„Замор саосећања" - да ли брига о животињама доводи до депресије

Људи који по читав дан раде са животињама у ветеринарским клиникама и склоништима често су привучени оваквим активностима јер их сматрају животним и личним позивом.

Али када се често суочавају са патњом животиња и смрћу, покаже се и мрачна страна сурове стварности.

Ново истраживање представљено на годишњој конвенцији Америчког удружења психолога у Чикагу половином августа показало је да су запослени и волонтери у овој области суочени са високим ризком од депресије, анксиозности, па чак и самоубиства.

Склони су истрошености - стању емотивне, физичке и менталне исцрпљености изазваним претераним радом или стресом, као и такозваним замором саосећања - осећају индиферентности према патњи због претеране изложености том стању.

Шта значи тужни псећи поглед

Старачки дом за животиње

'Знаш да ће угинути'

„Много пута се дешава да гледате те животиње и знате да не можете да их спасите, и да ће угинути. Гледате их у очи. Застрашујуће је тужно, фрустрирајуће, и боли", каже 29-годишња Андреса Чичоне, која редовно учествује у спасавању злостављаних или напуштених животиња у Сао Паолу у Бразилу.

„Толико је зла на свету, овакве ствари нас погађају", објашњава она.

Чичоне је веганка, а себе представља као независну активисткињу за права животиња.

Иста она емпатија према животињама која је нагони да им помаже понекад изазове осећаје беспомоћности, анксиозности и стреса, каже Чичоне за ББЦ Бразил.

Но и поред утицаја на ментално здравље, наставиће да ради са животињама.

„Знамо да нас овакве ствари погађају, али љубав је гласнија. Животињама је потребна наша помоћ, не можемо да стојимо по страни прекрштених руку."

Како је Кијев добио Хитну помоћ за животиње

Пас који је путовао 8,000 километара

Како ми је луталица Луси променила живот

Висока стопа ризика од самоубиства

Претходна истраживања су већ показала да су ветеринари међу оним професионалцима које највише погађају проблеми везани за ментално здравље.

Стопа самоубиства међу ветеринарима у периоду између 1979. и 2015. године била је између два и три и по пута виша од просечне у Америци, показују подаци истраживања Америчког удружења ветеринара објављени у јануару.

„Мешавина личних карактеристика, захтева професије и окружење у самом пољу ветерине дориносе" овом повишеном ризику, рекла је Кетрин Голдберг, докторка ветеринарске медицине на Универзитету Корнел у држави Њујорк, на представљању студије.

Најновије истраживање на ову тему представила је Анђела Фурније, професорка на Одељењу за психологију на државном Универзитету Бемиђи у Минесоти.

Њено истраживање је обухватило запослене и волонтере у склоништима за животиње, као и активисте за права животиња.

Пси водичи - стварно највернији пријатељи слепих људи

Пси луталице: Од милосрђа до уносног посла

„Агенти за добробит животиња, како често називају ове људе, редовно су сведоци злостављања, занемаривања и мучења животиња, као и рутинској еутоаназији која је честа у оваквом окружењу", каже докторка Фурније.

„Радници у склоништима се често сусрећу са дилемом - задужени су за бригу о животињама, али на крају могу да јој окончају живот."

Ово истраживање показује да таква дилема изазива снажан осећај кривице који може да доведе до депресије, анксиозности и инсомније, као и унутар-породичном сукобу и незадовољством послом.

Боливијац који помаже луталицама

Политичари и кућни љубимци: Ко кога више воли

Да ли је шарпланинац савршен поклон за руског председника

„Не могу све да их спасим"

Луиса Мел, бразилска ТВ водитељка, основала је азил за напуштене мачке и псе 2015. године.

Али њен активизам за заштиту животињских права траје много дуже, каже Мел за ББЦ Бразил.

„Када сам почела, ова тема је била потпуно нова и људи су ми се смејали када бих заплакала због животиња које бих видела на телевизији."

„Посетила сам бројне невладине организације и азиле за животиње и често бих се осетила депресивно због услова у којима живе, због претрпаности. Ове организације морају да постану много професионалније.

Ове године је њен тим, заједно са еколошким властима, учестовао у акцији у којој је спашено више од 1,500 паса из азила који је био затворен због злостављања животиња.

Велики број животиња је преживео, али су неке и угинуле. Мел каже да је „полудела".

„Тада сам одлучила да нестанем на кратко", каже.

Уклонила је налоге са друштвених мрежа и са породицом отишла на путовање да би се ослободила стреса.

„Пре тога сам се осећала очајно јер сам схватила да не могу да помогнем баш свакој животињи. Сада сам прихватила чињеницу да не могу да спасим све животиње на свету, те да ћу учинити колико могу," каже она.

„Свака животиња је вредна врхунског труда."

*Додатни интервјуи: Маријана Алвим у Сао Паолу