi i kada je rekao da će se tog vikenda ponovo vratiti trkama, ja se čak nisam ni zabrinula. Takođe, iz bolnice su stizale dobre vesti u vezi sa mojom trudnoćom i onog jutra kada je krenuo na trku, bio je u jako dobrom raspoloženju".

„I nakon svega, očigledno, stvari su počele da se odvijaju svojim tokom".

Vilijam Danlop je poginuo na drumskoj trci Skeris 100, nedaleko od Dablina, 7. jula 2018.

Imao je 32 godine. Zbog mehaničkog kvara, ulje koje je počelo da curi iz njegovog motora, krenulo je da se sliva na zadnji točak pri velikoj brzini.

Bio je zbačen sa motora i momentalno je izgubio život. Da tragedija bude veća, on nikada nije imao priliku da upozna drugu ćerku Vilu, koja se rodila dva meseca kasnije.

„Bio je rođeni talenat kao trkač, ali je isto tako bio rođeni talenat da bude otac", kaže Dženin.

To što je bio dobar otac, Vilijamu je pomoglo i da preboli smrt sopstvenog roditelja.

„U mojim ćerkama vidim i njihovog oca. I to će tek da se razvije i pojača kako budu odrastale, ali to je i divno i potresno u istoj meri, jer je on bio uskraćen za mogućnost da uradi nešto za šta je bio stvoren, a to je da bude otac".

„Trke su došle pre mene i to je bilo nekako urođeno u Vilijamu. Ljudi su mi govorili da je njegov stil, način na koji je vozio, izgledao kao da je on to izvodio bez ikakvog napora. Tako da mogu da zamislim koliko mu je bilo teško da odustane od nečeg takvog, a ja u svakom slučaju nisam od njega to ni tražila".

„Bilo kako bilo, kada je postao otac, ja sam mogla da vidim promene u Vilijamu".

Lijam Beket je blizak porodični prijatelj porodice Danlop. On je pomagao Robertu tokom njegove karijere i gledao kako Vilijam i Majkl izrastaju u talente svetske klase. Vilijamovu smrt opisuje kao nešto „nezamislivo, nestvarno".

„Vilijam je ozbiljno razmišljao o tome da prestane sa trkanjem, to sigurno znam. Toliko je bio okupiran svojom porodicom, da je ta sezona trebalo da bude njegova poslednja. Na žalost, nije dobio šansu da se izvuče iz toga", rekao je Lijam.

„Bio sam slomljen. Bio sam prisutan kada se rodio i nije fer to što je otišao pre mene. Za to što je nestao u tako ranom dobu, iako sam bio izuzetno tužan i ljut, nisam nikoga mogao da okrivim. Svi smo bili svesni rizika".

„Donekle i sam osećam krivicu zbog svega jer sam bio deo sveta trkanja i veliki pobornik drumskih trka, znajući u isto vreme da nešto ovako uvek može da se dogodi".

Beket zajedno sa Vilijamovom majkom Luiz radi na iznalaženju načina da njihov sport postane bezbedniji.

U tom smislu se sada ponovo organizuju neke manje trke u Irskoj da mladi vozači ne bi morali da se dokazuju i „istražuju sopstvene limite" na predstavama koje ne praštaju greške, kao što su TT trke.

Ali priča o porodici Danlop nam ukazuje i na to da u ovom sportu nisu ranjivi samo mladi trkači početnici.

Džoi Danlop je i danas najuspešniji vozač u istoriji TT trka na Ostrvu Men sa 26 pobeda.

Treći na toj listi je njegov bratanac Majkl sa 18 pobeda, od čega je tri imao prošle godine.

On očekuje da će se vratiti na vrh i ove godine. Prezime Danlop nikada nije mnogo udaljeno od najvišeg stepenika na pobedničkom postolju.

Nesuđena zvezda, Džoi je pobednik koji je nagrađen i OBE (Red britanskog carstva) ordenom 1996. godine za svoj vansezonski hobi vožnje kombija prepunog hrane i ćebadi do sirotišta u Rumuniji, Bosni i Albaniji.

Sve je to radio bez imalo pompe i fanfara.

Poginuo je sa 48 godina dok je učestvovao na opskurnoj trci u Estoniji, 2. jula 2000. godine.

Udario je u drvo pošto je po kiši bio zbačen sa svog motora od 125 kubika.

Bez obzira što je bio i duplo stariji od svojih rivala, samo mesec dana pre toga on je osvojio 3 TT trke i to su bile dve nedelje slave koje su nagoveštavale da se vratio u sam vrh u ovom sportu.

Poslednju noć je proveo pružen preko prednjih sedišta sopstvenog kombija, birajući to umesto hotelskog apartmana koji mu je bio dodeljen.

Džoijeva smrt je potresla svet motociklizma i dovela Severnu Irsku do kolapsa.

Procenjuje se da je više od 50.000 posetilaca prisustvovalo sahrani i da su ljudi dolazili iz Australije, Japana i Južne Afrike.

Na uzanim seoskim putevima koji okružuju Danlopov skromni bungalov je bilo toliko ljudi, da je pogrebnicima trebalo sat vremena da ga iznesu iz doma i da pređu kilometar i po do mesta na kojem je sahranjen.

Sveštenik Džon Kirkpatrik je sahranio Džoija Danlopa. Nekoliko godina kasnije sahraniće i Džoijevog brata Roberta i Robertovog sina Vilijama.

Tri sahrane Danlopovih na groblju prezbiterijanske crkve u Geridafu i u sve tri službu je držao isti čovek.

Prozor Kirkpatrikove kancelarije gleda na golf teren Portraš, ali iako je član kluba, on tamo nikada nije zaigrao.

Umesto toga, kako ste i sami mogli da pretpostavite, on je celog života motociklista koji je odrastao gledajući Džoija pre nego što je postao pastor lokalne crkve 1987. godine.

„Kada ste u motociklističkom sportu, stvari koje se tiču života i smrti su jako, jako bliske", kaže on.

„Imate prijatelje koji ginu. Svi mi koji smo u ovom sportu, znamo to vrlo dobro. Ja sam kapelan motociklističke unije Irske već 26 godina i na žalost, do sada smo obavili preko 30 sahrana naših vozača".

„Razmislite malo o tome. Mladi vozači. Iznenadne smrti, porodice. Mnogo pitanja".

„Uvek sam se nadao da nikada neću morati da se bavim Džoijevom sahranom. To sam pomislio za svakog vozača. Drugačije i ne možete".

„I sada sam obavio tri sahrane za istu porodicu. Ali kada sam se posvetio ovom poslu, odlučio sam da prihvatim sve što sa tim poslom ide. Tako sam postavio stvari. Posvetio sam se služenju ovom sportu i unapred sam znao da će biti mnogo dana kada ću se pitati zašto se sve to događa".

„Šta će biti, biće - to je način na koji ja razmišljam - i sa time ću da se suočim tek kada dođe vreme za to".

Najveći TT trkač svih vremena je umro 2000. godine. Ali njegovo ime i nasleđe žive i dalje.

Njegov brat Robert je izašao iz senke Džoijevih uspeha i sam postao vrhunski vozač. I njegova priča će imati tragičan kraj.

Pred kamerama, Robert Danlop je imao mnogo više harizme od svog starijeg brata Džoija. Posedovao je magnetsku privlačnost.

On je osvojio 5 TT trka, ali je trka Severozapad 200 (North West 200) - koja se održava na potezu između Portstjuarta, Portraša i Kolerajna - bila njegova staza slave.

Pobedio je u 15 trka na tom mestu koje će mu na kraju oduzeti život.

Na samom vrhuncu svoje moći, Robert je 1994. godine tokom bizarnog incidenta doživeo teške, po život opasne povrede kada se zadnji točak njegove Honde RC45 polomio pri punoj brzini.

Doživeo je strašne povrede na svojoj desnoj ruci i nozi i tada mu je rečeno da je njegova karijera završena.

Umesto toga, vratio se praktično čim je uspeo da se osloni na sopstvene noge bez tuđe pomoći, ali na nešto slabije motore od 125 i 250 kubika.

Nedostajalo mu je fizičke snage da se izbori sa većim motorima, naročito kada je morao da ulazi u krivine pri punoj brzini.

Pošto nije bio u stanju da potpuno zatvori svoju desnu šaku i da pomera nogu, modifikovao je motore da bi mogao da se vrati trkama.

„Robert je bio vojnik. Neke od povreda koje je doživeo su bile komične", kaže Lijam Beket.

„Na prste jedne ruke mogu da nabrojim nesreće u kojima je pravio tehničke greške u 20 godina vožnje - svi drugi udesi su bili posledica ili loše sreće ili mehaničkih kvarova. Džoi mi je nekoliko puta rekao: 'Robert baš nema sreće. Svaki put kada padne, on udari u nešto tvrdo'. Nikada nije imao mnogo sreće".

„Robert je odlučio da nastavi dalje, ali mora se reći da nikada nije preboleo Džoijevu smrt. Nikada više nije bio isti. Jednostavno nije mogao to da prihvati".

Bez obzira na to što je ostao bez starijeg brata, Robert se okrenuo drugoj strani svog porodičnog stabla i svojim sinovima, Vilijamu i Majklu.

U trenutku kada je 2008. došlo vreme za trku Severozapad 200, na startu su bila trojica Danlopovih. Robert i njegovi sinovi, sva trojica u istoj trci za motore od 250 kubika.

I dok su tog četvrtka trkači pojurili sa startne linije u večernji trening, otac Kirkpatrik je bio među posmatračima trke.

„Prošetao sam startnom linijom, Robert je bio u drugom redu i neprestano se smejao. Sećam se toga kao da je bilo juče", kaže on.

Nekih stvari prisetio se kasnije - bilo je hladno veče i trening je počeo nešto kasnije nego što je to bilo uobičajeno.

„Znam neke ljude koji sada govore 'Trebalo je da uradimo ovo, trebalo je da uradimo ono', ali bilo je kako je bilo. Od starta trke, pa sve do Maders Krosa, gde je pao, ima samo nekoliko minuta. I sve se odvijalo uživo, na velikom ekranu".

„Čim smo videli dim, znali smo da je došlo do kolapsa motora, a zatim je usledio i težak udar".

Usledili su tišina, pa šok.

„To me je lansiralo u bolnicu, mrtvačnicu, kod porodice. Nema reči kojima se to može opisati, a ja sam u takvoj situaciji bio nekoliko puta".

Robert je bio zbačen sa svog motora pri brzini od 240 km na sat na putanju kojom je išao drugi vozač.

Doživeo je teške povrede kojima je podlegao te iste noći u bolnici.

„Svetla su se ugasila za sve nas", rekla je njegova žena Luiz za list Belfast Telegraf.

„Robert nikada ne bi odustao od trkanja. Trke su bile njegov život. Ali u isto vreme je znao da će ga one i ubiti jednog dana".

„Može se reći da je naslutio sopstvenu smrt".

Robert se trkama vratio posle Džoijeve smrti. Ali možda i najneverovatnije poglavlje ove priče o porodici Danlop, tek je trebalo da bude ispisano.

Dok su se prijatelji i rodbina okupljali u domu Danlopovih, nekoliko sati nakon Robertove smrti, Vilijam i Majkl su već bili u garaži i pripremali mašine za trku koja je trebalo da se održi sledećeg dana.

Organizatori trke su pokušali da ih zaustave. Zbog njihove sopstvene, ali i zbog sigurnosti ostalih trkača.

Umesto svega toga, Majkl je otišao na trku i pobedio.

„To nije bila trka. Bilo je to nešto drugo", kaže Kirkpatrik.

„Mnogi su tada govorili da to nije smelo da se dozvoli i siguran sam da su donekle bili u pravu, iz različitih razloga".

„Pogledao sam Majkla i rekao, ne želim da ti se bilo šta dogodi. Majka ti je u kući. Tek je prošla kroz sve ovo".

„Pobedio je i vratio se kući. Nije se tuda motao, ništa nije slavio, nije se radilo o tome. Bio je to veoma inspirativan trenutak".

„Kako sve to objasniti? Ljudi na različite načine odaju poštu, pokazuju svoju brigu, ljubav, posvećenost. Neki ljudi ne mogu da shvate da je pobeda jedan od načina izražavanja osećanja, jer to jednostavno ne razumeju. Ali on to radi na taj način, barem ja tako gledam na sve to".

Majkl je pobedu posvetio ocu, a u deceniji koja je usledila on se pozicionirao kao jedan od najvećih vozača na planeti.

Izgubio je oca, brata i strica u sportu koji toliko voli. A sada ga je, zajedno sa rivalima Piterom Hikmanom i Dinom Harisonom, uzdigao na nivo kakav do sada do sada još nije viđen.

Majkl Danlop se ovog meseca vraća trkama na čuvenoj stazi na Ostrvu Men.

Statua Džoija Danlopa se nadvija nad ovom stazom, dok je Majkl na dobrom putu da sustigne rekord svog strica od 26 pobeda.

Majkl već ima 18 trijumfa, a ima samo 30 godina. Kada je Džoi imao toliko godina, za sobom je imao samo jednu pobedu.

Sastajemo se na ostrvu, nekoliko meseci pre nego što će se ulice koje povezuju predgrađa pretvoriti u trkačku stazu.

Od kada je Vilijam poginuo, Majkl se trudio da bude što aktivniji, pa je pomogao prijateljima da otvore veterinarsku hiruršku ordinaciju, renovirao je bar i restoran u Portstjuartu, ali je na motor seo samo jednom.

Pogledajte video o ekstremnom biciklizmu

Novinarima je poslata poruka da Majkl neće pričati o Vilijamu - i ko ga zbog toga može kriviti?

„Na sopstveni način se bavim time", kaže on. „Klonim se takvih stvari. Doneo sam odluku da nastavim sam da donosim odluke".

„Trke su oduvek bile moj život; navikao sam se na motocikle. Spremni smo za rokenrol".

Barjaktar porodičnog imena je srećniji kada može da govori o celoj dinastiji i svom mestu u njoj. Misli da ima još mnogo toga da pokaže.

„Moj otac i Džoi su proslavili ovo ime - i to širom sveta. Mnogi ljudi su popularni u svojim gradovima ili u sopstvenom zemljama, ali ja sam video kako se imena mog oca i Džoija kotiraju na Novom Zelandu, Australiji, Hong Kongu.

To ime ima veliku težinu i da biste ga nosili, potrebna su vam široka ramena. Svi nas poznaju, na ovaj ili onaj način, ističe on.

„Mislim da sam u mnogim oblastima napravio dosta toga, ali da, mi se uvek trudimo da postignemo još više. Vratiću se i pokušaću da porodično ime održim na nivou na kojem je sada i da ga poguram još malo".

Zašto on nastavlja sa ovim? Majkl ne želi direktno da odgovori na ovo pitanje, ali prirodno je pitati se tako nešto, osim u prisustvu onih koji su tako vezani za ovaj sport.

Popričajte sa nekim ko je poznavao Danlopove, ko ih je pratio na stazi slave od Severne Irske do Novog Zelanda, ko se radovao njihovim pobedama i ko je učestvovao u njihovom bolu i nećete se iznenaditi.

Ovo su moto trke i to je ono čime se Danlopovi bave.

Na kraju krajeva, Majkl je pobedio u trci samo 48 sati nakon pogibije svog oca Roberta. Teško da će sada da zastane.

„Ponovo sam bio na motoru dve nedelje posle Vilijamove nesreće", kaže Geri Danlop, Džoijev sin. I on je trkač, ali neće nastupati na TT trci uz svog rođaka Majkla.

„Da sam ja bio taj koji je poginuo, Vilijam bi uradio istu stvar. Vilijam bi nastavio da je Majkl stradao - on od toga ne bi bežao".

„Da budem iskren, to je bilo najbolje što sam mogao da uradim. To mi je dalo nekakav podsticaj, malo razbistrilo glavu. Pomoglo mi je".

„Ljudi koji nikada nisu učestvovali na trkama ne mogu to da razumeju i ja mislim da nema svrhe ubeđivati ljude koji nisu spremni da slušaju".

Možda dela ipak govore glasnije od reči. Biće mnogo ljudi voljnih da saslušaju Majkla, od Pitera Hikmana, Dina Harisona, velikog Džona Mekginisa ili sjajnog Iana Hačinsona, sve do svih onih koji će se ovih dana okupiti na Ostrvu Men.

Svi oni mladići i devojke koji učestvuju na trkama u ovom surovom sportu zaslužuju da budu tretirani kao heroji.

Ali uvek će postojati samo jedna, prva familija drumskih moto trka.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]