Психологија: Зашто је ваша омиљена боја вероватно плава

Произвођач крејона Крејола спровео је 1993. године ненаучну, али интригантну анкету: замолио је америчку децу да наведу омиљену боју крејона.

Већина је одабрала стандардну плаву, али су се међу првих десет нашле и три друге нијансе плаве.

Седам година касније, фирма је поновила експеримент.

Поново се на самом врху нашла класична плава, док се у првих десет нашло још и шест других нијанси плаве, међу којима и једнљ сјајног имена - „плава снежне олује".

Придружиле су им се још и љубичаста, зелена и розе.

Доминација плаве на таквим листама не изненађује Лорен Лабрек, ванредну професору са Универзитета у Род Ајленду, која проучава утицај боја у маркетингу.

Као мађионичарски трик који спонзорише Пантон, она често од студената тражи да наведу своју омиљену боју.

Кад одговоре, она кликне на властиту презентацију.

„Имам слајд на ком већ пише '80 одсто вас је изабрало плаву'", каже им Лаброк.

И обично је у праву.

„Јер једном кад одрастемо, сви заволимо плаву. Чини се да је тако у свим културама, нема превелике разлике - људи напросто воле плаву."

(Интересантно, али Јапан је једна од малобројних земаља у којој људи међу своје три омиљене боје наводе белу).

Наш избор омиљене боје нешто је што се обично јавља још у детињству: питајте било које дете која је боја њихова и већина - са бојицом у руци ­- већ ће имати спреман одговор.

Новорођенчад имају широке и прилично недоследне преференције боје, према резултатима једног истраживања. (Показују извесне склоности према светлијим нијансама, додуше.)

Али што више времена деца проведу на овом свету, почињу да развијају јаче афинитете према одређеним бојама, на основу оних којима су била изложена и асоцијацијама које на њих имају.

Већа је вероватноћа да повежу јарке боје као што су наранџаста, жута, љубичаста и розе, са позитивним уместо са негативним емоцијама.

Једна студија спроведена на 330 деце узраста између четири и 11 година показала је да су користила омиљене боје за цртање „доброг" лика, а да су била склона да користе црну кад цртају „лошег" лика (мада друге студије нису успеле да пронађу такву везу, тако да је далеко од тога да су емотивне асоцијације на боје једноставне).

Друштвени притисак, као што је склоност да одећа и играчке девојчица буду розе боје, такође имају снажан утицај на избор омиљених боја како деца расту.

Влада опште уверење да како деца уђу у тинејџерске године, њихов избор омиљене боје поприми тамније, суморније нијансе, али нема много академских истраживања која то поткрепљују.

Показало се, на пример, да адолесценткиње у Великој Британији привлаче љубичаста и црвена, док дечаци више воле зелену и жуто-зелену.

Једна студија о избору боје дечје собе код британских тинејџера показала је да они обично бирају белу, док су као омиљену боју наводили црвену и плаву.

Ове палете боја чини се да конвергирају како људи прелазе у зрело доба.

Интригантно, али док већина одраслих тврди да највише воли плаве нијансе, исто тако је врло вероватно да им се неће свиђати једна те иста боја: као најмање популарна рутински се наводи тамна жућкасто-смеђа.

Али зашто уопште имамо омиљене боје? Још важније, шта мотивише те склоности?

Једноставно речено, имамо омиљене боје зато што имамо омиљене ствари.

То је макар суштина теорије еколошке валенце, идеје коју су представили Карен Шлос, ванредна професорка психологије са Универзитета у Винсонсин-Медисону у САД, и њене колеге.

Њени експерименти су показали да су боје - да, чак и беж - далеко од неутралних.

Уместо тога, људи им придодају слојеве значења, углавном извучене из наших субјективних историјата, и тако стварају изузетно личне разлоге због чега нам је у том процесу нека нијанса одбојна, а нека друга привлачна.

„То објашњава зашто различити људи имају различите склоности према истој боји, и зашто наше склоности према некој датој боји могу временом да се мењају", каже она.

Како се гомилају нове асоцијације - било преко свакодневне изложености у свету око нас или вештачки путем намерног условљавања - то може да доведе до тога да се оно што волимо временом мења.

Замислите ваше склоности према бојама као рекапитулацију свих ваших искустава са том бојом: ваша редовна свакодневна искуства у свету утичу на тај суд - Карен Шлос

Шлос је усавршила ову теорију у неколико експеримената, међу којима и један спроведен на Калифорнијском универзитету у Берклију.

Она и њени сарадници показивали су добровољцима квадратиће боје на екрану док је у прозорчићима од њих тражено да оцене колико им се они допадају.

Потом би се истраживачи повукли, као да желе да кажу да сад почиње неки нов експеримент.

Поново би се вратили да истим добровољцима покажу слике у боји, осим што су овај пут, уместо обичних квадратића, они гледали разне предмете.

Сваком сликом је доминирала једна од четири нијансе.

Слике са много жуте и плаве коришћене су као контролне: на њима су се налазили неутрални предмети, као што су хефталица или шрафцигер.

Црвене и зелене фотографије, међутим, биле су намерно искривљене.

Половина учесника гледала је црвене слике које је требало у њима да побуде позитивне успомене, као што су сочне јагоде или руже на Дан заљубљених, док је требало да приказане зелене слике изазову гађење, као што су слуз или прљава скрама на површини језера.

Друга половина гледала је исти сет који је обрнуо ове асоцијације: црвене живе ране напрема прелепим зеленим брдима или кивију.

Кад су поново применили тест склоности, Шлос и њен тим су увидели да је дошло до промене омиљених боја.

Избори добровољаца су се померили ка оној боји која је била позитивно наглашена док је дошло до малог пада за негативну нијансу.

Наредног дана, она их је вратила и поново им показала тест, да би видела да ли је та преференција преживела ноћ - и није.

Промена коју је изазвао експеримент изгледа да је била надјачана бојама које су учесници пре тога искусили у стварном свету, према речима Шлос.

„То нам говори да наша искуства у свету непрестано утичу на то како га доживљавамо и тумачимо", каже Шлос.

„Замислите ваше склоности према бојама као рекапитулацију свих ваших искустава са том бојом: ваша редовна свакодневна искуства у свету утичу на тај суд."

Рад Карен Шлос на склоностима ка бојама могао би ненамерно у великој мери да објасни и положај плаве као толико честог фаворита.

Владавина плаве траје без прекида од најраније забележених студија о бојама, које су спроведене у 19. веку.

И већина наших искустава са том бојом највероватније ће бити позитивне, као што су идилични океани или ведро небо („осећати се плаво (тужно)" је идиом који постоји само у енглеском).

На сличан начин, њен рад нуди и наговештај зашто је она блатњава смеђа толико омражена, јер се повезује са биолошким отпадом или иструлелом храном.

Кратак период сваке године, међутим, ова нијанса стекне своје поклонике, углавном захваљујући променама које се дешавају у природном свету.

У експерименту чији је циљ био, макар делимично, да покаже да ли су омиљене боје статичка компонента нечијег идентитета, Шлос и њен тим су тражили од добровољаца у Новој Енглеској да прате своје омиљене и неомиљене боје на недељном нивоу током четири годишња доба.

Чинило се да је на њихово мишљење директно утицала природа, а наклоност према бојама је расла или опадала у складу са палетом боја из природе.

„Како су се мењале боје окружења, тако су се повећавале наклоности према неким бојама", каже она.

Највећи скок наступио је у јесен, кад су топле боје - тамноцрвена и наранџаста, на пример - добиле више оцене, пре него што су опале у исто време када и лишће.

Замољена да протумачи зашто је јесен доживела такав пад, она сугерише два објашњења.

Прво, географска област у којој је извршила овај експеримент славна је по јесењим променама - осматрање лишћа популарна је туристичка активност у Новој Енглеској - тако да су добровољци можда били припремљени за ту врсту наклоности.

Још интригантније, међутим, она верује и да је на делу еволутивни аспект - оштрина контраста.

„Фасцинантно је помислити да је то можда зато што се ради о наглој, брзој, драматичној промени окружења - док трепнете, више је нема.

„У зиму имате много беле и смеђе, али не проводимо толико много времена напољу да бисмо их видели."

Окружење у ком живимо утиче на наше наклоности према бојама и на неке друге начине.

Још једна студија коју је спровела Шлос бавила се студентима на Калифорнијском универзитету у Берклију и Стенфорду, показавши да репрезентативне боје колеџа утичу на нијансе које су они бирали као омиљене.

Што су више студенти тврдили да подржавају и прихватају вредности и дух школе, то је више та наклоност према одређеним бојама расла.

Велика је заблуда да бебе не могу да распознају боје од рођења - Алис Скелтон

Лако је претпоставити да теорији о еколошкој валенци треба времена да се испољи, да бисмо пре тога усвојили све те друштвене нијансе у свету који видимо.

Али експериментална психолошкиња Домицел Јонаускајт каже да то није тачно.

Она проучава когнитивне и афективне конотације боја на Универзитету у Лозани, у Швајцарској, и пратила је како дечаци и девојчице доживљавају плаву и розе боју - они артикулишу и исказују научене преференције према бојама у врло раном узрасту.

Љубав девојчица према розе боји на криви у облику звона врхунац доживљава у предшколском узрасту - око пете или шесте године - пре него што опадне у време кад постану тинејџерке.

„Али дечаци избегавају розе од врло раног доба, најмање од своје пете године. Њихов став је: 'Може да ми се допадне било која боја - само не розе'. Врло је бунтовно од дечака да му се допадне розе боја", каже она.

„А међу одраслим мушкарцима веома је тешко пронаћи некога ко ће вам отворено рећи: 'Розе је моја омиљена боја'."

Неки истраживачи су у прошлости износили теорију да је ова конкретна преференција боје, укорењена у роду, еволутивна: жене су биле сакупљачи у друштвима ловаца и сакупљача, гласи та теорија, и стога им је била потребна преференција боја повезана са бобицама.

То је потпуна глупост, каже Јонаускајт, која се позива на неколико скорашњих студија које су се бавиле преференцијама боја у неглобализованим културама - у селима у перуанској Амазонији, на пример, и у групи која тражи храну у северним пространствима Републике Конго.

Ниједна девојчица није исказала наклоност према розе боји.

„Да би дечаци имали ову наклоност или одбојност, та аверзија мора да буде кодирана као друштвени идентитет", каже она.

Штавише, розе боја се доживљавала као стереотипно мушка боја пре 1920-их, а почела је да се везује за девојчице тек половином 20. века.

Чак и најмлађа деца могу да распознају и оцењују боје, тврди Алис Скелтон која помаже у вођењу Колор групе и лабораторије за бебе Сасекса, на Универзитету у Сасексу, у Великој Британији.

Њена превасходна област интересовања су бебе и деца, да би боље разумела како се ране преференције боја одражавају на естетске преференције касније у животу.

„Велика је заблуда да бебе не могу да распознају боје од рођења - јер могу", каже она, истакавши да је развој ока неравномеран.

Рецептори који распознају зелену и црвену су зрелији по рођењу од оних који обрађују плаву и жуту, тако да новорођенчад посебно лако региструју јаркоцрвену.

Идеја о еколошкој валенци - да ми придајемо значење бојама на основу предмета које срећемо у свету - важи чак и код најмлађих.

„Деца ће обратити пажњу на боју кад има неку функцију која је повезана са њом. Неће стварно обраћати пажњу на боје сем уколико не могу да науче нешто из тога", каже Скелтон.

Замислите да постоје две флашице. Једна је зелена, друга је розе.

У зеленој флашици је укусна течност, у розе је некаква мешавина лошег укуса.

Деца ће запазити, и запамтити, те боје, зато што препознавање разлике између њих пружа когнитивни бонус.

„То вам је као презрела банана - боја је корисна назнака неког својства предмета", каже Скелтон.

Та презрела банана, наравно, могла би да буде жућкасто-смеђа, исте оне нијансе коју гадљиви одрасли одбацују у лабораторијским тестовима.

Скелтон нуди утеху свакоме чија се омиљене боје не уклапају у доминантну владавину плаве.

Оне које привлаче непопуларне нијансе могли би да буду производи неког конкретног периода, гајећи позитивне успомене из детињства - замислите, на пример, бебе из седамдесетих ушушкане на смеђим букле софама.

Али ту је и још једна интригантна могућност.

Већину људи привлачи визуелна хармонија, задовољство и лаке сензације које изазива често позитивна плава.

„Могло би да буде да док неки покушавају да достигну хомеостазу, неки други траже сензације, баш као што се људи деле на шеве и сове", каже она.

„Помислите само на уметнике, чији је главни задатак да траже ствари које ће уздрмати њихов визуелни систем или естетске склоности."

Они су ти, који, несумњиво, нису прво посезали за плавим крејоном као деца.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]