Спорт и људу са инвалидитетом: Елена Кравцов - параолимпијка која је позирала за Плејбој

Елена Кравцов скаче са стартних блокова у базен. У публици је мртва тишина. Тренутак када све као да стоји. Затим њене руке пробијају површину воде. Чује се како вода пљуска на све стране. Она урања у воду и почиње да броји.

„У тим тренуцима немам представу шта се дешава око мене", каже Кравцов.

„То је делом и због мог хендикепа, али и мог фокуса".

„Ради оријентације, бројим завеслаје. Тако знам када ћу стићи до ивице базена и окрета".

„Не знам шта се дешава у трећој стази, или петој, или било којој другој. Мислим само на себе, технику и трку".

Кравцов је слабовида, преостало јој је само три одсто вида.

Она не види ривалке, узбуркану воду, реакцију.

Не може да види ни фотографе.

Али може да чује звук фотоапарата, инструкције и охрабривање.

Кравцов тренутно није на стартним блоковима, већ шета дрвеним молом.

Море испод ње је мирно и без таласа.

Сунце изнад ње емитује врелину.

Она носи само доњи део бикинија, рукама пролази кроз косу и прати инструкције фотографовог гласа.

Далеко је базен. Старт је још даљи.

Погледајте видео: Шампионка у бодибилдингу без једне руке

Кравцов је рођена 1993. године у Мергену, малом селу у јужном Казахстану.

Њена земља је тада била тек две године независна држава.

Одвајање од Совјетског савеза је оставило многе ожиљке.

Пољопривредна имања у Мергену су остале без семена и купаца.

Посла је било све мање за породицу Кравцов, баш као и новца.

Било је дана када су она и њена породица за оброк имали само чај и хлеб.

Када је имала седам година, живот је постао још тежи.

Њени наставници су приметили да се напреже и да шкиљи не би ли видела школску таблу.

Књиге је држала близу свог носа док би покушавала да чита.

Породица је очајнички покушавала да оде негде и да пронађе место на којем ће моћи да лечи и школује младу ћерку.

Прво су отишли у Русију и очну клинику у Москви где је постављена дијагноза - дегенерација макуле.

Послали су је у интернат за хендикепирану децу у којем је насиље међу децом и од наставника било уобичајено.

Коначно, када је Елена имала 11 година, Кравцови су успели да се скрасе у Немачкој.

„Није лако мењати земље", присећа се она.

„Ја долазим из малог села и европског начина живота и Немачка је за мене била комплетно нова. Осећала сам се као ванземаљац".

„Али био је то одличан избор мојих родитеља. Веома сам срећна што живим у Немачкој, јер ми је овде много људи помогло да се остварим".

Погледајте видео: Манекенке другачије од других

Један од њих је био Михаел Хојер - наставник физичког.

Он је увидео да је Кравцов као риба на сувом и да би пливање за њу могло да буде излаз.

Током недеље је тренирала сама, бројећи завеслаје и дужине базена.

Викендима би се препуштала плесу у берлинским техно клубовима.

Као тинејџер, отишла је у Лондон на Параолимпијске игре 2012. године и освојила сребро за Немачку са само 18 година.

Прву светску титулу је освојила годину дана касније.

Затим је 2016. године оборила светски рекорд у својој омиљеној дисциплини - 100 метара прсним стилом.

Ти успеси су били примећени и њој се пружила прилика да још више напредује.

„Била сам донекле популарна и раније - јер сам светска шампионка и зато што сам обарала светске рекорде и све те ствари - али за мене је било веома важно што ме је Плејбој позвао на снимање", каже она.

„Ја сам прва особа са инвалидитетом на насловној страни магазина.

„То показује свим осталим на свету да су такве особе исте као и сви остали људи".

И други параолимпијци су радили сличне ствари, пре њеног снимања у јесен 2020. године.

Британски спринтер Џони Пикок је позирао без мајице за магазин Атитјуд 2013. године.

Американка Сара Рејнарцен која, као и Пикок, има ампутиране делове доњих екстремитета, позирала је нага за ЕСПН-ов Боди 2009. године.

Али бесрамно еротска насловна страна немачког издања Плејбоја, изазвала је бурније реакције.

Неки параолимпијци већ дуже времена критикују овакве ствари и називају их „инспиративном порнографијом" - уз став да медијско покривање недостатака као дефинишуће за ове спортисте мора да буде превазиђено одлучно и достојанствено.

Овако, они сматрају да су њихови спортски успеси сведени на слике које поједностављено приказују нешто што је прихватљиво за све остале.

Еленине фотографије су се на киосцима појавиле у октобру 2020. године, а након изненађених погледа, почела су да пристижу и питања.

Како ми то видимо параолимпијце?

Да ли нам годи да гледамо овакве фотографије?

А шта ћемо са спортистима који су у инвалидским колицима?

Или са церебралном парализом?

„Желела сам да покажем да су људи са хендикепом исти као и они без хендикепа", каже она.

„Желимо исту шансу за животом, желимо да нас воле без обзира на недостатке".

„У Немачкој су појединци веома стидљиви и нервозни када се нађу у друштву некога са инвалидитетом. Не знам зашто је то тако. Ми нисмо опасни. Ми смо нормални људи.

„И то је за мене био изазов; да покажем како смо потпуно нормални и да свако са нама може да разговара као са нормалним људима".

„Много жена и других људи ми је писало на Инстаграм профилу да ми се захвале и да кажу како их је то мотивисало и орасположило. Лепо је чути такве ствари".

Погледајте видео: Ана Јововић - српска пливачица којој су са три године ампутирали ногу

Али нису сви то одобравали.

Еленини родитељи, који су се вратили у рурални Казахстан из Немачке, нису успели да савладају велики културолошки и генерацијски јаз.

Њен отац није желео да говори о овоме.

У поређењу са другим, скромнијим и одмеренијим фотографијама у бикинијима који су се појављивали на друштвеним мрежама, он је изразио бригу због недостатка подршке и разумевања.

Ускоро је и он почео да се осећа комфорније.

Мање од годину дана после Плејбој епизоде, Кравцов је поново била у базену, у лову на нове медаље.

На пола стазе током финалне трке на 100 метара прсним стилом на Параолимпијским играма у токијском Акватик центру, 1. септембра 2021, Елена је осетила да нешто није у реду.

„Непосредно после окрета на 50 метара, када сам кретала у последњу деоницу, помислила сам да је можда неко окренуо пре мене", присећа се она.

„Можда је Ребека била бржа од мене".

Ребека је била Ребека Редферн из Велике Британије.

И заиста је била секунду или можда и више испред ње.

Кравцов је осетила како њен сан о злату на Параолимпијским играма поново постаје недостижан. Поново.

Пет година пре тога, Кравцов је у Рио 2016. године стигла као светска рекордерка и апсолутни фаворит за злато, али је завршила трку на петом месту.

Одлучна да се то никада више не понови, почела је да се приближава Ребеки Редферн, сантиметар по сантиметар.

Немица је стигла до циља прва, али је била последња која је то сазнала.

„Питала сам волонтера који је стајао покрај базена за које сам време испливала трку", каже она.

„После тога сам схватила да сам победила. Био је то веома емотиван тренутак за мене.

„Много сам радила и жртвовала се за ову медаљу и у том тренутку сам била најсрећнија девојка на свету".

После Игара, Кравцов је путовала и славила, а затим се и верила за свог момка.

Живот је био добар, али су њене главобоље биле лоше.

Први пут их је осетила у Токију, али је разлог за њих пронашла у врменској разлици, новој средини, и притиску пред почетак такмичења.

Теже је било објаснити их пошто нису јењавале ни током постолимпијског одмора у Паризу.

Урадила је МРИ скенирања оног поподнева када је њен вереник куповао вереничко прстење.

Снимци су показивали малигни тумор на мозгу.

„Била сам толико срећна, а онда сам у следећој секунди добила дијагнозу и осетила се комплетно уништеном", каже Кравцов.

„Сва добра осећања су нестала".

Уследиле су операција, хемиотерапија и радиотерапија који су трајали више од 10 месеци.

Наш интервју је једног тренутка био прекинут најновијим, истина оптимистичним, лекарским извештајем.

Кравцов данас има 28 година.

И даље тренира и такмичи се, и даље је непоколебљива у приступу спорту и животу: игнорише буку и усредсређује се на трку.

Следеће је Светско првенство у Португалу.

А одмах потом и Олимпијске игре у Паризу 2024.

„Једно од мојих првих питања након операције на мозгу је било када могу поново да почнем са тренинзима", каже она.

„Мислим да је то једна од најважнијих ствари у животу - да имаш циљеве, а не да остајеш код куће и да размишљаш о томе како је живот грозан".

Уместо тога, Елена Кравцов се и даље суочава са старим изазовима и стреми ка новим хоризонтима.

Погледајте видео: Шта могу, а шта не могу слепи у Србији

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]