Како изгледа ноћни живот у Каракасу, једном од најопаснијих градова на свету

Какарас ноћу делује утварно: након што зађе сунце мало ко се усуђује да шета његовим пустим и слабо осветљеним улицама. У тами се назире једино неколико аутомобила и сенке пешака који журе да се склоне на затворено.

Ноћни живот у Каракасу, некада једном од најживљих латиноамеричких градова, жестоко је погођен економском кризом и стопа криминала у њему је сада међу највишим на свету.

Та тврдња, међутим, не спречава многе његове житеље да трагају за местима на којима ће се забавити на разне начине.

„Ово је некад било крцато"

Лас Мерседес је традиционално један од најживахнијих делова источног, богатог Каракаса.

Карвин Силва је лекарка у локалој државној болници и придружила се својим колегама у Бариоту, локалном ресторану-лаунџ бару, како би прославила последњих 100 дана пре него што ће моћи да постану акушери с пуним квалификацијама.

У Венецуели је обичај да се таква прилика прослави. Једна од пријатељица није могла да дође: још увек се опоравља од операције носа.

Економска криза није спречила многе да се подвргну пластичним операцијама како би побољшали свој изглед.

„Долазимо овде углавном због безбедности, пошто знамо да нам нико неће сипати нешто у пиће или учинити било шта лоше", каже Карвин док прави кратку паузу у плесању.

Бариот се састоји од неколико просторија. Отмено одевени Каракењоси (житељи Каракаса) окупљају се на улазу, око моћних (и скупих) СУВ возила.

Групе деце с улице мотају се око званица на забави и просе.

Пре него што уђу, сви пролазе безбедносну проверу. Мушкарци из обезбеђења претресају мушкарце; жене то исто раде дамама. Безбедност је практично постала ствар опсесије.

Унутра је већ довољно људи и журка се закувала. Али редовни гости кажу да место више није пуно као што је било пре кризе.

„Раније сте једва улазили и сви смо стајали збијени једни уз друге", каже једна жена.

„Пре бисте овде чак и четвртком ноћу затекли много људи. Сад је невероватно колико је све празно."

Посета у суботу увече бару Хуан Себастијан, који је годинама важио за један од најпосећенијих барова у Каракасу, потврђује тај утисак.

Место је сада скоро сасвим празно: више има особља него посетилаца.

Луди провод

Карвин и њене пријатеље у Бериоту ништа од тога не онеспокојава. Они деле флашу рума за коју су издвојили 300.000 боливара, то јест 15 долара.

То је много више од њихових месечних плата у болници, али као и већина Венецуеланаца запослених у јавном сектору, она допуњује буџет другим пословима.

Мушкарци и жене плешу једни уз друге на звуке регетона и техно музике коју пушта ди-џеј. Сликају се међусобно, а неки при том позирају као да су на модној писти, не би ли добили савршену фотку коју могу да поделе на друштвеним мрежама.

У око три ујутро, журка досеже врхунац.

Плесачи одевени у костиме емоџија преузимају плесни подијум и позивају све присутне да им се придруже.

На врхунцу ноћи један од њих размотава заставу Венецуеле.

„Ми овде у свакој прилици вадимо заставу", објашњава Карвин, посута кишом конфета.

Емоџији у људској величини носе флаше док плешу наоколо и сипају пиће директно у уста гостију

„Дубока криза"

У пушачким зонама, где музика није толико гласна, може се разговарати. Ернесто каже: „Странци се изненаде кад виде огромне румбе [журке] које приређујемо овде."

„Питају се како је то могуће усред дубоке економске кризе у Венецуели."

„Али у Венецуели и даље има много људи са много новца, посебно у Каракасу", наставља Ернесто.

Његови изгледи, међутим, нису баш сјајни.

Он води фирму за медицинске потрепштине и мрежа државних болница му је главни купац. Али каже да услед економских санкција које је наметнуо председник Доналд Трамп добављачи из САД више не желе да послују с њим.

Недалеко од Бариота налази се бар Ла квинта, један од најпопуларнијих клубова у том делу града. Споља поприлично шљашти, пошто су његови екрани и неонска светла блештавији од уличне расвете.

Као и на многим другим местима у Венецуели, морате да платите у америчким доларима да бисте ушли: овде мушкарци плаћају 10 долара, жене пет.

Колико је заиста криминала у Венецуели?

Влада Венецуеле више не саопштава званичне податке о криминалним статистикама, али неколико извора тврде да је то један од најнасилнијих земаља у свету.

Стопа убистава у овој земљи је 81,4 на 100.000 људи, што их ставља на сам светски врх, показују подаци института Венецуаеланска опсерваторија насиља (ВОН).

У метрополи Каракасу - то се значајно повећава. У Петареу, сиромашном крају на периферији главног града, износила је 112 на 100.000.

Економска криза Венецуеле један је од главних разлога подстицања великог броја криминала.

Професор Стив Ханке, један од водећих светских стручњака за хиперинфлацију, каже да је Венецуела тренутно једина земља на свету која доживљава хиперинфлацију, са измереном годишњом стопом инфлације од 25.000 процената годишње.

Из ВОН-а наводе да је насиље у Венецуели постало „епидемија" која се шири широм земље.

„Оно што је до пре неколико година био феномен концентрисан у великим градовима, постепено се проширило на средње и мале градове, а сада утиче и на сеоско становништво", каже из ове организације.

Процењује се да је од 2015. више од три милиона Венецуеланаца напустило земљу због економских разлога.

Јефтиније опције

Многим становницима Каракаса који не могу да плате тако високе цене доступне су друге могућности.

Западно од дистрикта Лас Мерседес лежи централни део Каракаса, као и сиротињске зоне попут Ла Пасторе.

Ту се суседи окупљају на уличним ћошковима како би поделили флашу јефтиног пића и слушали музику, готово редовно регетон, која трешти из нечијег аутомобила.

Аутомобили су постали импровизована места за окупљање и око неких буде баш живахно.

На бензинској пумпи на једној од главних саобраћајница у граду аутомобили и комбији су паркирани у низу и из њих допире гласна музика. Викендом се ту редовно направи омања гужва.

А постоје и места као што је Ла Таскита, где локалци целе ноћи плешу на тропске звуке по повољнијим ценама него у богатијим деловима Каракаса.

Место постоји већ 35 година и има одану клијентелу.

Ту се не точи увозно пиће, нема професионалних забављача нити луксузног осветљења.

Вилсен, власник, служи муштерије и истовремено бира музику, која се углавном ослања на карипске ритмове, попут салсе и меренгеа.

„Моја ташта је започела овај посао", каже он док бира следећу песму на лаптопу.

Овде је омиљено пиће кокуј, жестоко пиће с великим процентом алкохола добијено од агаве, исте биљке од које се дестилује текила.

Флаша кокуја кошта 14.000 боливара, то јест мање од десет долара.

Вечерас многи редовни гости Ла Таските нису ту: одабрали су да присуствују уличној забави на врху брда Сан Агустин.

У девет сати наредног јутра журка је још увек трајала!

А што се тиче Ла Таските, Вилсен каже да је његов посао опстао упркос економским мукама Венецуеле. „Људи и даље долазе овамо. Увек ће пронаћи новац за пиће."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]