Привреда у време короне: Супер-богати желе да плаћају већи порез – али шта их спречава

Пандемија Ковида-19 нанела је велику штету глобалној економији.

Натерала је владе широм света да издвоје фрапантне количине новца за борбу против болести, као и да заштите људе и пословања који су финансијски угрожени.

Али ко ће да плати рачун?

Све су гласнији позиви упућени најбогатијима на свету да завуку руке у џепове и новчанике.

Такви захтеви су све само не нови, али овај пут се чини да имају јачу подршку која долази и од самих богатих. Прецизније речено, из ексклузивног клуба „супер-богатих".

Група од 83 мултимилионера објавила је отворено писмо ове недеље, затраживши од влада широм света да натерају њих и „људе попут нас" - како су се изразили - да плате већи порез и финансирају глобални опоравак.

„Сместа. Обилато. Трајно", написали су они. „Како Ковид-19 све више погађа свет, милионери попут нас могли би да одиграју кључну улогу у излечењу нашег света."

Међу потписницима је и Морис Перл, амерички банкар који је некада водио БлекРок, један од највећих инвестиционих фондова на свету.

„Није да ја нешто посебно желим да плаћам већи порез или да имам чисто алтруистичке мотиве", каже Перл за ББЦ преко телефона из Њујорка.

„Људи у свету гладују или немају довољно новца да наставе са животом."

Од 2013. године, Перл сарађује са Патриотским милионерима, групом која лобира да супер-богати као и америчке власти раде више на борби против неједнакости у земљи - укључујући позиве за нове таксе богатима.

„Не желим да живим у свету са шачицом богатих и много, много сиромашних. То није свет у ком сам одрастао и то није свет у ком желим да моји синови и унуци одрасту", додаје он.

А, опет, изгледа да је то лакше рећи него учинити - зашто?

За почетак, „порески великодушни" милионери и милијардери чини се да су више изузетак него правило у свету супер-богатих.

Али то није све.

Ко су „супер-богати"?

„Супер-богати" је широка одредница за имућне који су у свету финансија познати као „појединци са ултра високим нето богатством" (UHNWI).

Што ће рећи, они са личним богатством од 30 милиона америчких долара или више.

То је веома ексклузивна група од мало више од 500.000 појединаца из свих крајева света, према проценама из 2019. године коју је направила Кредит Свис, швајцарска банка која стоји иза цењеног годишњег извештаја о UHNWI.

Они чине свега 0,003 одсто светске популације… али поседују 13 одсто богатства.

Само да бисмо вам предочили колико је неравноправна ова подела, треба да знате да већина одраслих у нашем свету - скоро три милијарде људи - има личног богатство у вредности мањој од 10.000 долара.

А где живе ови супер-богати?

Најт Френк, британска консултантска фирма за некретнине, процењује да је већина у Сједињеним Државама - 240.000 или скоро половина ове елите, а следе Кина (61.500), Немачка (23.000) и Француска (18.700).

Супер-богати сигурно плаћају много пореза, зар не?

Хајде прво да се позабавимо тиме зашто је ово важно: просто речено, порез је важан извор прихода за сваку земљу у свету.

Најважније од свега, тај новац помаже владама да се боре против сиромаштва и неједнакости у облику инвестиција у областима као што су јавно здравље и образовање, као и у неким другим.

Системи опорезовања веома су сложени и разноврсни.

Опште начело је да богатији људи плаћају више пореза за приходе - оно што неко заради сваке године од рада, удела и ренти, на пример.

Али то није увек случај са порезом на њихову богатство - што је вредност имовине коју поседујете, као што су куће и деонице.

Огромна већина земаља не поседује порез на богатство.

А то је она врста додатног опорезовања који група од 83 милионера потписника писма жели да се уведе како би се помогло са умањењем ударца пандемије Ковида-19 на привреду.

Уколико вам 5 одсто делује као премало…

Генерално гледано, стопе пореза на приходе за богате су опале у последњих неколико деценија.

Битлси су 1966. године певали песму Џорџа Харисона Taxman, а у тексту су се жалили на 95 одсто стопе пореза на богате коју је увео тадашњи британски премијер Хауард Вилсон.

Данас је еквивалента стопа 45 одсто.

Америчка студија економиста Емануела Саеза и Габријела Цукмана, са Универзитета у Калифорнији, показала је 2017. године да је 400 најбогатијих америчких породица платило порезну стопу на приходе од 23 одсто, док су најсиромашније породице у земљи платиле 24 одсто.

Како то? Саез и Цукман истичу акумулацију пореских олакшица за богате коју су током година одобравали амерички посланици.

Као последица тога, један одсто с врха пропорционално доприноси с мање пореза него сиромашне породице.

А заиста постоје земље у којима богати морају да издвоје много више: у Шведској могу да буду опорезовани чак 60 одсто.

Зар богати не уплаћују више у буџет влада?

Да, али жртва коју подносе сиромашније породице је већа кад узмемо у обзир да зарађују много мање.

Неки од супер-богатих се можда ослањају на књиговодствене ресурсе како би легално смањили порез, у нечем што је познато као схема за избегавање плаћања пореза.

То може да подразумева похрањивање новца у пореске рајеве, земље или регионе који нуде веома низак или непостојећи порез, као и финансијску поверљивост.

Неколико међународних агенција критиковало је овај модел, јер сматрају да отвара могућност за сумњивију (па чак и илегалну) праксу - као што је обелодањено у злогласном скандалу са Панамским папирима, када су пружени докази о превари и избегавању плаћања пореза код великог броја имућних појединаца.

Зашто онда владе просто не опорезују супер-богате више?

Један од разлога јесте тај да је током историје порез био политички осетљиво и поларизујуће питање - и бојно поље на ком су неки избори добијани или губљени.

Постоји и извесна забринутост да се превише пажње посвећује супер-богатима.

„Узимање само супер-богатих на зуб није решење за земље зато што њих нема много", каже Хелен Милер, заменица директора лондонског Института за фискалне студије и експерткиња за пореску политику.

„Не кажем 'оставите их на миру', већ да морамо да спроведемо шире пореске реформе."

Неки експерти, међутим, процењују да би се са само мало дотеривања начина на који се супер-богати опорезују постигло много тога.

Нашироко медијски пропраћен план по овом питању изнела је прошле године америчка сенаторка Елизабет Ворен, која је овим покушала да осигура номинацију Демократске странке за председничке изборе 2020. године.

Она је осмислила порез на богатство који би започео са домаћинствима са имовином од 50 милиона, а пројектовано је да би се током десет година сакупило 2,75 билиона долара.

Ворен је у међувремену испала из председничке трке, али демократски кандидат који само што није потврђен Џо Бајден такође је најавио амбициозне планове за опорезовање супер-богатих - у земљи која има највећу концентрацију таквих.

Шта супер-богати мисле о плаћању већег пореза?

Анкете спроведене широм света показале су да људи у огромној већини подржавају повећање пореза за богате.

Међу њима се налазе и неки богати.

Анкета коју је спровео амерички бизнис инфо канал ЦНБЦ прошлог децембра показала је да око 60 одсто америчких милионера подржава порез на богатство људи са имовином већом од 50 милиона долара - мада је та подршка опала на 52 одсто за сличан порез који креће од 10 милиона долара.

Ема Агјеманг је британска новинарка која извештава о пореским питањима за лист Фајненшел тајмс. Она каже да су богатији људи почели да прихватају оно што изгледа као неминовна промена ка увођењу виших или нових такси.

„Већина наших читалаца је знатно богатија од просека и они нису за порез на богатство", објашњава она.

„Али они мисле да је неки облик пореза на богатство у овом тренутку вероватнији него икада пре."

Чест аргумент оних који се противе повећању пореза је да је нефер издвајати супер-богате.

У марту прошле године, амерички милијардер и бивши градоначелник Њујорка Мајкл Блумберг није крио став против повећања пореза.

„Потребна нам је здрава економија и не треба да нас буде срамота нашег система", рекао је он.

„Уколико желите да видите систем који није капиталистички, само баците поглед на оно што је била вероватно најбогатија земља на свету, а данас у њој људи умиру од глади. Зове се Венецуела."

Нису ли супер-богати ионако великодушни са добротворним прилозима?

Истина је да су неки од најбогатијих људи на планети подржали мноштво добротворних акција.

Најистакнутије, оснивач Мајкрософта Бил Гејтс и његова жена пали су око 50 милијарди долара у добротворне сврхе од 1994. године, за акције као што су истраживање и развој вакцина.

Међутим, у последњих неколико година све је више позива да супер-богати плаћају већи порез уместо да дају новац у добротворне сврхе.

Критичари ове врсте филантропије тврде да су владе, уместо добротворних организација, најбољи канали да се одлучи шта је најбоља употреба за ове ресурсе и кажу да донације могу да буду посебно условљене, као што су специфичне акције које преферира онај ко новац даје.

А ту је и чињеница да добротворне сврхе могу легално да се искористе као начин да се плаћа мање пореза.

А шта је са корпоративним порезом?

Од пословних компанија широм света тражи се да плаћају порез на зараду.

Али корпоративни порез је постао контроверзно питање, будући да су бројне фирме повезане са супер-богатима платиле мало или нимало пореза последњих година због рупа у закону, пореских олакшица и других повластица.

Оксфам процењује да то што корпорације избегавају да плате порез кошта сиромашне земље најмање 100 милијарди долара годишње у изгубљеним приходима.

Тај новац био би довољан да обезбеди образовање за 124 милиона деце или спречи осам милиона смрти мајки на порођају или новорођенчади, према подацима ове невладине организације.

Амазон, гигант е-продаје у власништву Џефа Безоса, најбогатијег човека на свету у савременој историји према Форбсу, уплатио је, на пример, нула долара за федерални порез на приходе у САД 2018. године.

Истина, није у томе усамљен: неких 90 одсто других великих компанија, укључујући Старбакс, ИБМ и Нетфликс, урадило је исто те године, окористивши се пакетом смањења пореза који је одобрио председник Доналд Трамп.

Амазон је саопштио да је уплатио 162 милиона долара у федерални порез 2019. године, суму која је мање од два одсто годишње зараде ове компаније.

„Компаније изврћу правила колико год могу, али нема ничег илегалног у томе", каже експерткиња за порез Хелен Милер.

„Оно што је потребно јесте да се промене правила", закључује она.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]