Oštrica noža: Film na jeziku kojim govori samo 20 ljudi na svetu

Na plaži oivičenoj četinarima, more na sivi pesak izbacuje beživotno telo tinejdžera. Majka trči do mrtvog sina i privija ga na grudi, ridajući od bola.

U međuvremenu, mladi čovek po imenu Aditsi beži sa lica mesta, zalazi u šumu, dahćući i stenjući. Izvevši dečaka u čamcu na nemirno more, oseća se odgovornim za njegovu smrt.

Ova porodična tragedija nalazi se u centru zbivanja kanadskog filma Oštrica noža, iliti Sg̱awaay Ḵ'uuna. Priča, utemeljena u natprirodnom, bavi se univerzalnim temama porodice, ljubavi, gubitka i izdajstva.

Ono što je manje univerzalno jeste jezik filma, Haida. Prema podacima Kulturnog saveta Prvih naroda, ostalo je svega 20 tečnih govornika ovog jezika, što ga čini ozbiljno ugroženim.

Film su režirali Helen Hejg-Braun i Gvai Edenšo, koji je i sam pripadnik naroda Haida.

„Pisati scenario za film na jeziku Haida nije čak delovalo kao nekakav poseban izbor", rekao je Gvai. „Pričali smo priču o Haidama."

Iako su bili „potpuno posvećeni pričanju te priče", kaže on, vodili su računa i o tome da Oštrica noža posluži i kao izvor za učenje.

Dajen Braun jedna je od poslednjih živih osoba koje govore jezik Haida i glumila je u filmu.

„Naš san na samom početku bio je da film pomogne našoj deci da nauče jezik. Da im mi pomognemo da ga nauče", rekla je ona.

Domorodačke zajednice Haida žive na Haidi Gvaji, arhipelagu 100 kilometara od zapadne obale Kanade. Radnja Oštrice noža smeštena je na ovom ogoljenom ali predivnom obalskom pejzažu sredinom devetnaestog veka.

U filmu se dve zajednice Haida spajaju kako bi spremile hranu za zimu. Preko njihovih grudi istetovirani su geometrijski oblici, a nose ogrtače ispletene od omorike koja raste na zemljištu oko njih.

To je jedan suptilan portret porodice nesvesne patnje koja će je uskoro zadesiti. Arhipelag Haida Gvaji kolonizovali su 1853. godine Britanci, nazvavši ga Kolonija ostrva kraljice Šarlote.

Mnogi veruju da su Evropljani namerno širili bolesti kao što su velike boginje poklanjajući narodu Haida zaraženu ćebad i šalove, izazvavši strmoglavi pad u njihovoj populaciji sa 10.000 ljudi na svega 588.

Ova brutalna aneksija nagoveštena je u filmu Adistijevim odlaskom u šumu, gde on ponire u ludilo i postaje Gagiksid, Divljak, potpuno izgubivši svest o sebi.

Tokom čitavog 20. veka, populacija Haida uspevala je polako da se vrati i sada iznosi 3.442. Ali patnjama Haida tu nikako nije bio kraj, jer je njihova kultura bila istrebljena, naročito u rezidencijalnim školama, gde su domorodačka deca bila prisiljavana da čitavog prepodneva rade u poljima, a potom popodne dobijala rudimentarne časove.

Govoriti jezikom Haida bilo je strogo zabranjeno.

Dajen Braun kaže da su učitelji upozoravali njene roditelje da ako budu govorili „vlastiti jezik", završiće u paklu. Neka deca su dobijala batine zato što su govorila vlastiti maternji jezik.

„To je bio način da pokušaju da nas kontrolišu", kaže ona. „Veliki plan da nas asimiliraju 100 odsto."

Gvai kaže da većina Haida „i dalje svoju situaciju doživljava kao da su pod stranom okupacijom i nezadovoljni su što ne mogu da govore vlastiti jezik na vlastitoj zemlji".

Jezik Haida: Kratak kurs

Haida, ili Haad Kil / Haydaa Kil uglavnom se priča na ostrvima Haida Gvaji u Britanskoj Kolumbiji i korene vuče iz vremena kad su se ljudi ovde prvi put naselili posle Ledenog doba, pre oko 11.000 godina.

Postoje tri različita dijalekta Haida, koji se govore u Skajdgejtu i Masetu u Kanadi i Hajdaburgu u američkoj državi Aljasci. Haida je jezički izolat, što znači da nije povezan ni sa jednim drugim postojećim jezikom.

Izrazi na jeziku Haida

Siing.gaay 'laa - Dobar dan

Gassingu dang giidang? - Kako ste?

Asang dang hll ḵing gas ga - Do viđenja

Gasanguu siingaay giidang? - Kakvo je vreme?

Gina 'waadlux̱an gud ad kwaagid - Sve zavisi od svega drugog (poznata izreka na jeziku Haida)

Prema podacima Uneska, u Kanadi postoji 70 priznatih domorodačkih jezika. Kulturni savet Prvih naroda kaže da su gotovo polovina njih u Britanskoj Kolumbiji, u kojoj broj domorodačkog stanovništva iznosi 172.520. Ali samo 3 odsto ove populacije tečno govori domorodačkim jezikom.

Ovo odražava i širu međunarodnu sliku: izveštaj Nacionalnog geografskog društva i Instituta za žive jezike o ugroženim jezicima pokazao je da širom sveta na svake dve nedelje izumre po jedan jezik.

Ujedinjene nacije proglasile su 2019. Međunarodnom godinom domorodačkih jezika, a sredstva za njihovo očuvanje u Kanadi poslednjih godina porasla su sa 5 miliona dolara na 118 miliona.

Robert-Soko Oule, poslanik parlamenta za Vinipeg, veruje da je borba za očuvanje ugroženih jezika vredna truda.

On je mešanog engleskog i domorodačkog kriovskog porekla i jedan je od retkih političara koji je govorio na maternjem jeziku u parlamentu 2017. godine. On je rekao da svako ima pravo da govori na svom rođenom jeziku.

„To je od velike važnosti za narode čiji jezik predstavlja njihovu kulturu i njihovu istoriju", rekao je on. „Često čujemo da se domorodački narodi ne osećaju delom Kanade. Strašno je mnogo besa."

Govor Roberta-Sokola Krija utro je put pravu poslanika na tumače koji će prevoditi domorodačke jezike u parlamentu. U martu, aborididžinska televizijska mreža APTN prenosila je prvi put hokejašku utakmicu na jeziku Krija.

Prema rečima Roberta-Sokola, upotreba domorodačkih jezika, bilo na filmu, u parlamentu ili sportu, „šansa je da se domorodačkim narodima poruči da su važni".

Erika Džin Rajan radila je kao glumica u Oštrici noža, baš kao i instruktorka jezika na snimanju. Ona je Haida i jezik je počela da uči pre osam godina.

Kad prvi put čujete kako se jezik Haida priča na filmu, kao neko kome je maternji engleski, odmah pretpostavite da je proces učenja bio veoma težak.

Ali Erika kaže da je proces bio manje kao učenje a više kao izvlačenje jezika iz njene podsvesti. „Nisam imala nikakvog problema sa izgovorom", kaže ona. „Već sam ga imala u sebi."

Za 22 glumaca u filmu koji ne govore jezik, organizovani su „kampovi za obuku", u kojim su ih učili stariji sunarodnici.

„Doveli smo glumce i one koji pričaju jezik sve na jedno mesto, bez mreže, na dve nedelje", kaže Erika. „Učili su da ga govore, kako da zapamte jezik. Da predstave jezik u pravom svetlu i predstave naše pretke u pravom svetlu."

Kao u slučaju Haida, mnogi jezici prenose se sa generacije na generaciju usmenim putem i nemaju ortografiju koja bi ih sačuvala. Ali sada, po prvi put, jezik Haida je zabeležen - što je važna alatka za pomoć novim učenicima.

A što se scenarija tiče, scenaristi su ga prvo zapisali na engleskom a onda ga odneli starijim sunarodnicima na prevod. Erika je opisala starije kao „srce, kičmu" projekta i rekla da je produkcijski tim morao da „iskoristi njihovo znanje i prepusti im pozornicu".

Haida sada ima 265 aktivnih učenika. Prvi put se on uči i u školama. Kao toliko prijemčiv medij za mlađe generacije, film je ključan deo ovog obrazovnog procesa.

„Privukao je mnogo više pažnje nego što smo mogli da se nadamo", rekla je Dajen Braun. „Mladi ljudi su se zainteresovali za njega." Videla je dokaze kod rođenog unuka koji je od tada naučio jezik Haida. „To mu je usadilo osećaj ponosa zbog toga što je Haida", rekla je ona.

„Inspiriše buduće generacije; otvara vidike", kaže Erika Džin Rajan. „Ovaj film uliva nadu drugim jezicima i drugim domorodačkim zajednicama. Ako možemo da utremo taj put i budemo ta štafetna palica, onda to moramo da uradimo."

Za Eriku i sve pripadnike naroda Haida koji su učestvovali u filmu, posle toliko godina uništavanja ključnog dela njihovog identiteta, oživljavanje jezika je bio emotivan proces.

„Jezik me je izlečio - upotpunio me je, shvatila sam šta znači biti Haida", kaže ona. „Na taj način ću pomoći svom narodu, pomoći ću svojoj deci."