Медицина: Ново лечење унутар материце могло би да спасе хиљаде деце, кажу научници

Најсавременије терапије које лече фетусе са неуролошким дефектима имају потенцијал да промене наталну негу какву познајемо.

Четврта трудноћа Мишел Џонсон ишла је по плану све док се специјалиста, који је вршио стандардни преглед у 20. недељи ултразвуком, није незнатно укочио док јој је притискао стомак.

Ултрасонограферу је било „истински непријатно", збуњено постављају питања, присећа се Џонсон.

Неколико дана касније, звао ју је шеф радиологије.

Тон му је био озбиљан, док је бирао речи и говорио да је то реткост према његовом искуству, али Џонсон мора одмах да оде до специјалисте за гестацијску феталну медицину зато што њено дете има спину бифиду.

У науци позната као мијеломенингоцела, спина бифида је кад се кичмена мождина, која код деце почиње да се развија као цев у облику канолија и обухвата нервни систем, не затвори до краја.

Супераутопут нерава се тако излије у мало испупчење негде дуж кичме.

Овај дефект нервног система по рођењу може да доведе до доживотних когнитивних проблема као и хроничне непокретности и парализе од кукова надоле.

„Било је то поражавајуће", каже Џонсон, која је тада имала 35 година и живела у Портланду, у Орегону, у САД.

„Била сам у шоку", додаје.

Сваке године се у САД роди око 1.400 беба са спином бифидом.

Тачан узрок овог сложеног стања није до краја познат, али се претпоставља да је комбинација генетских и фактора животне средине.

Низак ниво уноса фолне киселине током трудноће или одређени лекови против епилепсије могу да утичу на настанак овог стања, али није јасно колико тачно велику улогу они играју.

Спина бифида се обично лечи у 24 до 48 сати одмах по рођењу: хирурзи зашију кичмену мождину и врате је у бебино тело, спречивши да се стање додатно погоршава.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Али док је заказивала преглед код специјалисте, медицинска сестра је у телефонском разговору испричала Џонсон за нови програм у Калифорнији који користи матичне ћелије за лечење деце са спином бифидом док су она још увек у материци.

Кад би одлучила да учествује у програму, њена беба би била други људски пацијент који је икада био подвргнут овој врсти третмана.

Џонсон је знала да је то шанса коју жели да пружи њеном нерођеном детету.

Пошто је процедура морала да се деси пре 26. недеље трудноће, „било је попут трке са временом", каже Џонсон.

После неколико скенова, анализа крви и разговора, она се упустила у нешто веће од живота.

Пренатални преглед у потрази за неуролошким стањима остварио је огроман напредак у последњих пар деценија.

У ту технологију спада генетска анализа, неуроимиџинг и фетална магнентна резонанца у високој резолуцији.

Они помажу лекарима да завире у нервни систем фетуса у развоју и поставе раније и чешће дијагнозу било каквих стања која мењају живот и која ће их задесити чим се роде.

Али током читавог тог напретка, није било много тога што су лекари могли да ураде поводом тих дијагноза све док дете не изађе из материце, али значајан постотак кључног развоја мозга дешава се много пре него што је беба рођена.

Сада нови талас пионирске неуронаучне терапије у материци помаже да се то промени.

У току је неколико кључних пробних испитивања да би се тестирала хируршка и медицинска лечења која лекарима омогућују да излече стања код беба пре него што се роде.

Поље је „на самој ивици" читаве нове димензије терапија, каже Џефри Рас, педијатријски неуролог са Универзитета Дјук који је недавно написао академски есеј о третману у материци као „следећој граници" неурологије.

Један од тих револуционарних третмана је актуелно прво клиничко испитивање које је одобрила америчка Управа за храну и лекове (ФДА), а које лечи спину бифиду у материци уз помоћ матичних ћелија плаценте.

Пројекат, познат као Кјур трајал(CuRe Trial), кулминација је 25 година рада феталне хируршкиње Дијане Ли Фармер, са Калифорнијског универзитета у Дејвису.

Операције унутар материце, током којих се отвор у кичменој мождини зашије назад, постале су стандардна нега у случајевима са веома тешком спином бифидом.

Оне успоравају погоршање болести током трудноће и побољшавају изгледе за пацијенте више од постпорођајних операција, као што указују резултати вишегодишњег рада Дијане Ли Фармер.

Али са једним новим пројектом она жели да оде корак даље.

Ушивање отворене неуралне цеви шавом би се радило матичним ћелијама из делова мајчине плаценте, познатих као „мезенхимске стромалне ћелије", изведених и узгојених у минуциозно прецизном четвородневном процесу.

Оне би требало да активно уђу и поправе штету која је већ настала до тренутка дијагнозе.

Ове матичне ћелије су „веома паметне", каже Аиџун Ванг, биоинжењер који је развио ову технологију матичних ћелија за пробно испитивање Кјура.

„Оне могу да заштите неуроне од умирања у окружењу", додаје.

Прелиминарни подаци из извођења овог експеримента на јагњади са спином бифидом показали су да им третман омогућава да скакућу около без приметног инвалидитета, кад би иначе биле паралисане у задњим ногама.

Исто је примећено и кад се захват применио на булдозима.

Више од 30 људи било је у операционој сали кад је Мишел Џонсон, само један дан од граничних 26 недеља, постала друга пацијенткиња, подвргнута овој операцији.

Направљен је рез на њеном стомаку у облику лубенице, материца је малтене цела извучена из тела, а фетус је доплутан до отвора материце.

Ово је омогућило докторима да стигну до киле на минијатурној бебиној кичми и да се деликатно направи закрпа матичним ћелијама.

Доктори су користили специјални микроскоп за извођење захвата зато што је беба била јако мала.

Да се дете, дечак који ће касније добити име Тобајас, није лечило, родило би се са парализом од кукова надоле.

Првог фебруара 2022. године, он је рођен царским резом, тежио је 3,5 килограма, мрдајући ножицама и увијајући ножне прсте.

„Осећај је био као да смо добили на лутрији", каже Џонсон.

Тобајас ће морати да се прати све док не буде имао 30 месеци.

Његов последњи преглед уживо заказан је за ово лето, пре него што се захват званично прогласи потпуно безбедним и ефикасним, за потребе експеримента.

Лекари ће највероватније наставити да га прате све док не напуни најмање пет година.

У време писања овог текста, још 10 пацијената било је подвргнуто третману Кјура, а тим Дијане Ли Фармер је обезбедио 15 милиона долара средстава за још 29 пацијената, са надом да ће обрађивати десетак пацијената годишње.

Тек ће 2028. године тим који предводи Фармер моћи да прегледа све сакупљене податке и потврди да ли ова нова терапија може да постане стандард за децу широм земље.

„Надам се да ћемо успети да остваримо веома значајно побољшање исхода за ову децу са спином бифидом", каже Фармер.

„Али као и са сваким добрим научним пројектом, дате одговор на једно питања а то отвори врата за нова питања", додаје.

Ово је најсавременија наука за анатомска стања која могу бити хируршки поправљена, према Расу.

Али нова револуција у којој терапије унутар материце могу да имају потенцијал да преокрену ситуацију са неуролошким стањима код новорођених беба се одвија тамо где терапије могу да се врше на молекуларном или генетском нивоу.

То је „потпуно нов концепт" који ће „отворити читав нови свет", каже Рас.

Његове колеге са Универзитета Дјук допринеле су дизајну протокола за први икада третман у материци за Помпеову болест, ретку генетску болест која изазива да се ћелије залепе за превише сложене шећере, што доводи до неуролошких стања, проблема са дисањем, срцем и слабости мишића.

Већина пацијената умире у року од годину или две од рођења.

Будући да Помпеову болест изазива недостатак ензима по имену кисела алфа-глукозидаза, обично се лечи терапијом замене ензима (ЕРТ), када деца добијају редовне инјекције ензима.

Као и са спином бифидом, подаци показују да започињање ЕРТ-а чим се беба роди може да побољша симптоме, али не може до краја да заустави јављање болести.

Kад су доктори из болнице Отава у Онтарију, у Канади, урадили тестове на нерођеној девојчици Ајли Башир у фебруару 2021. године, објавивши да је наследила исте гене који су довели до тога да две њене сестре Зара и Сара добију дијагнозу Помпеове болести после рођења, знали су да брзо морају да делају.

И Зара и Сара су умрле, једна са 29 месеци, а друга са осам.

Али са Ајлином дијагнозом у материци, медицински тим је могао да интервенише раније.

Двадесет четвртог марта 2021. године, доктори су дали Ајли прву дозу замене ензима док је још била у мајчиној материци са 24 недеље и пет дана развоја.

Убризгали су у пупчану вену течну формулу са копијом недостајућег ензима званог алглукозидаза алфа.

Овај приступ омогућује направљеном ензиму да се пробије до крвотока фетуса док је још у развоју.

Он једва примети лек као нешто њему страно и нема снажну имуну реакцију која може да се јави током третмана после рођења.

Уследило је још шест инфузија сваке две недеље.

Ајла је рођена 22 јуна 2021. године и од тада добија инјекције ензима сваке недеље.

„Она је веома весела, окретна трогодишњакиња која испуњава све своје неуроразвојне прагове", каже Карен Фунг-Ки-Фунг, специјалисткиња за феталну медицину у болници Отава која ју је лечила.

„Управо сам гледала снимак ње како скаче горе-доле", додаје.

Слично Тобајасу, лекари ће наставити да прате Ајлу још најмање пет година да би надгледали напредак болести, јер терапија не спречава потпуно непоправљиво оштећење органа.

Али Ајлина прича утире пут покретању пренаталних медицинских третмана који интервенишу на поремећајима као што су ови једном простом инјекцијом.

„Надали смо се да ћемо променити парадигму тако да ћемо моћи да лечимо генетске болести", каже Типи Мекензи, једна од феталних хируршкиња са Калифорнијског универзитета у Сан Франциску која је предводила развој протокола коришћеног за лечење Ајле.

Неколико врста лечења се треутно нуди новорођенима која потенцијално могу да се понуде током феталне фазе, каже Мекензи.

Она је покренула текуће петогодишње клиничко пробно испитивање на укупно 10 пацијената у Калифорнији да би помогла да се званично установи ЕРТ у материци као одобрена процедура за Помпеову и друге ретке болести као што су Неуронопатична Гаушерова болест, Мукополисахаридоза и Волманова болест.

Две бебе са Мукополисахаридозом су већ лечене у склопу испитивања и „новости су позитивне", каже Мекензи.

Они настављају да примају пацијенте на пробно лечење, које је отворено за међународне пацијенте.

Развијање лечења фетуса због стања као што су ова би такође помогло да укаже на потребу за више тестирања на генетске болести уопште, каже Мекензи.

„Дијагноза и лечење, зовем их јинг и јанг, они иду заједно", додаје.

Док је замена ензима најмање инвазивни тип лечења генетских поремећаја и захтева давање више доза током читавог пацијентовог живота, овај нови метод би могао да се адаптира на друге контроверзне генетске терапије ради мењања ДНК нерођене бебе или исецањем дефектног гена или заменом недостајућег.

Рад Типи Мекензи „поставља темеље за ове типове напредних терапија у будућности", каже Вилијам Паренто, професор хирургије у Дечјој болници у Филаделфији.

„Ако та пробна испитивања покажу да су корисна у лечењу болести пре рођења уз помоћ терапије замене ензима, онда је следеће питање дефинитивнија терапија као што је мењање гена у материци", додаје.

У низу револуционарних експеримената, Перанто је употребио технику мењања генома Криспр како би дотерали генетски код неколико мишева још увек у материци и излечили их од генетске кожне болести, болести плућа, и генетског метаболичког поремећаја који утиче на јетру глодара.

Колико дуго времена ће проћи пре него што терапије мењања гена стигну до пробних испитивања на људима, веома је тешко рећи и „увек треба више времена него што желимо или очекујемо", каже Перанто.

Можда пет до 10 година.

„Само је питање много рада на томе", каже он.

Док ова пробна испитивања узимају маха, приоритет ће бити разматрање етичке и практичне импликације ових напредовања.

„Мораћемо да почнемо са стварно конкретним примерима, где је веома очигледно да су користи веће од ризика", каже Рас.

Очигледно не могу и не треба сва стања да се лече матичним ћелијама, ензимском заменом и технологијом мењања гена пре рођења.

Сувише је рано стећи јасну слику о дугорочним ефектима ових третмана у материци.

Већина пацијената са ових пробних испитивања на материци су и даље бебе или веома мала деца.

Нема ни дугорочних података од одраслих родитеља који тренутно пролазе кроз терапије мењања гена.

Док су хируршки захвати и хемијске терапије као оне које су развили Фармер и Мекензи углавном краткорочне процедуре, једном кад лекари буду мењали генетски код нерођеног детета, ове промене и њихове последице, остаће заувек.

Кључно од свега, терапије у материци су јединствене процедуре са двоструким ризиком и улозима, јер подразумевају и мајку као и њено нерођено дете, каже Рас.

„Не лечите само једног пацијента, већ два", додаје.

Породица Џонсон је отпутовала назад у Калифорнију мало више од годину дана после захвата.

Џонсон је упознала и друге мајке из пробног испитивања Кјура, а болничко особље је на смену долазило да се поздрави, игра се са Тобајасом у дворишту, доноси му торту и свеће да прослави први рођендан.

„Било је стварно посебно.

„То је за њих представљало пун круг да виде сав посао који обављају и да сретну чудо од бебе и виде колико је она здрава и срећна", каже Џонсон.

У време писања овог чланка, Тобајас има више од две године и проходао је.

Погледајте како изгледа живот родитеља деце са ретким болестима

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]