Америка, избори и дебата: Ноћ кад је америчка демократија дотакла дно

Кад су 1960. године одржане прве телевизијске председничке дебате у Сједињеним Америчким Државама, свет је гледао двојицу кандидата, Џона Ф. Кенедија и Ричарда Никсона, како с поштовањем улазе у интелигентну и узвишену расправу.

Тих првобитних сусрета углавном се сећамо по Никсоновом нервозном знојењу и неспретно нанетој шминки.

Али усред Хладног рата, док је идеолошка борба буктала између Вашингтона и Москве, дебате су доживљене као узбудљива реклама за америчку демократију.

Говорећи у духу патриотског двопартијског система који је био наглашено обележје америчке политике педесетих и раних шездесетих, Кенеди је отворио прву дебату с посебним освртом на то како ће је доживети међународни посматрачи.

„На изборима 1860. године, Абрахам Линколн је рекао да је питање да ли ова нација може да постоји полу-ропски или полу-слободно.

„На изборима 1960. године, и са светом свуд око нас, питање је да ли ће свет постојати полу-ропски или полу-слободно, хоће ли поћи у правцу слободе, правцу у ком се ми сада крећемо, или ће кренути путем ропства."

Брутални дуел Доналда Трампа и Џозефа Бајдена у уторак, више борба у кавезу него Камелот, одсликавао је другачију еру и другачију земљу: Америку подељеног екрана, нацију непремостивих разлика, земљу коју је захватила демократска трулеж.

Два старија човека, обојица у седамдесетим годинама, размењивала су увреде и жаоке, а актуелни председник још једном је у ударном термину погазио све норме конвенционалног понашања.

Уколико постоји нешто као небески пантеон бивших председника, Овална соба на небу, Ејб Линкон и Џон Кенеди мора да су посматрали одозго као какви запањени духови.

За многе међународне гледаоце, за велики део и самих Американаца, дебата је пружила приказ америчког суноврата у реалном времену.

Она нас је још једном подсетила како је „америчка изузетност" све више почела да се доживљава као негативан конструкт: нешто што се везује за масовне пуцњаве, масовна затварања, расну поделу и политички хаос.

Погледајте: Како су се „ударали" Трамп и Бајден

Немачки „Шпигл" назвао је то „телевизијским дуелом који је личио на саобраћајну несрећу".

„Никад још Америка није пала на толико ниске гране", нарицао је амерички дописник италијанске „Републике".

„Монд", француски лист који је после терористичког напада на САД 11. септембра 2001. године написао „Nous sommes tous Américains" - „Сад смо сви смо Американци", назвао је то „страшном олујом".

Али олује дођу и прођу. Оно што је ова дебата показала јесу сталне америчке политичке временске прилике.

У време кад је геополитичка „мека сила" стекла толику важност и кад се утицај тесно повезује са међународним управљањем имиџом, 21. век нам је донео неке веома болне слике америчког самоповређивања.

Изборни дебакл на Флориди 2000. године, кад смо се после изборног дана пробудили на то да су гласачка места облепљена жутом полицијском траком, представљао је тужан демократски призор.

У једном тренутку, како је поновно пребројавање гласова постајало све фарсичније, зимбабвеански диктатор Роберт Мугабе чак је понудио да пошаље властите изборне посматраче.

Кад је конзервативни настројени Врховни суд интервенисао у корист Џорџа Буша, изгледало је то као права правцата изборна крађа.

Потом су уследиле ружне слике из рата против терора Бушове администрације - стражарске куле у Гвантанаму (затвор на Куби), ужаси из Абу Граиба (затвор у Ираку) и империјални хибрис слогана „Мисија извршена", позадине тренутка као створеног за телевизију у којем је Џорџ Буш прерано прогласио победу у недовршеном рату који се завршио одливом превише америчке крви и средстава.

Будући историчари поставиће хорор представу од уторка увече у исту галерију слика националне срамоте.

Многи међународни гледаоци разумеју и аналитичку призму кроз коју дебата мора да се посматра - да је Доналда Трампа његова база послала у Вашингтон управо због његове неконвенционалности и да ће се његове присталице према критици председниковог агресивног стила односити као према презиру елите.

Обожаваоци његове деструктивне енергије засели су у фотеље да би гледали политички кечерски меч, разбијање о под Џоа Бајдена. То је сада нашироко схваћено.

Али чињеница да он није експлицитно осудио беле супрематисте и његов чудан савет упућен ултрадесничарској групи: „Повуците се и будите у приправности", показују до које мере он и даље уме да шокира.

После првобитних телевизијских дебата из 1960. године, дошло је до шеснаестогодишње паузе пре него што су се оне поново вратиле.

А онда је прву дебату између Џералда Форда и Џимија Картера обележила техничка грешка, због које је звука нестало на 27 минута - што би, на пример, пре неколико вечери пружило добродошао предах.

Сад се формат, па чак и будућност ових дебата, изнова доводи у питање, након што је Комисија за председничке дебате објавила да би „формату преосталих дебата требало додати неке нове структуре како би се осигурала сталоженија дискусија".

Током година, сврха председничких дебата постала је подједнако забава као и тумачење.

Ми новинари их унапред најављујемо као светске боксерске мечеве тешке категорије у Вегасу, а након свега их оцењујемо као ТВ критичари.

Најјаче стране су, неизоставно, тренуци борбе и комедије. Унапред смишљене пошалице. Заједљиве, ефектне реплике.

„Ударци за нокаут" - чак смо усвојили и речник коментатора бокс мечева.

Још откако је Роналд Реган овладао овим жанром, дебате обично више награђују потенцијал кандидата да буду звезде него њихову стручност.

Председничке дебате све су се више свеле на то ко уме да изговори регановске кратке реплике, штосове или спуштања који се данима после бескрајно емитују у вестима.

Потенцијал да се буде звезда почео је више да се цени него стручност.

Оно што је замишљено као разговор за посао постало је више као аудиција за улогу главног глумца.

У ову клопку за харизму упао је дуги низ квалификованих кандидата који су на крају ипак изгубили - Волтер Мондејл, Боб Дол, Мит Ромни, Хилари Клинтон, Мајк Дукакис, Ал Гор.

Сви су били успешнији руководиоци него глумци.

Нити је коинциденција да је једини председник са само једним мандатом у последњих 40 година, Џорџ Херберт Вокер Буш, био грозан на телевизији.

Индикативно, тренутак кад се сматра да је постало јасно да је његово време прошло био је кад је нестрпљиво бацио поглед на ручни сат усред телевизијске дебате са Билом Клинтоном и Росом Пероом.

Та дебата из 1992. године, прва икада која је одржана у формату градске већнице, показала је да је Бил Клинтон, телевизични млади гувернер, овладао овим медијумом.

С лакоћом враћајући лоптице које су му бацане у виду питања из публике, исказао је умешност на бини једног Елвиса и саосећање једног доктора Фила.

У доба Опре Воинфри (популарне америчке ТВ водитељке), дебатне теме без којих се не може помогле су му да победи.

Као и Реган, постао је још један председник-перформер који разуме позоришне захтеве те улоге.

И тако, баш као што су драматизовале изборни процес, телевизијске дебате су га на крају и заглупиле. У уторак увече дотакли смо само дно.

Клише којим су се сви гађали после може да послужи и као очигледна истина: губитник у свему испала је Америка.

Пратите Ника на Твитеру.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]