Филм и Србија: Преминуо Младомир Пуриша Ђорђевић, редитељ који се никада није пензионисао

Младомир Пуриша Ђорђевић, аутор култних и награђиваних остварења југословенске и српске кинематографије, преминуо је у 98. години после кратке и тешке болести, јавио је РТС.

Прешао је пут од новинара, режисера, сценаристе и писца, а за његова дела је добијао награде од Венеције, Москве до Рио де Жанеира.

Ђорђевићев колега, Горан Марковић, описује га као борца и иноватора.

„Он је био поетичан човек, а његови филмови, чак и када су се дешавали за време рата, били су све сем ратни.

„То су били антиратни филмови и поетске приче", каже Марковић за ББЦ на српском.

Снимио је око 50 кратких и 20 дугометражних филмова, а иза себе је оставио и десет романа.

Партизан и редитељ

Рођен је 1924. године у Чачку, а младост му је била обележена ратом.

Пре Другог светског рата је био члан Савеза комунистичке омладине Југославије, а касније је ступио у партизане.

Тада је био заробљен и послат у Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци.

Марковић истиче да је Ђорђевић већ тада био борац, а да је такав био и после током живота, али и као редитељ.

„Није се ничега бојао, а најмање се плашио неуспеха", наводи.

По завршетку рата, почео је да ради као новинар за лист Политика, 1946. године.

Годину дана касније је постао уредник Филмских новости, да би потом почео да режира документарне филмове.

Први филм је снимио 1953. године, а никад се није пензионисао.

Пре неколико месеци је почео да режира екранизацију романа Уста пуна земље, што ће остати његово недовршено дело.

Остао је упамћен по филмовима Сан (1966), Јутро (1967) и Подне (1968).

Његова последња књига Уликс, објављена је прошле зиме.

Марковић наводи да је Ђорђевић снимио неколико врло значајних и неколико врло слабих филмова, али да никада није клонуо духом.

„Био је веома срчан човек.

„Живео је скоро сто година, бавио се једним од најстреснијих послова који постоје и преживео Други светски рат - то могу само изузетно јаки људи", каже Марковић.

Описује га као иноватора.

„Иако је био део владајућег слоја у тадашњој Југославији, правио је велике експерименте и врло лепо се играо са филмом.

„Није био неко ко би ишао на сигурно и снимао некакве државне филмове који би славили партизане", наводи.

Додаје да је у једном периоду био један од најпознатијих и најцењенијих редитеља.

„Његов индивидуализам је охрабрио многе људе да се баве филмом онако како сами мисле да треба - да не подлежу моди, трендовима, а поготово не политичким притисцима", каже Марковић.

Ипак, истиче да се не може речи да је био дисидент.

„Увек је припадао естаблишменту на власти, али је до те мере био слободан и духовит да то није сметало", наводи.

У његовим филмовима су дебитовали многи познати глумци, од Мије Алексића, Неде Арнерић, Драга Чуме, Љубице Ковић до Пепи Лаковић и Јелене Жигон.

Марковић посебно издваја да је Ђорђевић увек био окружен млађим људима.

„Сећам се да сам као студент режије долазио на Филмски фестивал у Пули где је Ђорђевић углавном окупљао младе синеасте.

„Био је центар око кога су се окупљали људи", присећа се Марковић.

Додаје да је његов колега „Пурке био јако духовит".

„Волео је живот и био је окружен лепим женама.

„Није штедео ни живот ни храброст, ишао је до краја", закључује Марковић.

Ђорђевић се 1960. године оженио једном од најпознатијих југословенских глумица Миленом Дравић и касније развео.

Описивао ју је као његову највећу љубав.

„Она је у то време била велика звезда, ишли смо из филма у филм.

„Али кад сам приметио да јој сметам и да по много чему нисам човек за њу, пријатељски смо се развели", испричао је Ђорђевић у интервјуу за Политику.

Из другог брака има ћерку Лидију.

Многобројна признања

Већ 1967. године је добио награду Златна арена на Пулском филмском фестивалу, најпрестижнијем у бившој Југославији, за режију филма Јутро.

Остварење Танго је тужна мисао која се плеше, донела му је награду на Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи 1997. године.

Удружење филмских критичара ФИПРЕСЦИ Србија доделило му је награду за животно дело 2012. године.

Претходно носилац ордена Вука Караџића, 2016. године је одликован Сретењским орденом другог степена за нарочите заслуге у области филмске уметности.

Реаговања

У телеграму саучешћа породици преминулог редитеља, министарка културе Маја Гојковић написала је да су Ђорђевићева остварења, која данас представљају класике и култна остварења, „оставила блистав траг у историји српске кинематографије и дефинисала оквире више жанрова".

„Ђорђевић није био препознатљив само по уметничком и филмском стваралаштву, већ ћемо га памтити и по срдачности и ведрини којом је пленио", навела је она.

Многи су се опростили од чувеног редитеља и на друштвеним мрежама.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]