Евровизија 2019: Зашто је то највеће музичко такмичење

„Сан сваког музичара је да наступи на овој сцени", објашњава 16-годишња певачица Зена.

Као најмлађа учесница овогодишњег такмичења за Песму Евровизије, она не може да сакрије узбуђење због учешћа на „најпопуларнијем такмичењу на свету".

Она на такмичењу у Тел Авиву представља Белорусију и једна је од многих музичара који помажу да се преобрати имиџ Евровизије, на коју се у Великој Британији некад помало гледа са спрдњом.

Друге земље су годинама развијале формулу у нади да ће победити - и постати домаћин наредне године - шаљући неке од најпопуларнијих или најцењенијих музичара.

То је највећи музички догађај на свету који се одржава уживо и веома је популаран међу млађим гледаоцима.

Евровизија тврди да је на 42 тржишта такмичење било четири пута популарније код особа узраста између 15 и 24 године него било која друга емисија.

Већина музичара која учествује у овогодишњем такмичењу млађа је од 30 година, али Швајцарац Лука Хани се шали да се осећа „маторим" са 24.

„Фантастично је видети да се такмиче сви ти млади људи", каже он.

Евровизија је једнонедељни догађај са црвеним тепихом, два полуфинала, великим финалом, а ове године ће наступити чак и Мадона.

Али припреме трају месецима, а људи као што је осамнаестогодишња Џема Ли доживљавају је као „легитимно место за проналажење нове музике".

Џема и њени другари основали су евровизијско друштво на Универзитету у Бристолу како би дискутовали о ономе што њен пријатељ Лук Хардвик зове „Светским првенством у музици".

„Ове године имамо праву мешавину жанрова", каже Џема. „Освежавајуће је да свако може да гледа Евровизију и пронађе нешто за себе."

Једне априлске суботње вечери, 5.000 обожавалаца и обожаватељки окупило се у арени у Амстердаму да гледа прву велику евровизијску журку сезоне.

Већина 41 музичара наступила је пред масом која је махала заставицама и светлећим штапићима, предвођена данским представником Данканом Лоренсом - једним од овогодишњих фаворита.

„Мислим да је ово приближно ономе како ће изгледати у Тел Авиву", каже Лоренс за Њузбит Радија 1.

„Евровизија је за мене велика сцена, нарочито као новог музичара", каже он.

„Видим то као прилику да покажем шта знам и да људима омогућим да чују моју музику."

Иза сцене, такмичари се први пут упознају, гледају конкуренцију и склапају пријатељства.

Непосредно пре него што је дао изјаву за Њузбит, могло је да се чује како Шпанац Мики Њуњез хвали Зену из Белорусије.

Он јој честита, грли је и говори нам да млади људи „имају много тога да кажу о друштву", а такмичење је „добра прилика за нас да се изразимо".

Недељу дана касније, 18 музичара стиже у Велику Британију на лондонску евровизијску журку у Кафе де Парију.

Британски представник Мајкл Рајс говори о амстердамском искуству.

„Моји другари мисле да је лудо то што путујем у све те земље", каже он.

„Они виде само делове на Инстаграму и силне фанове."

Он сматра да је добра ствар што Велика Британија не шаље више шаљиве извођаче и да је „било крајње време" да такмичење схвати озбиљно.

Поред Мајкла стоји један од овогодишњих најзапаженијих учесника - француски представник, 19-годишњи музичар Билал Хасаини.

Он себе описује као геј, квир мушкарца који наступа у дрег одећи - и каже да због тога добија „много излива мржње и бурних реакција".

„Борим се дуго са својим идентитетом и коначно сам скупио снагу да игноришем друге."

Прихватање различитости добро пролази код ЛГБТ фанова, који чине велики део евровизијске заједнице.

Легендарни моменти у 64-огодишњој историји овог такмичења укључују победу дрег краљице Кончите 2014. године и Дане интернационал, трансродне певачице, која је освојила прво место за Израел 1998. године песмом Diva.

Прошле године су у склопу ирског наступа два мушкарца плесала као пар, што је у Кини било цензурисано.

Контроверзу ове године могао би да изазове исландски представник Хатари, са садо-мазо костимима од коже, шиљака и ПВЦ-а - и њихова тврдња да је „свакој представи потребна наказа".

Евровизијска правила строго налажу да музичари не смеју да шаљу политичке поруке током наступа, али Тел Авив је контроверзни домаћин због израелско-палестинског сукоба.

Неке звезде су захтевале да се такмичење премести из Израела, док други траже да се земље и учесници потпуну повуку.

Хатари, који тврде да на такмичењу учествују зато што желе да баце светло на политичке аспекте Израела, признају да је њихов став „контрадикторан".

„Такмичење као што је Евровизија основано је у духу мира и јединства", каже за Њузбит певач Матијас Харалдсон.

„Апсурдно нам је да се одржава у земљи растрзаној сукобом и нејединством. Дозволити да се тај наратив одвија без критике било би срамотно."

Бенд инсистира да ће се држати строгих евровизијских правила и неће давати политичке изјаве током наступа.

Коби Марими - израелски учесник - сматра да такмичење „слави музику и љубав", а Катарина Дуска из Грчке каже да она „наступа за људе, а не за владе".

Једна земља која не шаље представника у Тел Авив је Украјина, пошто се њена музичарка Марув повукла са такмичења.

Она је на украјинској телевизији била испитивана о ставовима о Криму - спорној територији у Украјини коју је Русија окупирала у марту 2014. године.

Украјинска државна телевизија потом је од ње тражила да откаже наступе у Русији као један од услова да буде представница на Евровизији.

После спора, она је напустила такмичење.

Говорећи за Њузбит она објашњава: „Био ми је сан да представљам своју земљу на овом догађају, али ја сам на музичком такмичењу, а не у политичкој арени."

„Била сам тужна и несрећна што морам да одустанем јер сам желела то искуство, али више се нећу такмичити."

Говорећи о њеној одлуци, водитељка ББЦ-јевог подкаста Eurovision Calling Џејд Адамс рекла је да она показује да „Евровизија није само певачко такмичење - више је од тога - и говори о свету и како се људи уклапају у њега."

Прошле године је око 186 милиона људи гледало како израелска представница Нета побеђује са Тој (Toy) - песмом о оснаживању жена.

Од свих земаља на Евровизији, Шведска своју селекцију схвата најозбиљније - и за то је награђена сталним пласманом у топ 10.

Може се рећи да је Лоринина победа за Шведску 2012. године представљала прекретницу у трансформацији Евровизије.

Њена химна Еуфорија (Euphoria) остварила је убедљиву победу, завршивши на првом месту у 17 земаља и на трећем на британским топ листама.

Ове године Шведску представља Џон Лундвик, а он Евровизију описује као „свети грал" музике.

Он признаје да је такмичење некада било „отрцано", али каже да се у међувремену развило у „догађај за супер музичаре са супер модерним хит песмама и да је сада кул био део тога".

Још један рани фаворит са песмом Soldi, италијански представник Махмуд за Њузбит каже да кад су у питању наступи, са мање се постиже више.

„Ако урадите нешто минималистички, кул и јединствено, мислим да имате добру прилику да покажете како нека земља може да уради нешто модерно и занимљиво."

Британски представник Мајкл Рајс слаже се са Џоном (који је и коаутор британске песме) и Махмудом, рекавши да многи људе Евровизију доживљавају као „јефтину цаку", а заправо „никад више нећете добити овакву платформу".

Протеклих година Велика Британија је упорно завршавала при дну евровизијске табеле, али то не брине Мајкла.

„Надреално је и огромна част представљати своју земљу. То је за мене велики успех, јер имам само 21 годину", објашњава он.

„Биће то нешто на шта ћу једном моћи да се осврнем и помислим: 'Наступао сам на Евровизији'."

„Желим само да се сви поносе."