Слепило за лица: „Не препознајем ближње“

Једном приликом је непозната особа махнула Бу Џејмс у аутобусу. Она је на то одмах после заборавила - све док се касније није испоставило да јој је то била рођена мајка.

Она болује од релативно ретког стања по имену „слепило за лица", што значи да не може да препозна лица чланова породице, пријатеља или чак властито.

Научници су сада покренули студију за коју се надају да ће научити људе као што су Бу да боље препознају особе.

Бу каже да је дуго „мислила да је са друге планете".

„Изузетно је стресно и веома емотивно узнемирујуће седети и размишљати о томе, тако да се трудим да то не радим", рекла је она.

Каже да је, истовремено, то веома напорно.

„Уме да буде физички и емоционално исцрпљујуће провести дан у јавности стално се питајући да ли је требало да застанете да попричате са неким."

Већи део живота она није знала да има то стање - познато и као прозопагнозија - и кривила је себе за „непријатности у друштву" које је изазивала кад није успевала да препозна друге.

„Морала сам да потражим објашњење. Нисам успевала да га нађем, сем да мислим да сам ја крива што се не трудим да запамтим ко су ти људи."

„Била је то као нека врста лењости. Нисам желела да их познајем, очигледно нисам била довољно заинтересована да их запамтим, тако да је то вероватно била нека врста мог личног недостатка."

Али све се преокренуло у раним 40-тим кад је погледала телевизијски прилог о том стању.

„Тад сам схватила да је једини разлог зашто не препознајем неку особу тај што мој мозак физички није у стању то да ради", рекла је она.

„Могла сам одмах да има више саморазумевања, опростим себи и покушам да приступим стварима из другог угла."

Она каже да су јој детињство обележила „трауматична искуства" са вршњацима, особама које су је чувале и наставницима које није успевала да препозна.

Чак и сад, кад има 51 годину и живи у Лохору, у Свонсију, каже да се мучи да препозна родбину и дугогодишње пријатеље, укључујући оца кад се током празника видела са њим.

Али она има проблема и да препозна неког много битнијег.

„Недавно ми је мајка испричала да је нашла неке старе фотографије на компјутеру, тако да смо селе да их заједно погледамо на екрану", каже она.

„Говорила је о једној особи на слици а ја сам рекла: 'У реду, али ко је, забога, ова до ње?' Она је рекла: 'Па то си ти!'"

Бу описују свог партнера Дјуија као личног „пса водича за слепе за лица", зато што јој он дискретно саопштава ако је неко са ким причају неко кога она познаје.

Нађе јој се при руци и да јој објасни заплет и помогне да разлучи ко је ко у филмовима, који би јој иначе били „немогући" за праћење.

„Он је веома добронамеран и стрпљив, и не одустаје лако. Само повремено искључимо филм јер ми постане прекомпликовано", каже она.

Али како људи са прозопагнозијом виде лица? Они који имају то стање кажу да је некад тешко описати.

„Могу да видим саставне делове лица", каже Бу. „Видим да је ту нос, видим да су ту очи, уста и уши."

„Али мом мозгу је веома тешко да их уклопи у заједничку слику лица."

Она сада ради од куће као новинар и каже да је ово стање утицало на њену каријеру, учинивши период који је провела радећи у малопродаји и као рецепционерка „веома непријатним".

„Људи долазе и виђају вас редовно, препознају вас, а ви их само гледате и нисте сигурни каква је ваша веза са њима", каже она.

Међутим, упркос ограничењима, Бу верује да је развила тактике и технике које јој омогућују да често схвати ко је ко.

„Фризуре, накит, начин на који се неко облачи. Ту су и гласови људи, чак и нечија силуета, облик тела, начин на који причају."

„Волим да мислим да сам боља у препознавању људи са леђа од просечне особе", објашњава она.

Сматра се да сваки 50. човек има неки облик урођеног слепила за лица, мада не тако озбиљно као Бу.

Ричард Вар из Кардифа, професор маркетинга са Универзитета у Глостерширу, пати од блажег облика прозопагнозије.

„Углавном је то са људима које не познајем добро, дакле са људима које сам срео накратко или људима које познајем свега неколико дана или недеља."

Каже да то не утиче озбиљно на његов живот, мада је стално присутно.

Он додаје: „Све у свему, то није нешто што озбиљно утиче на мој живот, али је нешто што је стално присутно и са чим заиста морам прилично често да излазим на крај."

„Нарочито кад ми долазе нови ученици или кад упознајем нове људе."

Академици који спроводе ново истраживање на Универзитету у Свонсију траже да им се јаве људи који можда имају потешкоћа у препознавању лица, јер многи од њих немају појма да имају прозопагнозију.

„То су особе којима је можда помало тешко да прате филмове", каже доктор Џон Таулер, психолог са Универзитета у Свонсију.

„Можда гледају Игру престола и сви им имају дуге косе и браде, а они немају појма шта се дешава."

„Само ако будемо указивали на постојање прозопагнозије људи ће почети да увиђају: 'Можда сам то ја'."

Постоје две врсте прозопагнозије.

Стечена прозопагнозија је резултат оштећења мозга од повреде делова који контролишу препознавање лица, док је урођена прозопагнозија, која погађа оне са слепилом за лица од рођења, потиче од одсуства комуникације између различитих делова мозга.

Докторка Џоди Дејвис-Томпсон, која је такође чланица истраживачког тима, каже: „Кад бисмо успели да одредимо који део мозга тачно је отказао, могли бисмо да почнемо да тражимо лек за тај проблем."

„Овде у Свонсију радимо на развоју програма рехабилитације за људе са прозопагнозијом."

„Надамо се да ће то повећати везе између делова њиховог мозга и стога повећати њихову способност да препознају лица."

Група за подршку, Фејс Блајнд УК, каже да искуства људи попут Бу нису неуобичајена и да боље познавање материје помаже.

„Ако су други људи свесни потешкоћа, онда могу да почну да их разумеју и чак понуде помоћ", каже портпаролка Хејзел Пластоу.