Русија и Украјина: Зашто толико Руса жмури пред ратом

У недељама пред руску инвазију, ходао бих сатима у московској градској четврти Замоскворечје, где сам седам година живео и радио у редакцији ББЦ-ја.

Ненарушен и миран део града, за мене он отелотворује сложену садашњост и прошлост Русије.

Московљани вековима долазе овамо да граде куће и фирме и живе животе у миру, препуштајући владарима да следе крупније амбиције на већој сцени где обични Руси никад нису играли било какву улогу.

Граничи се са реком Москва и Кремљом с једне стране, а са друге са велелепним стаљинистичким стамбеним блоковима и небодерима из 21. века на бучном кружном путу Садовоје.

Лавиринт уских уличица одсликава прошлост, испресецан црквама и аристократским вилама из 19. века.

Улица Бољшаја Ординка носи име по татарско-монголској владавини, од пре више стотина година, кад би емисари долазили да убирају данак од московских кнежева.

Био сам тамо у фебруару прошле године кад ме је телефоном позвао пријатељ, рођен у Харкову, другом највећем граду Украјине, који је радио у Москви.

Хоће ли Путин стварно покренути рат против Украјине, питао ме је.

Ниједан од нас двојице није желео да верује у то.

Али окружен подсетницима на руску, често немилосрдно, сурову прошлост, осећао сам да је рат сада неминован.

Свакодневне шетње биле су мој начин да се опростим од света, можда чак и од земље, која никада више неће моћи да буде иста.

Стотине хиљада Руса напустиле су Русију, међу којима и ја и моје руске колеге из ББЦ-ја.

Али за већину која је остала у Русији, живот је споља гледано остао прилично исти као што је одувек и био.

Нарочито у великим градовима.

У Замоскворечју, већина продавница, кафића, фирми и банака и даље ради.

Многи хипстерски новинари и ИТ стручњаци можда су отишли, али су их други заменили.

Купци се жале на раст цена, али локалне алтернативе су замениле увозну робу.

Књижаре и даље нуде широк избор наслова, иако се књиге које се сматрају неприкладним продају у најлонском омотачу.

Популарна служба за дељење вожње и даље ради, али су сада њени аутомобили углавном кинеске производње.

Међународне санкције нису довеле Русију на ивицу економског колапса сличног деведесетим.

Али као што је приметио руски академик који живи у Белфасту Александар Титов, Русија ипак пролази кроз кризу.

То је тињајући криза, али ако се мало боље загледате, видећете њене знаке свуда.

У Белгороду, близу украјинске границе и само 80 километара од сада ратом разореног Харкова, мештани су се већ навикли на конвоје војних камиона који тутње ка фронту.

Ако им и смета руско бомбардовање града у ком многи од њих имају пријатеље и родбину, труде се да то не покажу.

Весели улични фестивали које организује локални гувернер добро су посећени, каже ми пријатељ.

Али локални лекари масовно напуштају радна места, у немогућности да се изборе са бројем рањеника које доносе у болнице.

Становници се осећају напуштено и љутито у малом пограничном граду Шебекино, где је прекогранично гранатирање постало свакодневна реалност.

Породица из тог места која је посетила Санкт Петербург била је шокирана кад је открила да се ништа није променило, док су њихови животи били окренути наглавачке.

У Пскову, близу естонске и летонске границе, атмосфера је суморна и сви се претварају да рат нема никакве везе с њима, речено ми је.

Псков је дом 76. гардијске десантне јуришне дивизије, данас озлоглашене по оптужбама за ратне злочине које су њене трупе наводни чиниле у Бучи, надомак Кијева.

Аутобуска линија почела је да повезује град са локалним гробљем на ком се сахрањује све већи број војника погинулих у Украјини.

Испод моста, неко је великим црвеним словима исписао МИР.

У возу за Петрозаводск, близу финске границе, пријатељ се сусрео са групом тинејџера који су играли игру „Погоди град".

Неко помиње Доњецк: Је ли он у Русији или Украјини? Нико од њих није сигуран. Окупирала га је и анектирала њихова влада.

Шта мисле о рату?

То нема никакве везе с њима.

Петрозаводск изгледа као да се вратио у мрачну прошлост.

Празни рафови у продавницама, нема страних брендова, неприступачно високе цене.

Да ли Руси заиста подржавају бруталност која се у Украјини спроводи у њихово име или се претварају да се то не дешава да би преживели?

На основу импресија и разговара у пролазу тешко је донети чврсте закључке.

Социолози и анкетари покушали су да испитају јавно мњење, али у Русији не постоји слобода говора или информација, па је немогуће разлучити да ли су људи искрени.

Анкете показују да већина Руса, ако већ не подржава рат, свакако му се не противи.

То је довело до љутитих расправа међу Русима у иностранству.

Многи који проучавају Русију или извештавају о њој, као што сам ја, верују да мали проценат људи активно подржава рат, а да му се мали проценат активно противи.

Већина обичних Руса су негде у средини, покушавајући да разлуче ситуацију коју нису сами бирали, не разумеју је и осећају се немоћним да је промене.

Да ли су могли да је зауставе?

Вероватно јесу, да је више људи устало у одбрану властите слободе и оспорило пропаганду државне телевизије о измишљеним претњама Запада и Украјине.

Многи Руси су одабрали да се клоне политике и да Кремљ одлучује уместо њих.

Али држање главе погнуте подразумева прављење веома проблематичних моралних компромиса.

Да би држали рат подаље од својих врата, Руси морају да се претварају да ово није експанзионистичка инвазија и морају да жмуре пред погинулим или рањеним Украјинцима који се броје у десетинама хиљада или протераним из властитих домова који се броје у милионима, у рату који Кремљ назива „специјалном војном операцијом".

Руси морају да прихвате да је нормално да војници одлазе у школе и поручују својој деци да је рат нешто добро.

Да је нормално да свештеници подржавају рат и престају да се моле за мир.

Да није важно што не могу више да путују или буду део ширег света.

Да је Кремљ имао право да угаси већину независних медија које су се навикли да прате.

Да је маљ сада позитиван симбол руске моћи у снимљеним погубљењима које посланици објављују на Твитеру.

И да је нормално завршити иза решетака на више година зато што сте рекли шта мислите о рату, било да сте одборник или новинар.

Зашто Руси не протестују можда може боље да објасни руска историја него анкете јавног мњења.

Откако је дошао на власт, председник Владимир Путин није крио да жели поново да изгради Русију и поврати њен положај у свету који тражи поштовање и узимање за озбиљно.

У говорима и есејима јасно је ставио до знања своје уверење да Русија заузима јединствено место у свету, и у склопу Истока и у склопу Запада.

Русија има властите традиције, веру и властите начине како нешто ради.

Русима су потребни ред и контрола, и они захтевају поштовање.

Ова порука одјекује вековима и не трпи побуну или могућност промене.

То је „шпанска крагна" - да употребим израз за џудо захват из његовог омиљеног спорта.

Ова Путинова визија долази са ценом: Руси су је платили слободом; Украјинци је плаћају животима.

Русија се отварала у временима после периода несреће и катастрофе.

После пораза у Авганистану 1989. године, дошла је ера Михаила Горбачова.

Пораз од Јапана 1905. године следила је уставна реформа, а после пораза у Кримском рату 1856. године дошла је еманципација кметова.

Један образац који су препознали анкетари је да већина Руса тврди како би подржала мировне преговоре за окончање рата.

Али остаје нејасно какву врсту гаранција би пружили независној Украјини.

Пре или касније, на то ће морати да се одговори, а Руси ће морати да се суоче са оним што је чинила њихова земља.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]