Нуклеарна катастрофа у Чернобиљу: Штета од радијације „није пренета на децу“

Не постоји „додатно оштећење ДНК" код деце чији су родитељи били изложени зрачењу од експлозије у Чернобиљу пре њиховог зачећа.

Овакви закључци добијени су после прве студије која је истраживала гене деце чији су родитељи ангажовани да помогну у чишћењу после нуклеарне несреће.

Учесницима у истраживању, који су сви зачети после катастрофе и рођени између 1987. и 2002. године, прегледани су читави геноми.

Нису пронађене мутације повезане са изложености родитеља зрачењу.

Резултати истраживања објављени су у часопису Сајенс.

Професорка Џери Томас са Империјал колеџа у Лондону провела је деценије истражујући биологију канцера, нарочито тумора повезаних са оштећењима од радијације.

Она је објаснила да је ново истраживање прво које је показало да „чак и када су људи изложени релативно високим нивоима радијације, у комбинацији са позадинским зрачењем, то нема утицаја на будућу децу".

Ново истраживање водила је професорка Мередит Јегер, на америчком Националном институту за карцином у Мериленду.

Истраживање је било усмерено на децу радника који су помагали у чишћењу високо контаминиране зоне око нуклеарне електране и деце евакуисане из напуштеног града Припјата и осталих насеља у пречнику од 70 километара.

Један од водећих истраживача, др Стивен Чанок, такође из Националног института за карцином, објаснио је да је тим ангажовао читаве породице, па су могли да истражују ДНК мајке, оца и детета.

„Не бавимо се децом која су била зачета у време несреће, гледамо оно што се назива de novo мутацијама."

То су нове мутације у ДНК које се јављају насумично у јајној ћелији или сперматозоиду.

У зависности од тога где у генетском коду бебе настаје мутација, она уопште не може имати утицаја или може бити узрок генетске болести.

„У свакој генерацији јавља се између 50 и 100 оваквих мутација и оне су насумичне", објашњава др Чанок. „На неки начин, они су градивни делови еволуције. Тако се једним рођењем у популацију уносе нове промене.

„Посматрали смо геноме мајке и оца, а затим и детета. Затим смо провели девет месеци трагајући за било каквим знаком, у броју ових мутација, који би могао да буде повезан са изложеношћу родитеља радијацији. Нисмо могли да пронађемо ништа."

Ово значи, кажу научници, да ефекат радијације на тело родитеља нема утицај на децу зачету у будућности.

„Много је људи који су се плашили да имају децу после атомских бомби у Нагасакију и Хирошими", каже професорка Томас за ББЦ.

„Људи су се плашили да имају децу после несреће у Фукушими, јер су мислили да би њихова деца могла да буду погођена зрачењем коме су они били изложени.

„Јако је тужно. Ако можемо да покажемо да нема последица, надамо се да можемо да отклонимо тај страх."

Професорка Томас није радила на истраживању генома. Она и њене колеге, спровели су друго истраживање о карциномима повезаним с Чернобиљом.

Истраживали су карцином штитасте жлезде, јер је познато да је нуклеарна катастрофа изазвала око пет хиљада случајева овог обољења, од којих је велика већина лечена и излечена.

Званичници у време несреће нису успели да спрече продају контаминираног млека у региону; много деце је у то време пило то млеко, уносећи високе дозе радиоактивног јода, једног од производа које је избацивао оштећени реактор.

„Закључили смо да нема разлике између карцинома штитасте жлезде изазваног зрачењем из Чернобиља и било ког другог карцинома штитасте жлезде", објаснила је професорка Томас.

„Не постоји тумор изазван Чернобиљом који не можемо да лечимо, можемо да га лечимо на исти начин на који лечимо све остале случајеве рака."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]