Еутаназија у свету и у Србији: „Ово је крај какав желим"

„Да ли сте сигурни да желите да попијете раствор који ћу вам дати?", питао је лекар Ане Звајненберг.

„Свесни сте да ће вас успавати и да се нећете више пробудити?"

Холанђанка Ани је имала 81 годину и знала је да због Алцхајмерове болести убрзо неће моћи да свесно доноси одлуке.

„Поново сам синоћ размислила о свему, од почетка до краја. Ово је крај какав желим. Искључиво због себе. Ово је најбоље за мене."

Без оклевања је попила горку, провидну течност са смртоносном дозом седатива.

Прича о крају њеног живота приказана је у документарном филму Пре него што буде прекасно, о ком је ББЦ раније писао.

Пре 22 године, 104 од 144 посланика Доњег дома холандског парламента гласало је за легализацију еутаназије.

Закон је ступио на снагу 1. априла 2002.

Од тада до данас, неколицина држава у свету је законски дозволила еутаназију, а ово питање остаје једна од најконтроверзнијих правних тема данашњице.

Ентони Делон, син једног од најпознатијих глумаца, Француза Алена Делона, још у марту ове године објавио је да се његов отац одлучио на еутаназију у Швајцарској.

Али његово здравствено стање се од тада побољшало.

У Србији, члан 117 Кривичног законика предвиђа казну од шест месеци до пет година затвора за оне који тешко оболеле пунолетне људе, на њихов озбиљан и изричит захтев, из самилости лише живота.

„У српским прописима нема могућности да било који облик еутаназије буде прихваћен, јер се третира као кривично дело", каже Марина Мијатовић, стручњакиња за медицинско право из Правног скенера за ББЦ на српском.

Преднацртом Грађанског законика у Србији који је написан 2015. предвиђа се право на достојанствену смрт.

Овај законик, међутим, до данас није усвојен.

Шта је еутаназија и каква може бити?

Френсис Бекон, британски филозоф, први је употребио реч еутаназија у делу Новум Органум још у 17. веку.

Овим термином описао је лаку, срећну смрт, где је „лекар одговоран да ублажи телесне патње".

„То је достојанствени и добровољни прекид живота", каже Мијатовић.

Додаје да „томе не треба дати неку тамну црту у дефиницији, јер ако неко треба достојанствено да живи, онда му треба омогућити и да достојанствено оконча живот".

Она објашњава да постоје два типа еутаназије - активна и пасивна.

Током активне еутаназије, обучени и лиценцирани људи пацијентима убризгавају одређену супстанцу како би преминули.

Пацијент унапред добровољно тражи да се овај поступак спроведе.

„Цео тај поступак мора бити детаљан, баш због страха од злоупотребе", напомиње Мијатовић.

Лекар је дужан да неизлечиво болесном пацијенту предочи фазе болести, да последња фаза може бити јако болна и да му медицина не може помоћи, додаје.

„Зато је битно да пацијент буде у свесном стању када потписује пристанак за еутаназију", каже Мијатовић.

Пасивна еутаназија се примењује када лекар или чланови породице одлуче да искључе апарате који пацијента одржавају у животу или да прекину давање воде, инфузије или терапије.

„Може да се деси да пацијент сам одбије да прихвати лечење како би дошло до смртног исхода", каже Мијатовић.

У овом случају, наводи она, треба поштовати Закон о правима пацијената који каже да пацијент може да одбије помоћ.

„Он не подразумева еутаназију, већ даје могућност пацијенту да да дозволу да се операција изврши или не,

„То се код нас зове пристанак на здравствену негу, односно лечење", објашњава Мијатовић.

Које земље у свету дозвољавају еутаназију

Еутаназија је дозвољена у Холандији, Белгији, Шпанији, Луксембургу, Канади, Колумбији, аустралијској држави Викторији и на Новом Зеланду, док је у Швајцарској могуће самоубиство уз помоћ.

Португалски парламент је у мају 2018. године одбио предлог да еутаназија буде легална.

Италијански врховни суд донео је пресуду 2019. године да еутаназија није кривично дело, уколико особа жели да оконча живот због неиздрживе патње.

Пресуда је донета после смрти Фабијана Антонианија, италијанског ди-џеј, који је одлучио да умре у швајцарској клиници за еутаназију 2017. године.

Фабо је остао слеп и тетраплегичан после тешке саобраћајне несреће 2014. године.

Његова смрт постала је предмет жестоке расправе у земљи у којој се црква противи еутаназији.

Римокатоличка црква, која има велики утицај у Италији, еутаназију види као морално неприхватљиво убиство особе и кршење Божјег закона.

„Медицина је, по дефиницији у служби људског живота", рекао је папа Фрања после пресуде.

Суд је покренуо питање о еутаназији како би разјаснио закон и оптужбе с којим се сусрео Марко Капато, покретач кампање за еутаназију који је био са Антонианијем у Швајцарској.

Капату је претило 12 година затвора због „подстрекивања и помагања у самоубиству", али је ослобођен после пресуде врховног суда.

После ове пресуде италијански парламент требало је да расправља о еутаназији, али се то још није догодило.

Законска регулатива и став Србије

Убиство из милосрђа у Србији је још на нивоу предлога.

Нацрт Грађанског законика представљен 2015. године предвиђа право на достојанствену смрт.

„Право на еутаназију, као право физичког лица на сагласни, добровољни и достојанствени прекид живота, може се изузетно остварити, ако се испуне прописани хумани, психо-социјални и медицински услови", пише у Нацрту Грађанског законика.

„Нека друштва нису спремна да прихвате да се ради о еутаназији, па се калкулише око прописа, као што је у Србији случај", наводи Мијатовић.

Грађанским закоником уредио би се низ питања, поред еутаназије, а Мијатовић сматра да се расправа о овом документу стопирала.

„Сви закони који су расејани по нашем правном систему би требало да буду груписани", каже правница.

Она верује да Србија неће ускоро добити конкретну законску регулативу по питању еутаназије.

Пре пет година, чланови Лекарске коморе и Српског лекарског друштва у заједничком саопштењу су навели да је еутаназију неетична и да одредбе о овом питању треба да буду избрисане из Нацрта Грађанског законика због одредби Хипократове заклетве и Кодекса професионалне етике.

У Хипократовој заклетви пише: „Нећу дати никакав смртоносан лек никоме ко га тражи, нити ћу тако нешто предлагати".

Српска православна црква (СПЦ) је, такође, изричито против еутаназије.

„Црква се не може сагласити с еутаназијом и нема потребе да о томе доноси званичне ставове", наводи у изјави пренетој на сајту Српске православне цркве професор др Љубивоје Стојановић са Богословског факултета у Београду.

На питање o томе да ли je у реду да неко сам себи прекрати живот или да то неко други учини за њега каже да „за хришћане овакве дилеме не постоје".

„Само је Бог тај који одлучује о рађању и о смрти, и сваки је живот у његовим рукама, а човек мора да се бори да живи и издржи болест до краја", навео је Стојановић.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]