Јерменија и Азербејџан: Аутостопом по Нагорно-Карабаху - у фотографијама

Путник и фотограф Константин Новаковић обишао је 2014. године Нагорно-Карабах, област у Кавказу које је у средишту вишедеценијског сукоба Јерменије и Азербејџана. Са падом Совјетског савеза, почетком 1990-их година, избија први рат између ове две земље око спорне територије. Десетина хиљада људи тада губи животе, милиони су напустили домове, а Азербејџан губи контролу над Нагорно-Карабахом и околним територијама - остају званично у саставу земље, али њима управљају етнички Јермени. После рата који је Јерменија изгубила у јесен 2020. године, те територије враћају се под контролу Азербејџана. „Имао сам прилику да се из прве руке уверим да поред хронолошке подударности сукоба на Кавказу и у бившој Југославији постоје сличности међу народима Балкана и Закавказја којих нисмо свесни", присећа се Новаковић посете овом региону годинама пре последњег сукоба.

Поглед на Агдамски регион са брда на којем се налази археолошки локалитет Тигранакерт

Аутор фотографије, Константин Новаковић/ББЦ

Потпис испод фотографије, Поглед на Агдамски регион са брда на којем се налази археолошки локалитет Тигранакерт из хеленистичког периода. У подножју је тврђава Шахбулаг која датира из 18. века, а на хоризонту линија раздвајања са Азербејџаном. Прошлогодишњим споразумом о прекиду ватре читава област припала је Азербејџану, док су артефакти из Тигранакертског музеја, који се налазио у тврђави, исељени пре предаје 20. новембра 2020.
Рушевине Агдама

Аутор фотографије, Константин Новаковић/ББЦ

Потпис испод фотографије, Рушевине Агдама, такозване „Кавкаске Хирошиме“ који су јерменске снаге освојиле током Првог рата у Нагорно-Карабаху 1993. Овај, некада доминантно Азерски град тада је претрпео огромна разарања, а током скоро три деценије колико се налазио под јерменском контролом био је напуштен. У мају ове године представљени су планови за обнову Агдама, наког чега га је посетио и азербејџански председник Илхам Алијев, званично објавивши почетак реконструкције.
Можда најпознатији симбол разарања Агдама је Саборна џамија

Аутор фотографије, Konstantin Novakovic/BBC

Потпис испод фотографије, Можда најпознатији симбол разарања Агдама је Саборна џамија, једина грађевина која није порушена током ратних 1990-их. Изграђена у другој половини 19. века, представља типичну шиитску сакралну грађевину овог региона. У време док је била у саставу такозване 'Нагорнокарабашке Републике' било је могуће попети се на оба минарета, са којих се пружа најбољи поглед на „град духова“ те је постала својерсна атракција међу ретким посетиоцима.
Призор запуштеног ентеријера џамије у Агдаму

Аутор фотографије, Константин Новаковић/ББЦ

Потпис испод фотографије, Призор запуштеног ентеријера џамије у Агдаму одиграо је важну пропагандну улогу и додатно подстакао антијерменски сентимент међу Азербејџанцима. Наиме, након што су се појавиле фотографије на којима се виде краве у унутрашњиости џамије, азербејџански медији почели су да пишу како се преостале џамије у Нагорно-Карабаху користе као штале, додатно разљутивши домаћу јавност. Након што је Агдам припојен Азербејџану на основу споразума о прекиду ватре прошлог новембра, у њој је први пут клањан џума намаз после 28. година.
М-11

Аутор фотографије, Константин Новаковић/ББЦ

Потпис испод фотографије, Поред Лачинског коридора који повезује Степанакерт са Горисом у Јерменији, а који представља главни и магистрални путни правац, све до прошлогодишњег сукоба алтернативно се до Вардениса у Јерменији могло доћи путем М-11 преко манастира Дадиванк. Након пресецања Лачинског коридора, овај пут у изузетно лошем стању постао је једина комуникације са Јерменијом, а након потписивања споразума о прекиду ватре којим је Келебџарска област кроз коју пут већим делом пролази припала Азербејџану, свет су обишли снимци локалног становништва које се повлачи према Јерменији, палећи куће за собом.
Манастир Дадиванк

Аутор фотографије, Константин Новаковић/ББЦ

Потпис испод фотографије, Манастир Дадиванк један је од најпознатијих манастира Јерменске апостолске цркве у Нагорно-Карабаху и свакако најзначајнијих споменика културе. Овај манастир, који се први пут помиње у 9. веку основао је свети Дади, ученик апостола Тадеја, а био је напуштен током својетског периода. Обновљен је 2004. захваљујући донацијама Јермена из дијаспоре. Обзиром да припада Келебџарској области, Дадиванк је припао Азербејџану, али обзиром на његов значај и потенцијалну угроженост око њега су распоређени припадници Мировних снага Руске Федерације.
Фреска у цркви манастира Дадиванк

Аутор фотографије, Константин Новаковић/ББЦ

Потпис испод фотографије, Фреска у цркви манастира Дадиванк која приказије Светог Николу са Христом и Богородицом настала крајем 13. века и сведочи о врхунским дометима јерменске уметности средњег века. Током 2014. и 2015, ангажовани су италијански рестауратори, како би повратили аутентични изглед живописа. Шира јавност је за манастир Дадиванк сазнала захваљујући игуману Ховханесу, односно његовој фотографији на којој је приказан са калашњиковом, која је прошле године обишла свет. Упркос одлучности да по сваку цену одбрани манастир, игуман је након потписивања споразума о прекиду ватре организовао преношење манастирских артефаката у Јерменију.
Жена се моли након што је запалила свећу унутар манастира Гандзасар.

Аутор фотографије, Константин Новаковић/ББЦ

Потпис испод фотографије, Жена се моли након што је запалила свећу унутар манастира Гандзасар. Овај манастир из 13. века у саставу Арцашке еперхије без сумње представља најзначајнији пример јерменске сакралне архитектуре на подручју Нагорно-Карабаха. Јермени, који су међу првим народима који су прихватили хришћанство код нас се често поједностављено перципирају као „православци“. Јерменска апостолска црква једна је од древноисточних, монофизитских цркава које нису прихватиле одлуке Четвртог васељенског сабора у Халкедону, што је кључна разлика у односу на православне цркве које су прихватиле одлуке свих седам васељенских сабора.
Гандзасар

Аутор фотографије, Константин Новаковић/ББЦ

Потпис испод фотографије, За разлику од Дадиванка, Гандзасар се налази на територији која је остала под јерменском контролом након прошлогодишње измене граница Нагорно-Карабаха. Овај споменик културе познат по богатој орнаментацији камене пластике представља прворазредну атракцију. У азербејџанским изворима се често могу наћи ревизионистичке трвдње, према којима је манастир био у саставу Кавкаске Албаније, хришћанске средњовековне државе која се налазила на територији данашњег Азербејџана.
тврђава у Аскерану

Аутор фотографије, Константин Новаковић/ББЦ

Потпис испод фотографије, Стари совјетски камион, уобичајени призор на друмовима Нагорно-Карабаха пред зидинама тврђаве у Аскерану. Овај градић који се данас налази на крајњем истоку региона и близу је линије раздвајања са Азербејџаном је уочи сукоба деведесетих био доминантно насељен јерменском популацијом. Управо овде су још 1988. избили сукоби Азербејџанаца из суседног Агдама и локалног становништва, што је био окидач за ратне сукобе који су уследили.
Совјетски стамбени блокови познати као „хрушчовке” у Шуши

Аутор фотографије, Константин Новаковић/ББЦ

Потпис испод фотографије, Совјетски стамбени блокови познати као „хрушчовке” у Шуши, граду чијим падом је окончан прошлогодишњи рат у Нагорно-Карабаху. Данас у овом граду од великог историјског и културног значаја како за Азербејџанце тако и Јермене више нема јерменског становништва, а у међувремену су се појавили бројни докази о систематском уништавању јерменског материјалног наслеђа. Истовремено, Азербејџан је започео убрзано обнављање града према којем гради и нови аутопут из правца Физулија како би га повезао са остатком земље.
Поглед на центар Шуше са једног од минарета Гевхар Агине џамије

Аутор фотографије, Константин Новаковић/ББЦ

Потпис испод фотографије, Поглед на центар Шуше са једног од минарета Гевхар Агине џамије које је претрпела оштећења током Битке за Шушу 1992. Непосредно пре избијања најновијег сукоба завршена је њена обнова. Осим симболичког, Шуша има и велики стратешки значај пре свега због свог положаја на стеновитој висоравни са које се као на длану види Степанакерт као и добар део Нагорно-Карабаха.
Призор из „ринока“ у центру Степанакерта, главног града међународно непризнате Републике Арцах

Аутор фотографије, Константин Новаковић/ББЦ

Потпис испод фотографије, Призор из „ринока“ у центру Степанакерта, главног града региона Нагорно-Карабах, са понудом свежег воћа, поврћа и домаћих производа. Ринок је општепрохваћени назив за покривену зелену пијацу у постсовјетским државама, преузет из руског језика.
Џингалов хац

Аутор фотографије, Константин Новаковић/ББЦ

Потпис испод фотографије, Џингалов хац је традиционално јерменско јело са подручја Нагорно-Карабаха и Сјуника, најјужније покрајине у Јерменији. Састоји се од лаваша, танког кавкаског хлеба филованог мешавином локалних трава и зеленог поврћа. Варијације овог јела могу се наћи широм региона.
Улаз у популарни ресторан „Сфинга“ у облику сфинге у центру Степанакерта.

Аутор фотографије, Константин Новаковић/ББЦ

Потпис испод фотографије, Улаз у популарни ресторан „Сфинга“ у облику сфинге у центру Степанакерта. Овакав тип екстраваганције и дивље градње уобичајена је појава у државама бившег Совјетског Савеза.
Танковање аутобуса на импровизованој бензинској пумпи у Лачинском коридору

Аутор фотографије, Константин Новаковић/ББЦ

Потпис испод фотографије, Танковање аутобуса на импровизованој бензинској пумпи у Лачинском коридору, главном правцу који повезује Нарогно-Карабах са Јерменијом. Како је главни правац напредовања азербејџанских снага био усмерен ка пресецању стратешког пута (М-12) и освајању Шуше, једина веза Нагорно-Карабаха са Јерменијом, а уједно и правац повлачења цивилног становништва је током последњих дана рата постао је алтернативни правац М-11 који који води преко Манастира Дадиванк. Након потписивања Споразума о прекиду ватре 9. Новембра 2020, Лачински коридор широк 3.1 километара, званично је део Азербејџанске покрајине Лачин и контролишу га Мировне снаге Руске Федерације.