Интернет, храна и чудне навике: Зашто људи гледају како други „тамане" све из тањира

Јесте ли икад чули за Мукбенг? Овај интернет феномен се односи на особе једу огромне количине хране док их милиони људи гледају онлајн.

У већини култура је оброк друштвено искуство, време да се искључите из напорне свакодневнице и проведете мало времена са најближима.

Али шта се дешава ако вам се заломи да једете сами и то искуство вам тешко пада?

Четвртина становника Јужне Кореје живи сама, али је и даље необично видети особу која нема друштво током оброка.

И тако је покренут Мукбенг - као начин да се усамљени осећају као да имају друштво док једу.

Први Мукбенг оброк

Мукбенг је први пут покренут 2010. године на интернет страници званој АфрикаТВ, која је дозвољавала интеракцију између домаћина и гледалаца.

Мукбенг комбинује корејску реч за „јести" (Мук-да) са речи за „емитовање" (бенг-сонг) и описује тачно оно што је: онлајн приказивање људи како једу количине хране довољне да прехране читаву породицу и причају смешне приче док то раде.

Бројке су импресивне: корејска Мукбенг звезда Банз привуче у просеку пола милиона прегледа за сваки видео, док његов канал има три милиона претплатника.

Он наводно једе толико да мора да вежба и до 12 сати дневно како би сагорео све те калорије.

Али зашто је овај феномен толико популаран?

Љубав према храни?

Храна се налази у самом срцу корејске културе.

„Баш као што Ескими имају хиљаду речи за снег, Корејци имају десетине хиљада израза за разне аспекте храњења", рекао је за ББЦ Џеф Јанг, азијско-амерички критичар културе.

Али управо је технолошка опремљеност ове земље та која је створила овај израз корејске кулинарске културе.

„Кореја има јединствену интернет културу - подстакнуту свеприсутним широкопојасним интернетом и готово двадесетчетворочасовним приступом дигиталним платформама и медијима - као и дугогодишњу традицију љубави према храни", каже он.

Исплаћивање у „звезданим балонима"

Тренд се брзо претворио у уносну индустрију у којој појединци, који себе зову би-џејевима (скраћено од „бродкаст џокеј") могу да зараде и до 10.000 долара месечно, не рачунајући спонзорства.

Није засновано на принципу плати па гледај, рекламама или плати: би-џејеви новац зарађују преко донација гледалаца у облику „звезданих балона", типа виртуелне валуте која може да се претвори у чврсту готовину.

Мукбенгери заиста умеју да буду уносни, а то привлачи још учесника овој помами.

Али Мукбенг није популаран само у Јужној Кореји: он се са Африка ТВ-а преселио на Јутјуб, а одатле у САД, где су амерички би-џејеви почели да снимају сопствене верзије.

„Успон Мукбенга широм света није ништа необично", каже Јелена Мејова, која на Универзитету у Катару истражује однос између активности у стварном свету и понашања на интернету.

Она каже да је језик хране интернационалан, нешто са чим свако може да се поистовети: „То је огроман део свачије културе. Као људи, ми увек желимо медијско искуство које је што је могуће ближе стварном животу."

Али помама служи још једној сврси.

Борба против самоће

„Неки Корејци живе сами на дуже временске периоде и траже неку врсту одушка за потребу за храњењем у друштву", објашњава Јанг.

Соло храњење још увек није општеприхваћена ствар у корејском друштву.

„Појединци се плаше да ће им репутација бити укаљана ако их људи доживе као усамљенике и то је велики табу", каже Ченг Меј Чун, јужнокорејски дописник за азијски лист Стрејт Тајмс.

Према Корејској статистици, у 2017. години у Јужној Кореји било је око 5,6 милиона једночланих домаћинстава.

Пораст броја људи који живе сами значио је пад за храњење у друштву.

Анкета Хенкука спроведена на 1.000 одраслих особа у Јужној Кореји показала је да се 46 одсто људи који живе сами „увек" осећа усамљено, а да се 44 одсто њих осећа усамљено понекад - са скоро 90 одсто њих који се осећају усамљено бар у неком тренутку.

Борба против поремећај у исхрани

Мукбенг може да има и неочекивану корист по здравље, будући да неки би-џејеви тврде да њихови стримови уживо помажу људима са поремећајима у исхрани: они који су изгубили апетит могу да буду покренути да поново жуде за храном.

Амерички Мукбенгер Ерик Електрик каже да су неки од његових гледалаца „стриктни у својој исхрани и желе да живе раскалашно кроз мене."

Он је годинама патио од анорексије и каже да му је снимање ових видеа помогло да постане опуштенији кад је у питању храна.

Али док се чини да се амерички Мукбенгери више ложе на „такмичарско једење" или излажење на крај са поремећајем у исхрани - са врло мало интеракције са публиком - јужнокорејски гледаоци као да су више заинтересовани за Мукбенг као облик забаве или начин да се нађе друштво.

Лепе девојке које једу

Женски Мукбенгери обично имају више гледалаца од њихових мушких еквивалената.

„Привлачне жене изузетно су популарне на Мукбенг каналима - углавном зато што јужнокорејске култура захтева од младих жена да буду ситне, љубазне, љупке и суздржане у свом понашању", каже Јанг.

„Има нечег провокативног и необично сексуално стимулативног кад видите младу жена која крши та ограничења на овом приватном и интимном каналу", објашњава он.

АСМР

И један користан савет: ако мрзите звук људи који жваћу и срчу, клоните се овога.

Али они којима није никад доста тих звукова, Мукбенг је можда права ствар за вас.

Неки Мукбенгери посебно воде рачуна о томе да се обраћају публици заинтересованој за аутономни сензорни меридијални рефлекс илити АСМР - осећај благостања који појединац може да искуси као последицу конкретних стимуланса као што је звук суптилног жвакања хране.

Контроверза

Критичари кажу да Мукбенг подстиче неконтролисану исхрану.

Стопа гојазности у Јужној Кореји скочила је са 26 одсто 1998. године на 34,8 одсто 2016. године.

Корејско министарство за здравље и социјалну заштиту је 2018. године најавило план развијања смерница за медије који емитују преједање, како би унапредило понашање током храњења и изградио систем надгледања.

Али Организација за економску сарадњу и развој и даље предвиђа да је врло вероватно да ће се стопа гојазности у Јужној Кореји удвостручити до 2030. године.

У међувремену, хиљаде људи наставља сваког дана да се прикључује на омиљени Мукбенг канал.

„Било да то радимо зато што желимо да остваримо неки однос, изборимо се са поремећајем у исхрани или добро проведемо... зар не би требало да смо слободни да гледамо нешто толико безазлено као што су људи који једу?", каже Џени Ча, која гледа снимке Мукбенга бар једном дневно.

„Застрашујућа је и сама помисао да наша влада може да доноси одлуку шта смемо а шта не смемо да гледамо", рекла је Ча за ББЦ.