Криминал: Како изгледа главни град Хаитија, данас талац бруталних банди

У Порт-о-Пренсу не можете да видите границе, али морате да знате где су. Ваш живот би могао од тога да зависи.

Конкурентске банде комадају престоницу Хаитија, отимајући, силујући и убијајући како им се прохте.

Они обележавају територију крвљу. Ако пређете са територије једне банде на територију неке друге, могли бисте да се више не вратите.

Они који овде живе са собом носе менталну мапу, делећи овај узаврели град на зелене, жуте и црвене зоне.

Зелена значи да нема банди, жута уме да буде безбедна данас а смртоносна сутра, а црвена је област у коју никако не сме да се зађе.

Зелене области се смањују како тешко наоружане банде појачавају стисак.

Наоружане групе контролишу - и тероришу - најмање 60 одсто престонице и њене околине, према хаићанским групама за заштиту људских права.

Опколиле су читав град, контролишући путеве којима се улази у њега или излази.

А Уједињене нације тврде да су овдашње банде између јануара и јуна ове године убиле скоро 1.000 људи.

Овај извештај садржи сцене које би неке људе могле да узнемире, као што је сексуално насиље

Порт-о-Пренс је угнежден између зелених брда и плавих вода Кариба.

Одозго га притискују врелина и немар.

Смеће на неким местима сеже до колена - гњили споменик држави која је у распаду.

Не постоји шеф државе (последњи је убијен на дужности), не постоји функционалан парламент (банде контролишу област око њега), а премијер ког подржавају САД Аријел Хенри није изабран на изборима и изразито је непопуларан.

Држава је практично нестала у акцији, док људи трпе кризу за кризом.

Готово половина становништва - 4,7 милиона Хаићана - суочава се са акутном глади.

У главном граду, око 20.000 људи суочава се са условима налик глади, према подацима УН-а.

Ово је први такав случај у Америкама.

Колера се вратила са смртним учинком.

Највећу пошаст, међутим, представљају наоружане банде.

Оне су те које овде диктирају сатницу.

Јутарњи шпиц - између шест и девет сати - ударно је време за отмице.

Многи људи су отети са улице док иду на посао.

Други су нападнути током вечерњег шпица - од 15 до 18 сати.

Педесетак припадника особља у нашем хотелу у центру живи у њему зато што је за њих сувише рискантно да пођу кући.

Мало људи овде излази напоље пошто падне мрак.

Управник хотела тврди да никад не напушта зграду.

Киднаповање је овде индустрија у процвату.

Било је 1.107 пријављених случајева отмице између јануара и октобра ове године, према подацима УН-а.

За неке банде, то је главни извор прихода.

Откупнина може да износи од само 200 до чак милион долара.

Већина жртава се врати жива - ако је откупнина плаћена - али се успут много напати.

„Мушкарце туку и прже материјалима као што је отопљена пластика", каже Гидеон Жан, из Хаићанског центра за анализу и истраживање људских права.

„Жене и девојке се излажу групном силовању. Ова ситуација наводи родбину да пронађе новац како би платила откупнину. Понекад отмичари зову родбину да би ова могла преко телефона да слуша силовање које је у току."

Јутро у Делмасу

Возимо се около у блиндираном возилу.

Оно је обично резервисано за прву линију фронта у ратним зонама као што је Украјина, али је неопходно у Порт-о-Пренсу да би одбило отмичаре.

То је заштита коју многи себи не могу да приуште.

Ово је најсиромашнија земља на западној полулопти, склона природним и политичким катастрофама.

Отмичари припадају конкурентским бандама - које су углавном груписане у два велика савеза - Г9 и Г-Пеп.

Возећи се на ранојутарњи састанак крајем новембра, наишли смо на место злочина у средњекласној четврти Делмас 83.

Тротоар је прекривен чаурама од метака, које светлуцају на сунцу, а мушкарац лежи мртав у споредној уличици, лицем зароњеним у локву крви.

Сиви камионет се забио у зид, а бок му је изрешетан мецима.

Аутоматска пушка AK-47 лежи на земљи поред њега.

Полиција наоружана до зуба окружује камионет, неки са маскама на лицу и оружјем на готовс.

Пролазници се окупљају на пешачкој стази.

Ако и имају питања, не постављају их.

Кад живите у сенци банди, исплати се ћутати.

Полиција нам каже да је учествовала у ватреном обрачуну са групом киднапера, која је изашла рано ујутро у нади да ће приграбити нову жртву.

Банда се дала у бекство пешице, док је један од њих остављао за собом крвави траг.

Осумњиченог отмичара следили су до уличице, где је убијен.

„Дошло је до обрачуна између полицајаца и зликоваца. Један од њих је погинуо", каже полицијски ветеран који је провео 27 година у служби и жели да остане анониман.

Он тврди да ситуација у главном граду никад није била гора.

Питам га да ли су банде незаустављиве.

„Зауставили смо их. Данас", одговара он.

На другом крају града истог тог јутра, Франсоа Синклер, четрдесетдвогодишњи бизнисмен, чуо је рафал из ватреног оружја док је био заглављен у саобраћају.

Видео је како испред њега наоружани мушкарци држе два аутомобила на нишану, тако да је замолио шофера да се окрену.

Али док су покушавали да се извуку, били су примећени.

„Ниоткуда, упуцали су ме у мојим рођеним колима и свуда је било крви", каже нам он, док седи усправљено на кревету на точкиће у болници за трауматологију коју воде Лекари без граница (МСФ).

„Могао сам да будем погођен у главу", каже он, „а у колима је било и других људи."

Рука му је завијена на месту где је метак прошао кроз њу.

Питам га да ли је икада размишљао о томе да оде из земље да би избегао насиље.

„Десет хиљада пута", одговара он.

„Нисам могао чак ни да позовем своју мајку да јој испричам шта се десило зато што је сувише стара. Како ствари стоје овде, боље је отићи док још можете."

То је рефрен који чујем изнова и изнова, али за већину Хаићана, нема где да се иде.

Одељења болнице Лекара без граница препуна су жртава рањених ватреним оружјем, од којих су многе погођене залуталим мецима.

Клодет, која има свеже превијени патрљак наместо леве ноге, каже ми да сада као особа са инвалидитетом никада неће успети да се уда.

У близини лежи петнаестогодишња Лелијен, која решава укрштене речи да би убила време. Она је била погођена у стомак.

„Моја мајка и ја смо изашле да поједемо нешто", каже она.

„Док смо наручивале храну, осетила сам нешто. Тад сам пала и почела да вриштим у агонији. Нисам очекивала да ћу преживети. Обично чујем пуцње даље од своје куће. Тога дана су се возили ближе нама."

Чак ни последњи званични председник Хаитија није био безбедан у рођеној кући.

Жовенела Моиза убио је стрелац у јулу 2021. године.

Полиција је окривила колумбијске плаћенике, од којих је ухапшено њих двадесетак.

Али више од годину дана касније, ником се још не суди за повлачење обарача или наручивање атентата.

Активисти за људска права кажу да је четири судија дошло и отишло са случаја. Сада је он у рукама петог.

Убиство председника створило је вакуум моћи који се банде очајнички труде да попуне - уз помоћ пријатеља.

Стручњаци кажу да наоружане групе имају везе са корумпираним политичким личностима - и на власти и у опозицији.

Они опскрбљују банде оружјем, финансијским средствима или политичком заштитом.

Заузврат, банде обављају прљаве послове за њих, ширећи страх, стичући подршку или изазивајући нестабилност, зависи од тога шта се тражи.

Богати бизнисмени такође имају везе са бандама.

„Увек су постојале везе између политичара и неких банди, углавном из сиромашних четврти са бројним гласачким телом. Али од избора 2011. године, те везе су постале институционализоване", каже Џејмс Бојард, стручњак за безбедност и професор међународних односа на Државном универзитету Хаитија.

„Банде се користе као подизвођачи за вршење политичког насиља", додаје он.

Активисти за људска права кажу да од око 200 наоружаних група из читаве земље, више од половине се налази у престоници.

Ако чланови банде буде ухапшени, телефонски позив од њихових заштитника може моментално да издејствује да буду пуштени на слободу - заједно са њиховим оружјем.

Активисти кажу да злочина без казне има у изобиљу.

„Нема никаквог кривичног гоњења", каже Мари Роузи Огаст Дусена, из хаићанске Националне мреже за одбрану људских права (РНДДХ).

„Судије не желе да раде на овим случајевима. Њих потплаћују банде. А неки полицајци служе као подршка бандама, обезбеђујући им блиндирана возила и сузавац."

Неки други полицајци су и сами чланови банди, каже активиста Гидеон Жан.

„Знамо да свака банда има најмање двојицу активних или бивших полицајаца.

„Знамо да се аутомобили са полицијским регистарским таблицама користе за отмице. Да ли учествује полиција као институција, то не знамо."

Неки актуелни и бивши полицајци заправо имају властиту банду, која се зове Баз Пилате.

Активисти кажу да она контролише део главне улице у центру Порт-о-Пренса.

Саучесништво полиције није мистерија.

Полицајци би могли да зарађују само 300 долара месечно, а неки од њих живе у четвртима које држе банде.

За њих би то могло да буде питање преживљавања, а не избора.

Прича једног мужа

Оно што се дешава овде - на око два сата лета авионом од Мајамија - иде даље од пуког насиља.

Изгледа као да се банде из Порт-о-Пренса такмиче у бруталности, а било ко из овог града од око милион душа може да постане њихова жртва.

Витак мушкарац у тридесетима - који нема никакве везе са бандама - долази да нам исприча шта су пре неколико месеци претрпели он и његова супруга.

Његову четврт контролише банда чији су ривали пошли у крвави поход.

Ради његове безбедности, нећемо именовати област нити наоружану групу која је учествовала у нападу.

Кад он креће да прича, говори 13 минута без стајања - као да не може да задржи своје речи или патњу.

„Говорио сам себи да су пуцњи сувише близу нас и да треба да пођемо", каже он.

„Али већ су почели да нам упадају у четврт. Ушао сам назад у кућу за женом. Толико сам се уплашио да сам почео да се тресем. Нисам знао шта да радим. Углавном убијају млађе мушкарце. Моја жена ме је сакрила испод кревета и покрила ме гомилом одеће. Мој нећак се сакрио у орман."

Ускоро су људи упали у кућу, ударили његову жену и тражили информације о локалним члановима банди.

Кад је његов нећак покушао да побегне, пуцали су у њега и убили га. Муж је, растрзан, остао да се крије под креветом.

„Желео сам да побегнем. Желео сам да повичем. Оно што ме највише боли је, док сам био испод кревета, што нисам могао да видим али сам могао да чујем те људе како силују моју жену. Силовали су је, а ја сам био испод кревета и нисам смео ништа да кажем."

Након тога им је кућа спаљена, а он и његова жена су побегли у различитим правцима.

Они и даље живе раздвојено, одседајући код пријатеља и родбине, али се он нада да ће моћи поново да оформе дом са њиховим малим дететом.

Оно што се десило је „ожиљак који остаје и на телу и на души".

Његова супруга је сада трудна, а они не знају да ли је отац он или један од нападача.

У сваком случају, он каже да ће прихватити дете као да је његово и дати му своје презиме.

„Оно кроз шта сам ја прошао није ништа", каже он.

„Знам жену која је имала само једно дете. Преклали су га на њене очи. Младића који чак није био ни у банди."

Муж и жена су остали без скоро свега, између осталог и љубави за властиту земљу.

„Хаити је избрисан из наших срца", каже он.

„Сваку прилику коју добијемо искористићемо да одемо."

И на то се он слама, а груди му подрхтавају док плаче.

Сведочанства која сам сакупила овде спадају међу најгоре која сам чула за 30 година рада као страна дописница, извештавајући из више од 80 земаља.

А изгледа као да смо тек једва загребали по површини.

За банде Порт-о-Пренса не постоје границе.

У само неколико дана, срела сам три жртве групног силовања - најмлађа је имала свега 16 година.

Она и њена рођака биле су силоване од истих нападача, који су им накнадно претили да ће их запалити живе у њиховој кући.

Друга жена била је шест месеци трудна у време кад је нападнута.

Док су је нападали, њен муж је одвођен да буде погубљен.

Месецима касније, она на успева да пронађе његово тело.

Банде све више користе силовање као оружје.

Оне на мету узимају жене и девојке које живе у областима под контролом њихових ривала.

Током рата за територију у јулу, у најсиромашнијој области Хаитија, пространом Сите Солеију, активисти кажу да је убијено више од 300 људи - већина тела била је угљенисана - а групно је силовано најмање 50 жена и девојака.

Хаићанска Национална мрежа за одбрану људских права (РНДДХ), која је документовала силовања у Сите Солеију, каже да многи преживели „жале што су још живи".

Двадесет жена силовано је пред њиховом децом. Шест је видело како им убијају мужеве пре него што су групно силоване.

Већину Сите Солеија контролише најмоћнија банда у Порт-о-Пренсу - породица Г9 и њени савезници.

Локални извори тврде да је она имала блиске везе са убијеним председником и његовом владајућом странком, а да је њена специјалност изнуда.

Г9 је у септембру блокирала главни градски терминал за гориво, паралишући земљу на скоро два месеца и изазвавши хуманитарну кризу.

Њен лидер је бивши полицијски службеник Џими Шеризије, који носи надимак „Роштиљ" и повремено држи конференције за штампу.

Тражили смо интервју са њим преко посредника, али нисмо добили одговор.

Могуће је да је у последње време мање расположен за причу зато што му је Савет безбедности УН-а недавно увео санкције, оптуживши га за претњу миру и стабилности на Хаитију.

Сједињене Америчке Државе и Канада су недавно увеле санкције двојици хаићанских политичара, међу којима је актуелни председник Сената Џозефа Ламберта, за наводну сарадњу са бандама.

Овдашњи извори кажу да санкције ипак имају неког ефекта, зато што су се политичари који користе банде сада примирили.

„Криминалци држе читаву земљу као таоца"

Кад је Жан Симсон Десанклос стигао до пусте улице на ободу четврти под строгом контролом банди, није затекао никога из своје породице сем спаљену олупину њиховог породичног црног сузукија.

Угљенисани посмртни остаци његове жене и две ћерке већ су били однети у мртвачницу.

Жозет Филс Десанклос (56) водила је једну ћерку, Сархаџи (24) на факултет, а другу, Шервуд Сонџе, у куповину за њен рођендан.

Она је требало да напуни 29 година.

Обе девојке су студирале право, баш као и њихов отац.

Оне су биле његове „принцезе".

„Двадесетог августа сам изгубио све", каже он.

„И није се радило само о мојој породици. Тога дана убијено је укупно осам људи. Био је то масакр."

Десанклос верује да су његова жена и ћерке пружиле отпор покушају киднаповања и да их је убила озлоглашена банда 400 Мавазо, која је радила на проширивању територије.

„Упирем прстом у њих", каже он.

Убиство се десило на ободу области Кроа де Буке, која се већ налазила под контролом банде.

Десанклос, човек углађених манира и елегантно обучен, правник је и активиста за људска права.

Он је сада човек који је остао без свега - жуди за гласовима које више никад неће чути.

„Увек чекате позив од свог детета које ће вам рећи: 'Тата, ово' или 'Тата, оно'. Изгубио сам љубав живота и двоје деце које смо одгојили у овој тешкој земљи. То је као да сте мултимилионер и одједном сте постали сиромашни."

Упркос ризику по њега, он тражи правду за жену и ћерке.

„Породица је света ствар. Кад не бих тражио правду за њих, било би то као да сам их издао", каже он.

„Моје ћерке знају да је њихов отац борац, који никад не оставља људе на цедилу, а камоли властиту породицу. Ризик је огроман, али шта још могу да изгубим?"

Он жели да свет зна једну ствар о Хаитију данас - да банде владају потпуно неспутано.

„Криминалци су узели ову земљу као таоца", каже он.

„Они креирају властите законе. Они убијају. Они силују. Они разарају. Волео бих да моје ћерке буду последње жртве, последње младе жене које су убијене."

Он говори достојанствено и са убеђењем, али зна да му жеља можда неће бити услишена.

На Хаитију, банде су те које функционишу, а не држава.

Премијер Аријел Хенри не може чак ни да стигне до властитог кабинета зато што наоружане групе контролишу област у којој се налази.

Поднели смо неколико захтева за интервју са њим, али су сви били одбијени.

Хаићанска влада - таква каква је - упутила је „позив у помоћ" међународним снагама - да дођу и заведу ред.

У Уједињеним нацијама говори се о потреби за оружаним снагама које не припадају УН-у, али нико се не жури да их предводи или чак само да узме учешће.

Стране интервенције су на лошем гласу и имају лош историјат овде.

Последња мисија УН-а остала је упамћена по оптужбама за сексуално злостављање и за доношење колере на Хаити, преко миротвораца УН-а из Непала.

У тој епидемији је страдало око 10.000 људи.

Ставови овде су сучељени по питању идеје о довођењу стране чизме на њену територију.

Постоји подршка неких људи из пословног света - који су раније користили оружане групе, али сада желе да се оне зауздају - и од оних заточених у областима под строгом контролом банди.

Постоји противљење лидера грађанског друштва који кажу да Хаити све то мора да уради сам.

Док међународна заједница дебатује и разматра, банде и даље вршљају и врше масакре као и обично.

Локални извори кажу да наоружане групе брутално шире своје територије зато што је већ одавно крајње време за одржавање нових избора.

Кад политичари буду дошли у потрази за гласовима - у областима под контролом банди - мораће да их потплаћују.

Најновије зверство догодило се на северном улазу у Порт-о-Пренс 30. новембра.

Према извештајима локалних медија, неки људи у овој области су приметили наоружане људе - из једне потпуно нове банде - како покушавају да заузму територију и позвали су полицију.

Чланови банде су током ноћи извршили одмазду за то, убивши најмање 11 људи.

Нека од тела била су спаљена.

Границе су овде сада поново прекројене у крви.

Они који живе у граду морају да ажурирају своју менталну мапу, након што се још једна област из зелене претворила у црвену.

Додатно извештавање: Вицке Бурема, Гоктај Коралтан и Андре Полтре

Можда ће вам и ова прича бити интересантна:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]