Технологија, Кина и војска: Мит и реалност о супер војницима

Да ли Кина покушава да направи властиту верзију Капетана Америке?

Амерички обавештајни подаци указују да се ради на томе.

Али упркос прашини која се дигла око свега, могућност да се створи стварна верзија филмског супер војника није толико претерана као што то на први поглед изгледа, а за њу није заинтересована само Кина.

Захваљујући огромним буџетима и сталном жељом да стекну предност, војске читавог света често су покретачка снага иза технолошких иновација, од оних врхунских до сасвим скромних.

Погледајте, на пример, лепљиву траку.

Настала је из предлога једне раднице у фабрици за производњу артиљерије из Илиноиса, чији су синови служили у америчкој морнарици током Другог светског рата.

Бринући за војнике изложене непријатељској ватри док губе време лепећи и кидајући танку папирну траку тада коришћену за затварање кутија са муницијом, Веста Стаут је осмислила решење - траку од тканине отпорну на воду.

Није успела да обезбеди подршку надлежних у фабрици, али се потом обратила на праву адресу - писала је директно председнику Рузвелту, који је издао налог произвођачима ратних потрепштина да претворе њену идеју у стварност.

Ако су потребе војске могле да нам подаре бољу лепљиву траку, како би још могле да нам помогну?

Најављујући нову иницијативу 2014. године, тадашњи председник Барак Обама је рекао новинарима: „Дошао сам да вам саопштим да правимо Ајронмена."

Уследио је смех, али је Обама био озбиљан: америчка војска је већ почела да ради на том пројекту - заштитном оделу познатом као Тактичко јуришно лако оперативно одело (Талос).

Промотивни снимак налик видео игри приказивао је носиоца како напада непријатељску ћелију, док се меци одбијају од његовог штита.

Ајронмену није било суђено да постане стварност.

Пет година касније, ова иницијатива је обустављена, али се творци надају ће појединачне компоненте одела наћи примену негде другде.

Егзоскелети су само једна од технологија са много потенцијала које војске истражују да би побољшале војнике.

Побољшавање није ништа ново - од древних времена, трупе су биле појачаване унапређењем у оружју, опреми и обуци.

Али данас, побољшање може да значи много више од обичног давања боље пушке војнику.

То може да значи мењање самог војника.

Руски председник Владимир Путин је 2017. године упозорио да би човечанство ускоро могло да произведе нешто „горе од нуклеарне бомбе".

„Можете да замислите како човек ствара човека са неким датим карактеристикама, и то не само теоретски, већ и практично.

„Он може да буде геније за математику, бриљантни музичар или војник, који може да се бори без страха, саосећања, кајања или бола."

Прошле године, бивши амерички директор Националне обавештајне службе Џон Ратклиф отишао је корак даље с отвореним оптужбама на рачун Кине.

„Кина је чак спровела људске тестове на члановима Народне ослободилачке војске у нади да ће развити војнике са биолошки побољшаним способностима.

„Не постоје етичке границе у Пекинговој потрази за надмоћи", написао је он у Вол стрит журналу.

Кина је чланак назвала „гомилом лажи".

Упитана да ли нова директорка Аврил Хејнс дели мишљење свог претходника, из њене канцеларије је речено да она то до сада није коментарисала, али је указала на њене раније изјаве у којима упозорава на претњу коју представља Кина.

Иако је Бајденова администрација одбацила већину пројеката Доналда Трампа, напетости са Кином највероватније ће остати обележје америчке спољне политике

Амбиција против стварности

Имати супер војника у властитима редовима примамљива је опција за многе војске - замислите само војника који може да истрпи бол, екстремну хладноћу или потребу за сном.

Али као што показују амерички покушаји да се направи „Ајрон мен", технолошка ограничења могу сурово да спусте те амбиције на земљу.

Студија из 2019. године два америчка академика показала је да кинеска војска „активно истражује" такве технике као што су измена гена, егзоскелети и сарадња човека и машине.

Извештај је заснован превасходно на коментарима самих кинеских војних стратега.

Једна од ауторки, Елса Канија, била је скептична према Ретклифовим коментарима.

„Важно је разумети о чему кинеска војска говори и шта она тежи да оствари, али и препознати раздаљину између тих амбиција и реалности у којој се та технологија налази у овом тренутку", рекла је Канија, виша сарадница у Центру за нову америчку безбедност.

„Иако војске широм света можда имају много интереса за могућност постојања супер војника... кад се све сабере и одузме, оно што је одрживо у научним оквирима представља ограничење за било ког актера који покушава да помери границе."

Ретклиф је помињао тестирање на одраслим људима.

Иако неке карактеристике могу да се измене код одраслих уз помоћ едитовање гена, измена ДНК ембриона понудила би један од најплаузибилнијих путева до „супер војника".

Докторка Хелен О'Нил, молекуларна генетичарка са Универзитетског колеџа у Лондону, рекла је да је питање више да ли су научници спремни да користе ту технологију, него да ли је она могућа.

„Технологије - едитовање генома и његово комбиновање са асистираном репродукцијом - постају рутинска пракса у траснгеници и пољопривреди, тренутно се само комбинација та два у људској примени доживљава као неетичка."

Кинески научник Хе Ђианкуи је 2018. године изнео запањујуће саопштење - он је успешно изменио ДНК у ембрионима близнакиња како би их спречио да се оне заразе ХИВ-ом.

Ово откриће изазвало је опште згражавање. Такав рад на едитовању гена забрањен је у већини земаља, укључујући и Кину.

Обично је сведен на одбачене ембрионе настале вантелесном оплодњом, док год се они уништавају одмах после и не користе за прављење беба.

Научник је бранио откриће, али је на крају завршио у затвору због кршења забране владе.

Многи од саговорника за овај чланак алудирали су на случај Хе Ђианкуиа као кључни тренутак у биоетици.

Научници су саопштили да поред тога што их је заштитио од ХИВ-а, овај третман је довео и до когнитивних побољшања.

Хе Ђианкуи је искористио Криспр технологију да направи близнакиње, као начин да изведе конкретне и прецизне измене на ДНК садржаној у живим ћелијама.

Неке особине могу да се уклоне, а неке друге да се додају.

То са собом носи огроман потенцијал, нудећи могућност за лечење или чак излечење наследних болести.

Али шта би то могло да уради за војску?

Кристоф Галишет, виши истраживач на Институту Франсис Крик у Лондону Криспр назива „револуцијом".

Али, каже он, постоје ограничења.

Он је то упоредио са употребом функције пронађи-и-замени у тексту - лако можете да замените прецизне изразе, али нешто што функционише у једном тренутку у тексту, можда неће имати смисла у неком другом.

„Погрешно је мислити да један ген има један ефекат", рекао је он.

„Ако узмете један ген, можете да добијете јединку са јачим мишићима или способношћу да дише на великим висинама. Али можда ће касније током живота та јединка добити рак."

Такође, тешко је изоловати само неке особине - бројни гени, на пример, учествују у висини.

А свака промењена особина преносиће се генерацијама.

Неки аналитичари виде напоре Кине као директну реакцију на САД.

Извештај из 2017. године у Гардијану навео је да је америчка војна агенција уложила десетине милиона долара у технологију генетског искорењивања која би могла да истреби инвазивне животињске врсте, за шта су експерти УН-а упозорили да би могло да има и војну примену.

Кина и САД нису једине земље које желе да стекну такву предност.

Француске оружане снаге добиле су одобрење да развију „побољшане војнике" а у извештају се наводе етичка ограничења таквог истраживања.

Министарка одбране Флоренс Парли је рекла: „Морамо да се суочимо са чињеницама. Не дели свако наше скрупуле и морамо да будемо припремљени за шта год да носи будућност."

Чак и кад би научници могли безбедно да унапреде атрибуте неког појединца, примена на војном плану носи властите проблеме.

На пример, да ли би индивидуални војник био у могућности да слободно пристане на потенцијално ризичан третман у оквиру командног ланца војске?

И Кина и Русија су саопштиле да су тестирале властите вакцине против Ковида на својим трупама.

„Војска не постоји да би промовисала интересе војника, она постоји да се стекне стратешка предност или добије рат", рекао је професор Џулијан Савулеску, експерт за етику на Оксфордском универзитету.

„Постоје ограничења кад су у питању ризици које можете да наметнете војницима, али она су виша од оних која се намећу грађанском друштву."

Професор Савулеску каже да је, за било кога, важно да може да одваже ризике побољшања у односу на користи.

„Али наравно", додао је он, „та једначина је другачија у војсци. Јединке ће често сносити ризик, али неће имати користи од њега."

Војници се стављају у ситуације са питањем живота или смрти и може да се сматра да ће побољшање бити поздрављено уколико обезбеђује њихово преживљавање.

Али професор Патрик Лин, филозоф са Калифорнијског политехничког државног универзитета, каже да то није тако просто.

„Војна побољшања подразумевају експериментисање и излагање ваших властитих грађана ризику, тако да је нејасно на који би начин побољшани војници могли да буду боље заштићени.

Управо супротно, они би могли да се шаљу на опасније мисије или да ризикују више него што би то радили непобољшани војници."

Капетан Америка можда још није ту одмах иза ћошка, али увек постоји могућност неког изненађујућег развоја догађаја.

„Тешко је примењивати било какву етичку или демократску контролу над тим како се ствари развијају у војсци зато што, по самој природи ствари, она подразумева тајновитост, приватност и заштиту националних интереса", каже професор Савулеску.

„Тако да се ради о једном тешком етичком питању. То је довољно тешко већ у науци или медицини, где су ствари релативно отворене."

Што се тиче тога шта би могло, или требало, да се уради како би се регулисало ово поље, професор Лин каже да је „кључни изазов то што све ово истраживање има двоструку примену.

На пример, истраживање егзоскелета прво је било усмерено ка излечењу људи од разних здравствених стања, као што је помоћ паралисаним пацијентима да поново проходају.

„Али ова терапеутска примена лако може да се претвори у оружје, а није најјасније како то може да се спречи, што значи да није најјасније како је регулисати, без сувише широке регулативе која исто тако ограничава терапеутско истраживање."

Према докторки О'Нил, Кина је већ узнапредовала у генетском истраживању, а друге земље су се у међувремену ставиле у неповољнији положај.

„Мислим да смо изгубили време на етичке расправе, уместо да смо се усредсредили на реалност онога што имамо ту и сада", рекла је она.

„Превише енергије се троши на спекулације и дистопију, а много више енергије би требало да се троши на праве ризике и примену технологије тако да бисмо је боље разумели, зато што ће се она радити другде и ради се другде.

„А тек ћемо путем сталног истраживања успети да разумемо где она може да пође по злу."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]