Африка: Како сам замало избегао кенијски 5. октобар

Салама.

Била је то једна од првих речи на свахилију коју сам тмурног јутра средином мајa научио по слетању у Најроби, главни град Кеније.

Свахилијем се, према проценама, служи више од 80 милиона људи у источној Африци.

Уз енглески, званични је језик у Кенији, Танзанији, Уганди и Демократској Републици Конго.

И не, на свахилију „салама" нема баш никакве везе с месом и месним прерађевинама - дословни превод значи „добро, безбедно".

Баш тако сам се и осећао у највећем делу двонедељне радне посете овом живописном афричком граду, који последњих дана привлачи пажњу светске јавности због бруталних сукоба демонстраната и полиције.

Побуна, испрва спонтана и махом ограничена само на гнев младих на друштвеним мрежама, убрзо се прелила на улице бројних градова.

Повод је био спорни финансијски закон који, између осталог, предвиђа повећање пореза на додату вредност (ПДВ) на хлеб, шећер, јестиво уље, пелене, моторна возила...

Кулминација протеста уследила је у уторак, 25. јуна, у Најробију, када се више хиљада грађана сукобило с полицијом испред зграде скупштине, а ангажована је и војска.

Према званичним подацима, убијено је осам демонстраната, док је неколико стотина људи повређено.

Мања група побуњеника успела је да се упркос сузавцу и бојевој муницији пробије у здање, палећи и рушећи делове скупштине.

Бес, зачињен сад већ отвореним позивима на, како су рекли, револуцију, усмерили су ка председнику Кеније Вилијему Рутооу, кога сматрају најодговорнијим за овакав закон.

Кадрови похаране и запаљене скупштине неминовно су ме подсетили на демонстрације у Београду, 5. октобра 2000. године, којима је срушена власт Слободана Милошевића.

Ни партије, ни племена, ни лидери, него Генерација З

Протести у Кенији специфични су и по томе што немају карактер класичних политичких демонстрација.

Не предводи их парламентарна опозиција, већ млади људи из такозване Генерације З - рођени крајем 1990-их и у првим годинама 2000-их.

У обраћању нацији у уторак, Руто је оптужио поједине „опасне криминалце" да су се инфилтрирали међу Генерацију З.

Они такве тврдње с гнушањем одбијају.

„Ми нисмо криминалци, само не можемо више да трпимо, овим ће мерама потпуно уништити обичан народ", каже 23-годишња Канана, рачуновођа из Најробија, за ББЦ на српском.

Додаје да ово нису протести „ни партија, ни племена, ни лидера", него Генерације З, одлучне да се избори за боље услове живота.

Кенија је независност од Велике Британије стекла 1963, а упркос повременим политичким нестабилностима, насилни протести, револуције и државни удари нису обележили њено досадашње постојање.

„За мог живота још није било овакве побуне, ово је заиста прекретница", објашњава Канана.

Последња најава председника државе да ће, бар привремено, повући спорни закон, изазвала је, чини се, благо смиривање тензија.

Поверење се, ипак, изгубило.

„Ништа му не верујемо, да је стварно желео могао је да повуче закон пре читавог овог крвопролића", закључује она.

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

Бода-бода, печени кукуруз и плод баобаба

Улицама у центру Најробија, којима се до пре само коју недељу ширио мирис печених кукуруза на жару, недавно су одзвањали рафали и проливала се крв.

Сценарио који нисам могао ни да замислим.

У време мог боравка у Најробију, председник Руто био је у званичној посети Сједињеним Америчким Државама.

Готово да није било телевизијског канала на коме се у недоглед нису вртели снимци пријема из Беле куће, који је у Рутоову част приредио председник САД Џозеф Бајден.

Једини протест тих дана био је мирни, скоро неприметни улични скуп групице медицинских радника у Вестлендсу, четврти у којој махом живи и привређује виша средња класа.

Видео сам их јездећи на бода-боди, најјефтинијој и уједно најузбудљивијој верзији такси превоза.

Обичан, стари мотоцикл савршено је решење за муњевити, небезбедни слалом кроз закрчене улице, којима влада једно једино правило - да нема правила.

Семафори, баш као и саобраћајна полиција, постоје, али чини се да их нико од локалаца и не примећује.

Какав-такав ред постоји само на модерном ауто-путу у дужини од 30-ак километара, који спаја аеродром с осталим деловима Најробија.

Изграђен је 2022. године уз новчану и логистичку подршку Кине, баш као и железничка пруга Момбаса-Најроби, која спаја престоницу с другим највећим кенијским градом смештеним на обали Индијског океана.

И док се на саобраћајна правила и не обазиру превише, Кенијци са задовољством примећују ретке белце.

„Мзунгу, мзунгу! Белац, белац!", добацивали би ми често улични продавци којих је на сваком кораку.

Нудили су ми рукотворине с мотивима Кеније, онај кукуруз с почетка приче и егзотичне слаткише какве никада пре нисам окусио.

Попут рецимо мабујуа, заслађене, јарко црвене семенке баобаба реског укуса, која вам обоји језик и усне тако да заличите на десетогодишње дете.

А деца нигде у Најробију нису ваљда толико весела као у Истлендсу, удаљеном кварту на ободу града.

У њему, за разлику од Вестлендса, живи аутентична „радничка класа".

Ту, суботом поподне, разровани друмови врве од света, и нарочито од раздрагане деце одушевљене кад одједном угледају странца.

Насмеју ти се од срца, па одјуре за играчком која осликава дечију машту, али и сиромаштво у ком одрастају - празна пластична флаша сока, о чији је чеп привезан дугачки канап којим витлају на све стране.

Чињенице о Кенији:

Огромни контрасти и криминал

Тако је у Најробију живо све док не падне мрак, када овај и још неки делови града прикажу своју тамну страну.

Криминал, оличен како у џепарењу тако и у озбиљним, оружаним пљачкама, разлог је што вам домаћини саветују да избегавате шетњу у то доба.

Не препоручују, додуше, да сами лутате ни током дана, али новинарска радозналост глува је на такве савете.

Није ми, ипак, било свеједно када сам у потрази за локалном пијацом с дрангулијама залутао и завршио на неугледном бувљаку ауто делова на Киринијага роуду.

Замислите најсиротију аутомеханичарску радњу, па једно стотину таквих, начичканих под ведрим небом с две стране уског пута утонулог у непрегледно блато и баруштину.

И мене у белим патикама како тражим излаз из преуског лавиринта смећа, карбуратора и ауспуха, док кибицери стрељају непријатним погледима.

На хауби расходованог комбија пише „Толико близу је Бог".

Тако близу, на само пар минута хода одатле, био је, међутим, само луксузни објекат светски познатог ланца хотела.

„Краљевски комфор", писало је на табли изнад које се пружао високи бедем додатно опасан редом дуге бодљикаве жице.

Од таквих контраста као да је саткан читав Најроби.

„Човече, стварно си имао среће што ниси остао без телефона тамо, ти баш имаш лудо самопоуздање!", у неверици ме гледала колегиница Линет, док сам јој уз ручак препричавао уличне догодовштине.

У друштву младог колеге Стивена ручали смо чорбу од грашка са неизоставним чапатијем, сомуном налик на наше палачинке.

Њих су Кенијцима донели индијски грађевинци још крајем 19. века када их је британска колонијална управа довела да изграде железничку мрежу.

Муве су облетале око нас тог поподнева и квариле ми један од последњих оброка у Најробију пре повратка кући.

Пожалио сам се Линет да ће ми недостајати бука, онолике боје и мириси Најробија, па чак и досадни пљускови, што се као по договору спусте сваког поподнева у исто време.

Били су то последњи трзаји кишне сезоне, која траје од половине марта па све до краја маја.

„Уко ту сава", рече ми Линет на свахилију и одмах преведе: „Бићеш ти сасвим добро".

Надам се да ће и Кенија, што јој искрено желим.

Погледајте и ову причу:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]