„Осећам се кривим што сам преживео“: Смртоносни лов на жад у рудницима Мјанмара

Си Ту Фјо је сакупљао заостало драго камење кад је осетио како око њега подрхтава тло.

Овај двадесетједногодишњак налазио се у великом послу у једном од највећих рудника жада на свету, у држави Качин у северном Мјанмару. Био је само један од стотине сакупљача жада у јамама тога дана. Покушао је да побегне, док се рудник обрушавао, али пре него што је успео, прекрио га је талас воде, блата и камења.

Си Ту се котрљао под водом. „Уста су ми била пуна блата, камење ме је ударало, а таласи су ме повлачили доле изнова и изнова", каже он. „Мислио сам да ћу умрети."

Али Си Ту је успео да се извуче пливајући. Касније, у болници, сазнао је да седморица његових најбољих пријатеља нису. Они су били међу процењених 200 људи који су умрли у најгорој рударској несрећи у историји земље.

„Живели смо као браћа, често смо спавали у истом кревету", каже Си Ту тихо, присећајући се пријатеља.

Из његовог скученог дома, који дели са још девет чланова породице, може да види планину на којој је тражио драго камење тога дана.

„Осећам се кривим што сам преживео", каже он. „Волео бих да је ова трагедија само лош сан и да могу да се пробудим; није било одрона и моји пријатељи су још живи."

Смртоносна клизишта дешавају се скоро сваке године током кишне сезоне у огромним рудницима у држави Качин. Ови рудници производе око 70 одсто жада на свету - драгог камена за који се отимају Кинези и индустрија вредна милијарде долара годишње.

Одрон из прошлог месеца био је најсмртоноснији до сада. За разлику од неких који су се десили раније, овај је био забележен на мобилном телефону.

„Људи су постали свеснији шта се дешава због друштвених мрежа", каже Си Ту. „Док овде није било интернета и телефонских веза, власти и компанија су могле да жмуре над тим."

Под притиском, Влада Мјанмара именовала је истражно тело, које предводи министар за природне ресурсе и очување животне средине Он Вин, како би се утврдила одговорност и организовало давање одштете породицама.

Извештај ове групе тренутно се налази на председниковом столу. Његови налази још нису обелодањени у јавности, али Вин је већ разљутио многе сакупљаче жада сугеришући да су они који су умрли били „похлепни".

Он је изјавио да су рудници били званично затворени током сезоне монсуна, а влада је издала упозорења због јаке кише. „Била је то чиста похлепа", рекао је он.

Де факто лидер државе Аунг Сан Су Кји сугерисао је да је за то крива незапосленост у земљи.

Јан Наинг Мјо такође се налазио у рудницима тога дана. Преживео је држећи се за празно нафтно буре. Други су се држали за плутајуће лешеве, рекао је он. Дубоко су га повредиле речи министра за животну средину.

„Влада их је послала да спроведу истрагу, али они криве само нас сакупљаче", каже он. „Веома смо несрећни у време кад се налазимо усред туговања."

Јан Наинг, који има 23 године, има 14 шавова на глави и модрице свуд по телу. Он има и диплому из бурманске књижевности, а испрва је почео да тражи жад у рудницима само ради „џепарца", током распуста. После дипломирања, није био мотивисан и вратио се у руднике. Сада то види као једини посао који уме да ради, каже он.

Си Ту није стигао толико далеко. Морао је да напусти школу са 10 година, након што је 2008. године циклон Наргис уништио пиринчана поља његове породице и начин зарађивања за живот.

Сада 10 чланова његове породице живе заједно у сенци рудника. Си Ту обично устаје око пет ујутру и ради по читав дан, тражећи драго камење.

Земља безакоња

Сакупљаче жада мотивише незапосленост и сиромаштво. Активисти кажу да они могу да раде на опасној територији око рудника зато што мјанмарска влада има ограничену контролу над тим областима.

„Кад окривите жртве, не бавите се проблемима који омогућују да оне уопште буду тамо, а то је сукоб, безакоње и наоружане групе", каже Пол Доновиц, водећи активиста Глобал витнеса, међународне групе која надзире експлоатацију природних ресурса.

Компаније повезане са мјанмарском војском, илити Татмадоом, углавном контролишу индустрију и раде у готово потпуној тајности, кажу активисти. Наоружане побуњеничке групе, које желе самовлашће у региону, добијају свој део зараде, баш као и трговци дрогом.

Становници села кинеске покрајине Јунан имају само један начин да пређу на другу обале реке Ну - користећи жичару, такозвани „зиплајн"

„Пронашли смо доказе да етничке наоружане групе и војска чак сарађују на рударским пољима, док су истовремено у оружаном сукобу на бојним пољима", каже Доновиц.

Обустава оружаних дејстава у земљи коју централна влада жели да постигне, рекао је он, „могла би да нашкоди њиховим економским интересима у рудницима."

Анализа Управе за природне ресурсе из 2019. године проценила је вредност ископаног жада у Мјанмару на око 15 милијарди долара годишње, али већина тога се ископава илегално. Према званичним подацима владе, годишња вредност је негде у милионима.

„Држава губи 80 до 90 одсто у приходима које би требало да стиче", каже Доновиц.

Већина жада који се ископава у држави Качин сматра се да завршава преко границе у Кини. Како Кина постаје све богатија, њен апетит за блиставо камење смарагдне боје скоче, а кад је жад врхунски, он уме да буде вреднији од злата.

Кад Си Ту пронађе огроман комад жада, рударска компанија или оружане групе, или обе, узму му део. Или у неким случајевима, само преотму читав камен, каже он.

„Један мој пријатељ је пронашао огроман драги камен у овом руднику овде", каже он, показујући на место где је дошло до одрона. „Али бацио га је у воду зато што му је било преко главе како се опходе према њему. Једва састављамо крај са крајем, а никад нам се не укаже никаква прилика."

Међу рударима је ендемско узимање дроге. Корисници кажу за ББЦ да једна доза хероина кошта свега један долар.

Једна од четири компаније која оперише у крају где је дошло до одрона је Кјаук Мјат Шве Пји, локално позната као Трострука рударска компанија.

У Мин Ту, виши званичник у министарству рударства и секретар истражног тима, потврдио је за ББЦ да је компанија здружено кинеско-мјанмарско предузеће са везама са етничком наоружаном групом Ва.

„Наоружаним групама, која су склапала примирје са владом, допуштено је да улажу у земљу", каже он.

И иако закон из 2019. године изричито забрањује странцима да улажу у рударство жада, кинеске рударске компаније могу просто да направе заједничка предузећа, каже У Мин Ту. Удео се потом дели. „Влада је власник 25 одсто, а компанија 75 одсто", каже он.

У покушају да оствари већу транспарентност, влада је крајем прошле године објавила информације о власништву рударских компанија и потенцијалним сукобима интереса. Али у новом извештају који је анализирао те податке, Глобал витнес је открио да је само осам од 163 компаније које су учествовале признало да има власнике са блиским везама са високим бившим или садашњим војним званичницима или лидерима етничких наоружаних група.

Према извештају Глобал витнеса, подаци мјанмарске компаније у власништву војске МЕХЛ били су „некомплетни и нетачни", а Трострука рударска компанија се уопште није ни нашла на том списку.

„Понестаје наде"

На месту несреће у којој су страдали Си Туови пријатељи, крајем прошлог месеца положено је цвеће и тамјан на црно-сиву земљу, током меморијалне службе за погинуле и нестале. Службу је водио један од најистакнутијих монаха Ситагу Сајадо.

Више од 200 монаха, заједно са стотинама присутних, понављали су будистичке мантре, како би мртви могли да се реинкарнирају у бољи живот.

У маси је била и До Му Му, која је путовала 20 сати од Мандалеја да би покушала да нађе свог несталог 37-годишњег сина Ко Јарзара.

„Сваки пут кад чујем да је још једно тело пронађено, сјурим се у јаме да видим", каже она. Њена колена су отечена од спуштања и пењања.

Она мора да пронађе тело сина да добила 3.500.000 кјата (2.500 долара) одштете коју владине и агенција за помоћ додељују породицама погинулих.

„Знам да сам га изгубила и наде да ћу га пронаћи понестаје", каже она. „За сада само спавам у соби свог сина испуњена тугом, присећајући се добрих успомена и тешећи се одећом коју је носио док је био жив."

Месец дана после несреће, људи почињу да се враћају у руднике. Међу онима који се враћају на посао су деца која раде раме уз раме са родитељима, тражећи драго камење на крхким литицама, знајући све време да би литице могле да се обруше око њих.

Једног кишног дана у јулу, 10 дана после одрона, Си Ту се вратио у рудник. Чекао је да му се зацеле ране. Рекао је да ће се вратити на посао кад се то деси. Стојећи на ивици јаме где су страдали његови пријатељи, загледао се у даљину. „Следећи пут ћу побећи пре него што се деси било шта лоше", каже он.

Фотографије: Фјо Хајн Кјо

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]