Србија: Ко и како контролише прихватилишта за напуштене псе

Рођени на улици, напуштени, избачени и заборављени, последњих година пси, осим у државним азилима, уточиште налазе и у приватним прихватилиштима, које оснивају удружења за бригу и помоћ животињама.

„Имамо регистровано прихватилиште, али се наше животиње углавном налазе код волонтера који о њима брину.

„Сматрамо да је превише захтевно, али и нефункционално, да мало људи брине о великом броју паса", објашњава Марија Цвијетићанин, оснивачица удружења за помоћ и бригу о животињама Вентура, за ББЦ на српском.

У Србији тренутно има 126 регистрованих прихватилишта за псе, док се тачан број илегалних не зна.

Контролу простора, опреме, вођења евиденције и очувању добробити код животиња у регистрованом прихватилишту контролише ветеринарски инспектор, наводи се у писаном одговору Министарства пољопривреде, ветерине и водопривреде за ББЦ на српском.

По слову закона, локална самоуправа дужна је да изгради азиле за псе, али и појединци могу самостално да отворе прихватилишта, каже Маријана Вучинић са Ветеринарског факултета у Београду за ББЦ на српском.

Али ни то не решава немар у друштву према животињама, упозорава она.

„Наводно постоји велики број друштава која воле псе, као и људи који жели да помогну животињама, али то ствара нови проблем, јер се чини да сада свако може да има прихватилиште, а да не испуњава основне услове", каже Вучинић.

Недавно је у Великом Градишту, надомак Пожаревца, у једном од приватних прихватилишта, угинуло више десетина паса.

Против власнице је покренут кривични поступак, док је један од радника ухапшен.

Колико је лако отворити прихватилиште за псе?

Прихватилишта би требало да служе само за физичко склањање паса са улица који некада нападају људе и друге животиње, повређују их, али и ометају саобраћај, објашњава Вучинић.

„За неке псе је боље да се склоне у прихватилишта јер су веће шансе да буду удомљени", каже она.

Тако се, међутим, неће смањити репродукција паса, нити решити проблем неодговорног власништва, упозорава.

Прихватилиште може основати физичко или правно лице, и азил ће бити уписан у Регистар Управе за ветерину уколико задовољава захтеване услове за заштиту добробити животиња, наводи се у писаном одговору надлежног министарства.

Простор мора да буде функционалан, улаз под сталним надзором, а прихватилиште издвојено и ограђено оградом, само су неки од прописаних услова.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Овај процес је превише једноставан, сматра Вања Бајовић, професорка кривичног права на Правном факултету у Београду.

„Подношење захтева Управи за ветерину и уплата такси од 1.840 динара често је довољна да би се покренуло прихватилиште за псе.

„Упис у регистар се често врши без претходне контроле ветеринарске инспекције - пре доношења решења, ветеринарски инспектор чак и не проверава да ли објекат испуњава услове за прихватилиште, тако да свако може врло лако, јефтино и брзо да га региструје", упозорава Бајовић.

Илегална прихватилишта 'изубљена на мапи'

Кршење законских одредби је „прекршај за који се физичка лица могу казнити новчаном казном од пет до 50 хиљада динара, а правна од 100.000 до милион динара", каже Вања Бајовић.

И рад нерегистрованих прихватилишта се санкционише, новчаном казном и решењем о забрани рада.

„Утврђивање узрока смрти животиње одређује даље поступање ветеринарске организације и ветеринарске инспекције и одређује поступак тужилаштва и других државних органа", кажу из Управе ветерине.

Ветеринарска инспекција контролише регистрована прихватилишта, како на основу пријаве, тако и насумичним надзором, објашњава Бајовић.

„Међутим, илегална су 'испод радара'.

„Нико не проверава да ли прихватилиште испуњава прописане услове, па стога не изненађује да је у Србији званично регистровано укупно 126 државних и приватних, а да их фактички постоји много више", упозорава она.

Правилник о условима је „прилично парадоксалан" и „уопште не садржи казнене одредбе."

„То значи да само вођење нерегистрованог прихватилишта и није кажњиво и над њима нико фактички и не врши контролу, имајући у виду да се махом налазе на приватним поседима", указује Бајовић.

Погледајте видео о напуштеним псима Крагујевца:

Како треба да изгледају прихватилишта за псе?

Да није довољно само имати добру вољу и љубав према животињама, мисли и Марија Цвијетићанин из Вентуре.

„Потребни су боксови одређене величине у којима пси могу нормално да се крећу, али и да буду распоређени тако да не сметају једни другима.

„У простору прихватилишта треба да буде и ветеринарска амбуланта да би се животињи лакше помогло ако се разболи или повреди", сматра.

Она упозорава да „није довољно да се пси са улице доведу у једну просторију, а да нема јасне структуре по којој се ради".

„Честосе шире заразне болести, јер није одвојен контаминирани и чисти простор".

Животиње треба да буду одвојене према старости, полу, темепраменту и врсти, али и здравственом стању, наводи се у раду групе ветеринара који брину о псима у прихватилиштима у Америци, Стандарди у прихватилиштима за напуштене животиње, објављеном 2010. године.

„Поента је да се удомитељима да сигурност да је животињa коју усвајају здрава, вакцинисана и очишћена од паразита, а самим тим и спремна за нормалан живот у породици", закључује Цвијетићанин.

Погледајте и овај видео: Зоолошки врт на Палићу - нови дом за заплењене и повређене животиње

Како прихватилишта утичу на псе?

Живот у прихватилишту за псе који су се до тада слободно кретали може да буде изазов, сматра професорка Вучинић.

„Они долазе у потпуно нови простор и тамо су у контакту са другим псима и људима, а због промене средине, додатно им опада имунолошки статус", каже она.

У ветеринарску амбуланту Зорана Лончара пси из прихватилишта и азила често долазе заражени инфективним болестима.

„Они се углавном не вакцинишу, а како често сви бораве заједно, болести се лако шире и тешко контролишу", објашњава Лончар за ББЦ на српском.

Због живота на улици и саобраћајних несрећа које су доживели, често имају повреде леђа, главе или екстремитета.

„У питању су и старе фрактуре, па се онда раде операције моделирања костију.

„Ипак, како су ове врсте интервенција прилично скупе, а прихватилишта и азили функционишу са ограниченим новцем. многим животињама се и не помаже", каже он.

Прихватилишта имају смисла „само ако се ради о краткотрајном боравку" јер је „пас социјална животиња и треба да живи са људима", сматра Вучинић.

„Ако цео живот остане у прихватилишту, она постају попут затвора.

„Тако се обесмишљава њихова улога и врло брзо прерасту у центре у којима се нагомилавају пси, живе у чопорима и престају да се препознају њихове основне потребе, попут тога да имају довољно хране и воде", упозорава Вучинић.

Погледајте и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]