Уметност, балет и Рудолф Нурејев: Легендарни балетан и даље инспирише

Руска балетска звезда Рудолф Нурејев би у марту 2021. напунио 82 године, али уместо тога, 6. јануара обележава се 28 година од његове смрти. А опет, фасцинација овим легендарним плесачем очигледно не јењава.

Нурејев је 1974. године - на врхунцу славе - убрзаним кораком изашао са наступа у њујоршком Линколн Центру и ушетао на сцену америчке вечерње емисије коју је водио Дик Кавет.

Дочекао га је громогласан аплауз живе публике у студију.

„То је више него што је добио Мик Џегер", рекао је Кавет кад је аплауз коначно уминуо.

Нурејев је носио светлуцаву јакну од змијске коже и пурпурне испуцале сомотске панталоне.

Снимак овог тренутак у телевизијској историји појављује се у биоскопском документарцу Нурејев и само наглашава до које је мере овај плесач, рођен у Совјетском Савезу, маркантног изгледа и импресивног стаса, постигао статус рок звезде на Западу.

„Популарност му је била огромна. У мојој генерацији, сви су знали ко је он", каже Дејвид Морис, који је у раним педесетим, и режирао је документарац са сестром Жакуи Морис.

У филму се види како је Нурејев, плешући на неким од највећих светских сцена, прешао у домен популарне културе.

Налазио се на насловницама часописа, првим странама дневних новина и у трач-рубрикама, фотографисан са таквим величинама као што су Елизабет Тејлор, Џеки Кенеди и принцеза Дајана.

Појавио се чак и у Мапет Шоуу, изводећи „Лабудово језеро" са Мис Пиги.

Али Дејвид додаје: „Плес је ефемеран и његова слава је на неки начин умрла заједно са њим."

Брат и сестра кажу да желе да представе Нурејева новој публици која зна мало или готово ништа о њему.

„Све очи су сада упрте у Русију и поново говоримо о Хладном рату", каже Жакуи.

„У филму смо покушали да представимо обележја Хладног рата млађој публици", каже она.

„Али филм увек заправо говори само о њему", додаје Дејвид.

Један од елемената у филму је и пропагандни преврат који је Нурејевљево бекство 1961. године, док је био на турнеји са балетском трупом Кирев у Паризу, представљао за Запад.

Он је пребегао док се спремао да га пошаљу кући зато што је прекршио прописе трупе.

До бекства је дошло свега два месеца након што је Совјетски Савез „дао гол" Западу пославши првог човека - Јурија Гагарина - у космос.

„Били су на крову света и најгоре што је могло да им се деси био је пребег високог профила", каже Жакуи.

Нурејев и његова породица платили су за то високу цену. Дозвољено му је да се врати у Совјетски Савез тек више од 25 година касније кад му је мајка била на самрти, док су каријере његових совјетских пријатеља пропатиле због свега.

Филм се служи архивским снимцима, савременим интервјуима са људима који су га знали и реконструкцијама плесова да би испричали причу о Нурејевљевом животу.

Он га прати од скромних почетака у руској провинцији, до Лењинграда, где се придружио Кирову, и његове преране смрти од болести узроковане сидом 1993. у 54. години.

Филм садржи 15 минута материјала који су режисери ископали и за који тврде да до сада нигде није виђен.

Ово није први документарац о Нурејеву, а играни филм о њему, Бела врана, најављен је за следећу годину, али он пружа прави увид у Нурејева као човека, а не само као плесача.

Једна од најпотреснијих сцена јесте она кад се крајем осамдесетих у Русији поново среће са првом наставницом балета Аном Удалтсавом, која га је узела под своје кад је имао 11 година.

Она је тада имала већ 100 година и, када је схватила ко јој је дошао у посету, у документарцу се види како га шчепа за руке и говори: „Мој дечак."

Нурејев делује једнако дирнутo тим препознавањем баш као и сваким аплаузом који је добио на светској сцени.

У филму се тврди да је Нурејев променио улогу мушког балетског плесача од углавном споредне поред балерина до тога да смеју да заузму центар сцене.

„Било је то као да гледате нешто што није с ове планете", у документарцу каже Леди Дебора Макмилан, која је радила као дизајнерка и продуценткиња са Краљевским балетом у Лондону.

„Постојао је енглески стил, који је био изузетно углађен и рафиниран, a онда се појавила ова крајње анималистичка особа и од тада па надаље летвица је била подигнута", каже она.

Нина Лури била је балерина у московском театру Бољшој од 1963. до 1983. Она се не слаже с оценом Леди Деборе.

„Не мислим да је он својеручно изменио улогу мушкараца у балету", каже она за ББЦ Њуз. „То је у Русији почело да се мења још почетком тридесетих."

„Оно што је урадио са Париском опером претворило их је у врхунску балетску трупу." Али она каже да његове изведбе нису биле увек технички савршене и да се за њега причало да је "тежак човек".

Филм не игнорише наводе о његовом силеџијском понашању па чак и насиљу над колегама.

Тридесетчетворогодишњи амерички плесач афричког порекла Ерик Андервуд, који је био солиста у Краљевском балету до 2017, каже да Нурејев није узор сваком мушком плесачу.

„Његов утицај је невероватно битан, али не могу да се поистоветим с тим како је изгледао и кретао се. Наша порекла су сувише различита", каже он.

Филм се бави и професионалним и приватним односом Нурејева са енглеском прима балерином Дамом Марго Фонтејн, која је била 19 година млађа од њега.

Постоји снимак њих двоје у полицијској станици у Сан Франциску, где су оптужени да су присуствовали журки на којој се уживала дрога. Нурејев прати поступак са мешавином забављености и презира, док Фонтејн носи осмех и бели крзнени капут.

Кад је Фонтејн остала без новца и умирала од рака почетком деведесетих, Нурејев је платио трошкове њеног лечења, упркос сопственим проблемима са здрављем.

Постоји велики патос у причи некада првог плесног пара док покушавају да развеселе једно друго кад је он посети у болници.

У документарцу се детаљно описује и Нурејевљева често бурна љубавна афера са Данцем Ериком Бруном, који је био један од најбољих мушких балетана на свету.

„Нурејев га је засенио и то их је на неки начин раздвојило", каже Дејвид.

„Волели су га тамо и радо су говорили о њему", каже Жакуи.

У једној од последњих сцена, Нурејев се среће са пријатељима у Русији после распада Совјетског Савеза, док дува у свеће на торти за последњи рођендан 1992. године.

Упркос свему, Жакуи закључује: „Волео је Русију."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]