Русија и злочини: „Опет бих то урадио. И урадићу” - прича о убиству које и после 23 године доводи до нових жртава

Упозорење. Текст садржи описе сцена и насиља

Фебруара 2017. године у стану на периферији града Тутајева, око 300 источно од Москве, седео је тридесетпетогодишњи мушкарац.

Зове се Николај Румјанцев, недавно је изашао из затвора, и сада прославља слободу код пријатеља у гостима.

Око осам увече пришао му је дечак, домаћинов син:

- Чика Коља, био си у затвору, зар не?

- То није нешто чиме се поносим, прогунђао је Румјанцев.

- Аха, него, код нас на спрату живи педофил који је убио Јуру.

„Био сам пијан и пао ми је мрак на очи", присећа се Румјанцев како је било те вечери.

Изашао је и покуцао на врата суседног стана, где се такође пило.

„Ко је овде Смирнов? Ти остани, остали - паљба", прича Румјанцев како су комшије одмах напустиле стан.

У стану су остала њих двојица.

- Хајде, певај, деведесет и осма година, започео је разговор Румјанцев.

Румјанцев је, по изразу лица тридесетпетогодишњег пијанца Смирнова, схватио да је тај разумео питање.

Видео га је како се присећа самог себе, петнаестогодишњака, који је једне фебруарске вечери у Тутајеву убио једну особу и загорчао сопствену судбину.

Смирнов је прво порицао, затим покушао да одговори шалом, да би на крају признао.

„Прво сам га дуго тукао. Баш дуго", говори Румјанцев за ББЦ.

„Како сте га тукли?", пита ББЦ новинарка.

„Толико јако да сам огулио кожу са руку. Полицијски истражитељи су се чудили и говорили да сам 'убио бога у њему'", наводи.

Румјанцев је о главу Смирнова сломио сав покретни намештај, а затим је узео кабл од телевизира, огулио га, сипао воду у лавор и почео да га мучи струјом.

„Када сам се уморио од батина, рекао му да има 20 минута - ево ти прозор, ево ти канап. Бирај. Вратићу се и проверићу", препричава Румјанцев шта је те вечери рекао Смирнову.

Румјанцев се вратио после сат времена.

Био је сигуран да ће Смирнов побећи, а и стан је био празан.

Онда је бацио поглед у купатило - Смирнов је направио уже од канапа за веш, а његово тело лежало је на поду.

'Правилно си поступио'

„Не знам зашто се на то одлучио", у недоумици је Румјанцев.

„И сам сам му отворио прозор.

„За тако нешто потребна је јака снага воље.

„И даље не могу да схватим зашто није побегао и позвао полицију.

„За тих сат времена могао је позвати кога је хтео", размишља.

Погледао је леш и кренуо у суседни стан, у којем је живео један од саучесника Смирнова, које је покојник помињао те вечери.

Николаја су зауставили пријатељи.

„Момци су се издрали на мене, убацили су ме у кола и одвезли кући", каже.

Код куће је био млађи брат, којем је Румјанцев тражио паре за алкохол.

„Не дам. У посету су ти дошли другари због тог мамурлука", рекао је његов брат и полицајци су покуцали на врата.

„Нешто сте се задржали", дочекао их је са осмехом Румјанцев.

Током саслушања истражитељ му је рекао:

„Правилно си поступио", и пустио га је уз документ о забрани напуштања града на шест месеци.

На изрицању пресуде, у јулу 2017, Румјанцев се није појавио.

Било је пола 10 ујутро, лепо време напољу, а у џепу је нашао 10 хиљада рубаља (око 110 евра).

„Ћеркице ми говоре 'Коља, хајмо у суд'. А ја им говорим: 'Пустите ме на миру, или ћете завршити у хитној. Идем да се одморим у природи", прича Румјанвец.

Цео дан је са друштвом пио на реци, а касније је одлучио да оде у суд са старијим братом.

Током пута тражио је од брата флашу вотке, пре уласка у суд ју је отворио, попио трећину и кренуо по пресуду.

У канцеларији ништа нису знали о њему, секретарица суда била је на паузи за ручак, а њега су послали у трећу собу на првом спрату где су га замолили да сачека у ходнику.

„Ма бре, добио си условну чим су они тако опуштени", обрадовао му се брат и отишао на цигару.

„Стојим и размишљам да треба да одем одавде", присећа се Румјанцев.

„Неће бити никакве условне казне после свега што сам урадио.

„Кад сам кренуо да побегнем кроз прозор било је касно - стражар ме је већ чекао и смешкао се", наводи.

Те вечери су га послали у затвор на три и по године - суд га је прогласио кривим јер је Смирнова довео до самоубиства.

Зашто су ови мушкарци јурили и убили нагу жену

„Сви су долазили да се туку и бију"

Од злочина због којег је Румјанцев поразбијао намештај Смирнову о главу и предложио му да се баци кроз прозор прошле су 23 године.

Тај се злочин догодио у истом овом граду.

Стари Тутајев, део маршруте Златног прстена Русије, није се по много чему разликовао од других осиромашених градова после распада СССР-а када је реч о степену криминала током деведесетих година 20. века.

Био је то мали град у којем је живело око 45.000 становника, само пет хиљада више него данас.

Ниједна туча, ниједна пљачка није могла проћи неопажено.

Према тврдњама мештана, тинејџери су били нарочито агресивни.

„Обрачуни ножевима су били честа појава", прича становник Тутајева Василиј Круглов.

Он добро памти локве крви које је виђао понедељком на путу до школе, туча старијих основаца и свађа у дискотекама.

„Вероватно је само петоро људи долазило да игра, сви остали долазили су да се бију", каже.

Додаје да су се у граду свакодневно чуле сирене полицијских аутомобила и возила хитне помоћи.

Друга становница говори како ју је на степеништу, када је имала 15 година, редом тукло у главу чак 47 вршњака јер им се није допало како се обратила другарици из разреда.

„Сви су стајали у улазу и смењивали су се редом - један те удари и оде, други дође", говори она као да препричава нешто најнормалније.

Због повреда је месец дана провела у болници.

Већ првог дана, на одељењу јој се придружила вршњакиња коју су довезли исечену - повреде је задобила на путу до дискотеке, јер није желела да да своју јакну некој девојци.

Како се испоставило на суду, добила је батине од девојке која је била револтирана што ју је претходно истукла каратисткиња из школе.

Следећег јутра, девојчица је преминула.

Сахранили су је у једном од бројних тутајевских храмова.

Тутајев има две обале - Борисоглепску и Романовску, а између њих је Волга преко које нема моста.

Када дође зима, становници Тутајева прелазе из једног у други део града преко залеђене реке, пролазећи поред великог бурета са леденим крстом направљеним за Богојављење.

На Борисоглепској страни Тутајева налази се саборна црква Васкрсења из 17. века, а на сваком од седам брда Романовске издиже се по једна црква.

У тутајевске цркве људи долазе како би целивали иконе Пантелејмона за којег верују да лечи од болести и Спиридона Тримифунтског, за којег се верује да доноси богатство.

Над иконом Богородице „Озарење ума" људи се моле за тврдоглаву децу да се уразуме, за положене испите и смиривање лудих.

„Овде сви верују, и млади и стари, одвајкада.

„Кад сам била млада, 90-тих година, свашта се догађало - суботом шетамо, идемо на журке до изнемоглости, а недељом ујутру сви смо на литургији", прича наставница Наталија.

„Само смо седели"

Тринаестогодишњи Јура Казков био је новајлија у Тутајеву, скоро се доселио са родитељима.

Породица бравара Казкова је, за локалне стандарде, била је добростојећа и мирна.

Јура је био једини син - према речима рођака - тих, повучен и ћутљив.

Готово да није имао пријатеље.

На градском тргу, уочи новогодишње ноћи, упознао је и спријатељио се са четрнаестогогодишњим Николајем Румјанцевом, који је убрзо после тога претукао једног човека из Тутајева због новца који му је наводно позајмио.

Румјанцев је због тога осуђен на три године затвора.

Пријатељи су изгубили контакт.

Казков је желео да упадне у познату градску екипу у којој су били популарни деликвенти, кажу комшије.

Кобне фебруарске вечери 1998, Казков се посвађао са родитељима, узео јакну и залупио вратима.

Рођаци кажу да то није био први пут и да се зато родитељи нису одмах забринули што се није вратио кући.

Тек после неколико дана, 7. фебруара, пријавили су полицији да им је син нестао.

Јура није отишао далеко, у подрум куће број 57 у Мотостроитељској улици, где су се адолесценти окупљали у зиму 1998.

То је део Тутајева у који туристи обично не залазе - ту се налазе суморне петоспратнице са папирнатим пахуљицама на прозорима станова, школски пут задире међу гараже, а не виде се ни цркве, ни Волга.

Јура је, како кажу рођаци, сам затражио да оде у подрум.

Сви су знали да има 13 година, али нико није обавестио ни родитеље, ни школу, ни полицију - накнадно је суд ове околности дуго испитивао.

Прихватили су га и понудили вотком.

Провео је тамо неколико дана, а онда су почели да га исмевају.

Коловођа је био осамнаестогодишњи Алексеј Горјунов, познатији као Слон.

Према његовим инструкцијама, Јуру су гурали испод кревета и терали га ту да лежи, затим су му упаљене цигарете убацивали у панталоне, уринирали по њему, терали да пије туђу мокраћу, скида одећу и пред свима мастурбира.

Све су то гледали петнаестогодишњи Леонид Серов и Јевгениј Моторин и осамнаестогодишњи бравар Александр Кулаго, који је у том тренутку већ био ожењен.

Њих четворица су неколико пута присилили Казкова да ставља њихове полне органе у уста.

Због тога су били оптужени за силовање, што је суд одбацио у недостатку доказа.

Када је Казков покушао да одбије, Горјунов га је изударао по глави и стомаку.

Вотке у подруму није недостајало.

Пошто су попили првих шест флаша, тинејџери су отишли по још.

У подруму су се смењивали дечаци и девојчице из школе - неки би одмах отишли, други су попут петнаестогодишњег Красавина и годину дана старијег Михаила Смирнова из Техничке школе, свраћали после дискотеке да се угреју.

Део њих је одбио да учествује у малтретирању Казкова и отишли, али одраслима нико ништа није испричао.

Казков је у подруму плакао и молио да га пусте кући.

Обећао је да ће донети новац Горјунову и поново је бризнуо у плач.

Оптужени су на суду испричали да је Казаков био преплашен на смрт, да је испуњавао све Слоновљеве захтеве и да се трзао на сваки његов покрет.

Око три сата после поноћи, 7. фебруара, Горјунов је рекао да Казкова треба убити.

„У супротном ће све испричати и ми ћемо завршити у затвору", размишљао је наглас.

Смирнов је покушао да га одговори, али на крају се није ни посвађао са њим, нити отишао.

Горјунов га је гурнуо испод кревета, узео лопату и отишао у ћошак подрума да ископа јаму.

Серов је то место обасјавао лампом.

Дете је лежало испод кревета и слушало ударце лопате о камени под.

То су такође чули Красавин и Смирнов који су чували Казкова у подруму.

„Током истраге и на суђењу, њих двојица нису могли да дају разумно објашњење зашто нису пустили Казкова, уколико су били против убиства", наводи се у пресуди.

Њихове речи да Јуру нису држали у подруму, него да су само седели и пили пиво, суд није сматрао здраворазумским.

„Људима је тешко да схвате да и мушкарци могу да буду силовани"

„Рекли су да ће нас убити ако зуцнемо"

Полиција је почела да трага за дететом - вест о нестанку вртела се на локалном ТВ каналу, а истражитељи су се распитивали код комшија.

„Јурцали су као луди - никад никог нису тражили на тај начин, зато сам и запамтила", објашњава ћерка једног од оперативаца.

Јурини родитељи били су паралисани од страха.

Полицајци и познаници присећају се да родитељи тада нису били ни за шта способни.

На учешће у потрази подстицао их је ујак Казакова, који је у Тутајеву одгајао властиту децу.

Тог петка одлучио је да сам крене у потрагу по подрумима.

Око осам увече се вратио кући и отишао да се окупа.

Тада је неко махнито почео да лупа на врата, присећају се рођаци.

Ујак је изашао из каде и отворио врата, али испред није било никога.

Из улаза је истрчао на улицу и видео у даљини како неки момци воде наизглед пијаног пријатеља.

Помислио је да Јура није са њима.

Није успео да препозна нећака који је једва ходао од батина.

У том моменту Казаков је успео да побегне из подрума и да дође до куће рођака која се налазила у близини.

Могао је да се спаси, али, како се наводи у сведочењима оптужених, Горјунов га је стигао и вратио у подрум.

„Нису га малтретирали само један дан. Све се питам зашто није звао упомоћ, зашто није викао? Али, друго време је то било...

„Комшије су све знале, али никог није интересовало туђе двориште", убеђена је једна од Јуриних рођака.

На суду се испоставило да је сусед из приземља чуо како Јура запомаже, али је мислио да се ради о мачјем мјаукању.

Преко дана, 6. фебруара, после часа физичког Наталији Чураковој (на захтев девојке име је промењено), чији су рођаци радили у полицији, пришао је друг из разреда.

„Морам некоме да кажем, не могу више овако", присећа се његових речи.

Младић је уздахнуо и рекао да зна где је Казаков, да је видео шта му раде.

„А ја га питам како је ту доспео. Ипак, он је био дечко из добростојеће, пристојне породице и рекао ми је да су га позвали тамо да би се похвалили.

„Одмах сам му рекла да одемо анонимно у полицију, а он све говори не не, ни за шта на свету јер су нам рекли да ће нас убити ако некоме кажемо. Стајао је преплашен", прича она.

Чуракова је стигла кући.

„Стојим и мислим се како да испричам. Сва сам се тресла, нисам знала како тако нешто да кажем и онда сам пресекла - сачекаћу сутра и све ћу рећи", наводи.

Није успела.

Горјунов је те вечери разбио флашу о Јурину главу, тукао га лопатом и два пута га циглом ударио у слепочницу, док су га остали шутирали.

Следећег јутра, Казакова је нашао ујак.

Откопао га је из јаме у подруму која је била пуна смећа и измета.

Дечак му је умро на рукама.

Злочин из мржње само на папиру

„Нисам хтео да ме сматрају девојчицом"

„Тада нисам био у подруму. Оптужба ми није, нити ће ми бити јасна", изјавио је Горјунов на суду и више ништа није говорио.

„Нисам хтео да испаднем смешан", објашњавао је Кулаго због чега је пристао на предлог Горјунова да дечаку стави полни орган у уста.

„Хтео сам да ме уважавају, да ме не сматрају девојчицом", аргументовао је истражитељима Серов учешће у убиству.

„Горјунов је инсистирао да га убијемо и сви су ћутке пристали", сажео је Смирнов.

„Био сам пијан и радио сам исто што и остали", рекао је Красавин, а суд је ове речи сматрао најприкладнијим објашњењем агресије која се догодила у подруму.

Адвокати тинејџера тврдили су да је Горјунов имао ауторитет, па је присилио остале на насиље и убиство.

Ипак, бројни сведоци изјавили су да је било могуће напустити подрум не дирајући Јуру, али нису сви то урадили.

Због тога су сви прећутали оно што су видели.

Када су нашли Казкова, дугогодишњи оперативци добили су напад хистерије, неки су повраћали, неки урлали, присећа се Чуракова.

„Када су после недељу дана притворили првог осумњиченог, били су спремни да га полупају.

„Цео град је био на ногама, хтели су да их линчују. Суђење је измештено у Јарослављ", прича она.

После првог суђења, Горјунов је добио 23 године затвора, Серов осам, Красавин шест, Смирнов пет.

Кулаго и Моторин добили су условне казне.

Тужилац није био задовољан исходом, па је након одлуке Врховног суда о преиспитивању случаја Горјунов је осуђен на 25 година затвора, а Серов на десет.

Кулаго и Моторин, којима је, према мишљењу суда требало изрећи строжу казну, помиловани су и пуштени на слободу.

Казкова је сахрањен на локалном гробљу, али без надгробне плоче.

Обраћајући се оптуженима, отац Казкова је на суду рекао да је Бог њихов судија.

Са женом се преселио у Подмосковље где су се пропили и умрли.

'Они живе као да се ништа није догодило'

Тутајев до данас није заборавио убиство Јуре Казкова.

Ова градска драма добила је десетине измишљених детаља и кружи градом којег у туристичким водичима описују као колевку руске антике.

Наша порука о потрази за очевицима злочина у градском чету на друштвеној мрежи ВКонтакте подигла је толику прашину да је администратор странице морао да искључи опцију коментарисања објаве.

Јавили су нам се петнаестогодишњи дечаци којима су мајке причале о подруму зграде бр. 57, као и бивши оперативци, породични пријатељи и познаници осуђених.

„Због чега уопште помињемо догађаје од пре 20 година?", писали су становници Тутајева.

А онда су почели детаљно да се присећају момента како су сазнали за причу, како су је препричавали у школи и кога су знали од учесника.

Поједини су одмах износили адресе и телефоне осуђених и причали о животу који живе после затвора.

Чак и после 23 године многи се плаше да говоре јавно о властитим осећањима.

„Много година је прошло, а ја и даље гутам кнедлу од те приче", говори Љубов.

„Не бих желео да се сретнем са тим људима, с обзиром на то да сам са некима од њих био први комшија", објашњава тај страх Валентин.

Испоставило се да су се сви оптужени за убиство вратили у Тутајев или да живе у близини.

„Они живе као да се ништа није догодило. Срећни су", каже рођака Казкова.

Моторин се замонашио, додају његове комшије из Тутајева, а на позив да говори за ББЦ није одговорио.

Кулаго живи у Рибинску, на фотографији на мрежи ВКонтакте, вози се на мини-јахти, риђобрад је и згодан.

„Брига ме шта ћете написати у чланку", рекао је одбијајући интервју за овај текст.

Његова жена на њеној страници дели објаве о потрази за несталом децом.

Сестре Хачатуријан: Суђење за убиство које је шокирало Русију

Серов живи у Јарослављу.

„Увек уради оно чега се плашиш", стоји му у опису профила на Вконтакте, где је објавио педесетак фотографија са два сина.

„Одробијали су своје и сада некажњено постоје", каже рођака једног од полицајаца који су тражили Јуру.

„Мислим да им је све нормално и да се тако и осећају. Један од првих који је пуштен на слободу, славио је недељу дана...", додаје.

Половина осуђених за убиство Казкова је основала породице.

Деца Красавина, на пример, иду у исти вртић са децом из породице Казков.

Он се бави боксом и, према речима комшија, пријатан је човек.

„Шта мисле њихови пријатељи? Посебно ме запрепашћују жене", у недоумици је рођака Јуре Казкова.

„Семјон је супруг и отац за пример којег много волимо. То што се нашао тамо чиста је случајност, ништа од оног за шта се терети није урадио", рекла нам је Красавинова супруга.

„Како је доспео тамо уопште ми није јасно, био је најнормалнији лик", сагласан је са њом један од Красавинових другова из разреда.

Красавин је једини од осуђених који је пристао да разговара за ББЦ и тврди да Казкова није тукао.

„Тамо је био неки алкохол упитног квалитета", испричао је.

„Тада сам први пут пробао жестину и, логично, напио сам се.

„Горјунов је долазио и одлазио.

„Онда је избио неки конфликт и десило се то што се десило, али ја нисам тукао Казкова - баш сам био пијан", испричао је.

Красавин је провео у затвору шест година, а Кулаго и Моторин, због благе пресуде и амнестије, ни дана.

Чини се да га ова неправда вређа.

„Још један поштеђени је овде држао бар и кафић у Тутајеву, а сада се такође се бави боксом и сада живи у Москви", прича рођака Казкова.

„Тамо их је било много, а не знамо ко је видео Јуру, а није био осуђен", додаје.

Човек којег она назива поштеђеним у одговору ББЦ руском сервису наводи да су га те фебруарске ноћи позвали у подрум да пију, али да он није отишао.

„На срећу сам се озбиљно бавио спортом и у алкохолу нисам проналазио ништа добро", каже.

Ипак, о зими 1998. године и даље размишља.

„Верујте ми, много пута сам враћао филм у глави. Како бих поступио да сам био тамо? Шта бих урадио?

„Могуће да бих и сам лежао поред. И даље ми није јасно како су се момци повиновали тим демонима".

Чини се да Смирнов није успео да се врати нормалном животу након изласка из затвора - комшије говоре да се пропио.

У таквом стању га је нашао и Николај Румјанцев у фебруару 2017.

Како се испоставило на поновном разматрању пресуде, Горјунов је пре Казкова убио још два човека, за шта је 2000. године и осуђен.

На слободу излази ове године.

Пре или касније ће се срести, сигуран је Румјанцев који је одслужио казну за смрт Смирнова.

„Коља, доста је било бежања, идемо кући"

Пронашли смо Румјанцева у селу 150 километера северно од Јарославља.

Када се прође градић Љубим, неколико већих села, када се скрене на поље и аутомобил се остави у шуми, пређе пруга, речица и још једно поље долази се до његове куће, прве на рубу малтене ненасељеног села.

Поред Румјанцева, у истом селу живе још две пензионерке и нико више.

Рођаци Казкова дуго нису веровали да се неко, сам од себе, осветио за Јуру.

Сматрали су то провокацијом, шалом, новинским измишљотинама - уосталом прошло је 20 година.

Поверовали су тек пошто смо им дали број телефона Румјанцева.

До њиховог сусрета није дошло.

Рођаци Казкова уплашили су се тросатне вожње из Тутајева до готово празног села, а Румјанцев се труди да буде далеко од родног града.

- Боље ми је овде, мирно је у селу. Због нечега сам напустио Тутајев... Да нисам, ми сада не бисмо разговарали.

- Да ли бисте поново одслужили казну?

- Наравно.

- Због чега?

- Вратио бих се у станове, дошао бих до још једног педофила из исте те приче.

Другарима сам рекао да идем да га тражим, а они мени говоре - бежи одатле, Коља, не треба ти то. Ја сам сигуран да ако дођем у Тутајев нећу га тражити, доћи ће ми сам на ноге. И, наравно, послаћу га тамо где сам и Смирнова.

- Да сте били трезни, да ли бисте исто поступили са Смирновим?

- Опет бих то урадио. И урадићу.

Румјанцев ложи пећ, храни две мачке и лаже телефоном тетку да је цео викенд провео код куће.

Мамурно се смешка: прославе Нове године код пријатеља у суседном селу продужила се на три дана и није дошао на састанак са новинарима на аутобуску станицу Љубима, као што је обећао.

Румјанцев не одговара опису подмуклог осветника.

Одрастао је у трособном стану у Тутајеву у којем су живели родитељи и њихових 10-оро деце.

Први пут био је у затвору са 14 година када је пребио познаника и узео новац који му је позајмио.

За то време његовог пријатеља Јуру су убили, а он је завршио школу за водоинсталатера, аутомеханичара и заваривача.

„Видите, све те професије су добре, али не лежи ми да радим у струци".

Док је седео у затвору сазнао је за смрт Казкова.

Када је изашао, адолесценти из подрума били су већ иза решетака.

Преселио се код бабе на село и она га је научила да спрема шчи и пироге, што му је добро дошло у затворској мензи јер Румјанцев није дуго издржао на слободи.

Године 2002, завршио је у затвору због пљачке.

Осуђен је на пет година, али је 2004. године побегао.

- Како сте то успели? Чини ми се да је само у филму могуће побећи из затвора.

- Не баш, одговара пијуцкајући чај. Кренуо сам у бег у три ујутру. Пијан. Десило се некако спонтано. Седели смо и пили, око три ујутру момци су рекли да ће да иду на спавање, на шта сам им рекао да идем у шетњу.

Изашао је напоље, попео се на жичану ограду крова контролног пункта и го до појаса дотрчао до најближег воза.

У вагонима се шетао полицајац.

- Ваше исправе!

- Шефе, жао ми је, али их немам код себе.

- А где су?

- Украли су ми.

- Водимо га, само не трчи по возу.

„Нећу, нећу, говорим им. Када су отишли притиснуо сам стоп дугме и правац у шуму", прича.

Румјанцев је стигао у родно село и отишао да пије са друговима.

За њим су дошли да га траже и оперативци.

„Прво су отишли до баке. Питају је, имате ли унука Николаја? Каже бака имам их 10-оро, погледајте који вам треба.

„Затим су ме натеченог и необријаног срели на путу и показали фоторобота: 'Да ли сте га видели?'. Ја им кажем: „Први пут га видим". Онда су сели у кола и отишли, а ја сам наставио својим путем".

На раскрсници, код скретања за свињац, задржао га је друг из разреда из Тутајева, Сергеј, који је постао полицајац.

„Коља, доста је бежања, хајмо кући. А ја му говорим - хајмо, частиш пивом. Купио ми је три литре пива, кутију цигара и повезао.

„А они несрећни оперативци су ручали и спремали се да наставе да ме траже. Отворио сам прозор Сергејевог аутомобила рекао му - врати ми мој фото-робот".

Живот након 30 година у затвору

„Тамо је једноставније и зна се ред"

Због бега, Румјанцев је добио још две године затвора.

Правио је ципеле, радио у затворској радионици, а потом и у мензи.

„Печем колаче, спремам боршч, туршију, слатко - све умем да направим.

„Родбини сам рекао да не долазе, да се не троше, имам руке, сам ћу себе нахранити.

„Згрешио сам и сам ћу сносити казну. Шта, да ли и они треба да буду део тога?", прича он.

Румјанцев је изашао из затвора 2010. и наставио у старом ритму да слави.

За столом му је друг рекао: „Коља, имам дужника, треба паре да узмем".

Испоставило се да тај није имао новац, али је имао нови модел Ладе.

Власника су избацили из аутомобила на путу Москва-Холмогори.

- Је ли барем жив?

- Нисам га убио, таман посла. Хтео сам, наравно, да га гепекујем, али после размишљам који ће ми он у животу.

Кроз неколико часова, патролна екипа у џипу сустигла је Румјанцева и његовог друга.

Скоро пет сати су их јурили, а чак су и пуцали у ваздух да би их уплашили.

Румјанцев је пројурио пољем прекривеним снегом куда се полиција плашила да вози.

„Пресрели су нас на бетону. Хтели су да пресеку пут, а ми смо остали без горива, иначе бисмо им сигурно побегли.

„А сада стојимо ту и мислим се то је то, сад ће нас убити.

„Кад оно, пандур куца на прозор.

„Отварам му, а он мени: „Будите љубазни, дајте ми своје документе?"

Због овога је добио шест година. Пуштен је 2016. године и после неколико месеци налетео је на Смирнова на деветом спрату зграде у Тутајеву.

„После 20 година, барем сам једног решио, схваташ? Нисам морао да га тражим, судбина ми га је довела".

Прича се одједном зауставила и Румјанцев је накратко заћутао и склопио очи.

„Капираш", говори он, „постоје правила".

„Кодекс. Назову те гејем - пребијеш их, дете неко дира - уништиш их. Сестре ће вам, наравно, рећи да сам пролупао, али ја сносим одговорност за своје поступке".

За 37 година живота, Румјанцев је 22 провео иза решетака.

„Много ми је лакше да будем тамо, а не овде", каже.

„Тамо је једноставније и зна се ред.

„На филмовима не приказују реално, није страшно у затвору", дели он своје искуство.

Када је изашао на слободу у новембру 2020. спалио је сву судску документацију, као и пресуду коју је ћутке показивао новим затвореницима који су се усељавали у његову ћелију.

Данас, Румјанцев ради као сточар на фарми.

Прима 20 хиљада рубаља (око 220 евра) месечно.

Чува краве, телад, свиње.

Недељу дана ради ноћу, недељу дању, без слободног викенда.

Запослени се моле да не долазе пијани.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]