Србија и бициклизам: Три ствари које живот на два точка чине лакшим, безбеднијим и лепшим

Окретање педала за неке је начин да се пређе пут до посла, куће или школе, други то чине због задовољства и разоноде, а за треће, попут Матијаса Вагнера и Соње Велте, ово је начин живота.

Пар из Немачке кренуо је на пут из Минхена, града у покрајини Баварска, возили су уз реку Дунав од средине марта, а авантуру планирају да окончају у Сингапуру, на крајњем истоку Азије.

У Неготину, на истоку Србије, одлучили су да се одморе неколико дана, сервисирају њихове двоточкаше и касније наставе ка Бугарској и Турској, каже 34-годишњи Матијас за ББЦ на српском.

„Сазнали смо за камп од других бициклиста које смо сретали на путу кроз Србију, они су нам препоручили да дођемо овде и све је супер испало", прича док седи у башти кампа „Урбан герила", покрај шатора у којем ће он и Соња ноћити..

Бројке показују да све више људи у Србији вози бицикл: током друге деценије 21. века, број бициклиста порастао је за неколико десетина хиљада, а само у Новом Саду забележено је 20.000 нових бициклиста од 2010. до 2018, наводе из организације Улице за бициклисте.

Са већим бројем двоточкаша јавиле су се и нове могућности за бициклисте, па туристи сада могу да разгледају Београд док окрећу педале, а у Бору је направљена и прва интерактивна интернет апликација посвећена бициклистима.

Ово су три ствари које би овог лета могле да олакшају живот на два точка.

1. Камп за авантуристе са животом у ранцу

У неготинском кампу за бициклисте затичем неколико малих апартмана, али пажњу ми одвлаче шатори разапети у средини дворишта.

Из једног од њих излазе Матијас Вагнер и Соња Велте, па седају за оближњи шанк.

Убрзо започињемо разговор и Матијас ми објашњава како проводе дане на путу кроз Србију, а коначни циљ им је да за две године превале 40.000 километара на бициклу, возећи од шест до осам сати дневно.

Решили су да одморе неколико дана у граду на Дунаву, а препоруке „колега бициклиста" довеле су их у камп, открива ми 34-годишњи Немац.

„Овде нам је лепо, имамо мир, услове за одржавање хигијене и прање гардеробе", објашњава овај плавокоси Немац.

Вагнер и Велте путују са „око 40 килограма" пртљага, у шта бициклисти убрајају и њихове двоточкаше, који ће им у наредне две године бити превозно средство, али и дом, додаје Матијас.

Док се разбуђују у врту кампа, власник Бојан Станисављевић им доноси кафу, сок и доручак - питу и проју, коју прави његова супруга.

Авантуристи на два точка, који углавном долазе из иностранства и на путу проводе више месеци или година, па се труде да буду штедљиви и „развуку" средства која имају током путовања, објашњава Станисављевић за ББЦ на српском.

„Ми им увек нешто дамо нешто овако за доручак, кафу, нешто да попију, али им то не наплаћујемо", додаје насмејани Неготинац док спушта послужавник на шанк испред Матијаса и Соње.

Туристичко газдинство основао је 2016. и у почетку су гости одседали у два апартмана, да би Бојан временом увидео да је увођење шатора добра идеја.

„У почетку смо били пребукирани, а људи су долазили и питали нас да ли могу да отворе њихове шаторе у дворишту, па смо тако одлучили да направимо камп", прича Станисављевић.

Кроз Србију пролазе три руте Еуровела, мреже европских бициклистичких путева: Источноевропска рута (Еуровело 11), рута која води од Атлантског океана до Црног мора (Еуровело 6) и Стаза гвоздене завесе (Еуровело 13), којом бициклисти возе кроз Неготин.

Рута пролази поред куће Станисављевића, а њихови гости су претежно странци, па „од 500 бициклиста само пет долази из Србије", објашњава.

Најчешће свраћају авантуристи из великих европских земаља, али и из других крајева света, „од Аљаске до Новог Зеланда", додаје он.

„Ови људи углавном кампују уз пут у шаторима и код нас радије спавају у њиховим или нашим шаторима, него у апартманима, избегавају велике градове и радије бирају да ноће у природи."

Већина гостију који долазе у камп су путници намерници, попут 34-годишњег Матијаса и 30-годишње Соње из Минхена, који нису унапред резервисали смештај преко интернет апликација, додаје Станисављевић.

Погледајте причу о човеку који је доказао да никада нисте стари за вожњу бицикла:

2. Прва апликација за бициклисте у Србији

Док европске бициклистичке руте пресецају Србију и доводе двоточкаше из иностранства у овај део континента, ентузијасти покушавају да овдашњи бициклизам приближе стандардима који у Европи постоје већ деценијама.

Један од њих је и Игор Велић, саобраћајни инжењер и председник удружења „Сигурне стазе" из Бора, који је са суграђанима осмислио и направио апликацију БициБор, прву интернет платформу посвећену бициклистима у Србији.

Овакве апликације имају европске метрополе попут Копенхагена, Амстердама, Малмеа и Хелсинкија, где је култура вожње бицикала традиционално велика, а екипа стручњака из „Сигурних стаза" решила је да исту технологију примени у Бору, каже Велић за ББЦ на српском.

„Када смо пре две године основали удружење, циљ је био да промовишемо урбану мобилност, а посебну пажњу смо посветили рањивим учесницима у саобраћају, где спадају деца, пешаци, особе са инвалидитетом, бициклисти и старији људи.

„У Србији се најмање улаже у инфраструктуру за те рањиве групе, па смо решили да тражимо техничка и урбанистичка решења за њих", почиње причу овај саобраћајни инжењер.

Од 2.760 погинулих на српским путевима у петогодишњем периоду закључно са 2020, било је 250 бициклиста или девет одсто, показују подаци Агенције за безбедност саобраћаја.

Бор је неприступачан за децу, бициклисте и особе са инвалидитетом зато што је све подређено моторном саобраћају и бициклистичке траке у рударском граду у источној Србији не постоје, указује Велић на проблеме.

Група стручњака за архитектуру, просторно планирање и саобраћај коју Игор предводи, употребила је Географско информациони систем (ГИС) како би поправила ситуацију у граду.

Овај алат користи се за прикупљање, чување, манипулацију, анализу и приказивање просторних или географских информација, а корисници уносом нових података могу да допринесу описивању локација на мапи, наводи се на специјализованом сајту Геоинформатика.

„Мапирали смо локације где су се догодиле све саобраћајне несреће у претходних шест година, па смо извукли нека критична чворишта где су страдали пешаци и бициклисти.

„Послали смо и препоруке градској власти, како би се на тим местима евентуално поставили саобраћајни знаци или да се на неки други начин реше ти проблеми, али нисмо наишли на разумевање", тврди Велић.

Корисници апликације БициБор могу да виде и туристичке локације у околини града, које би могле да им буду занимљиве, али и да се информишу о гужвама на путевима и нивоу загађења у том рударском месту.

„Пошто Бор има велики проблем са загађењем ваздуха, некада није препоручљиво ни да се иде у шетњу, а камоли да се вози бицикл", објашњава Велић значај ових информација.

Према извештају државне агенције за заштиту животне средине за 2020, ваздух је Бору био прекомерно загађен због прекорачења граничне вредности сумпор-диоксида.

Апликација је интерактивна, па бициклисти могу помоћи једни другима указивањем на проблеме на које су наишли током вожње.

„Довољно је да имају интернет на паметном телефону, укључе локацију и када уђу на платформу, аутоматски ће их одвести на мапу града и показати им локацију на којој су тренутно.

„Ако је, примера ради, отворен шахт на путу, могу да усликају, сниме или опишу текстом проблем који су затекли, а то могу да буду и непрописно паркирано возило или непостојање знака на месту где би требало да буде", прича председник удружења „Сигурне стазе".

Грађани Бора једини имају прилику да користе овакву технологију у Србији, али не постоје препреке да она заживи и у другим градовима, већим и мањим, сматра Велић.

„Ова методологија може да се примени и на друге градове у Србији, само што захтева анализе за сваки понаособ - проблеми и мере за њихово решавање би се разликовали од града до града", додаје.

3. Београд на два точка на холандски начин

Иако нема апликацију за бициклисте, Београд има историју и архитектуру која привлачи туристе, а делови града и бициклистичку инфраструктуру.

Прошле године у престоници Србије било је 120 километара бициклистичких стаза, махом на Новом Београду, а циљ градске власти је да у наредне четири године та бројка порасте на 450 километара, изјавио је тадашњи заменик градоначелника Горан Весић.

Упркос томе, у Београду до почетка прошле деценије бициклизам и туризам нису ишли под руку, све док се у њему није настанио један Холанђанин.

Ралф ван дер Зијден преселио се у Београд у марту 2011, а већ у мају почео је да организује бициклистичке туре, на којима туристи са двоточкаша могу да разгледају знаменитости.

„Водио сам се властитим примером - увек када одем у неки град изнајмим бицикл и обиђем га, јер тако имам добар поглед на град и стекнем осећај колико је велики", прича Ралф за ББЦ на српском.

Почео је са неколико бицикала, а сваког поподнева је покушавао да привуче заинтересоване у Кнез Михаиловој улици и на Калемегдану, што је „упалило" и интересовање је било „боље од очекиваног", присећа се Холанђанин.

„Сада око 10.000 људи годишње овде изнајми бицикл или иде на наше туре, а то се све догађа током сезоне, између марта и новембра", каже он.

Ван дер Зијден странце, који претежно долазе из Холандије и Немачке, води на „југослевенску туру поред реке", где разгледају архитектуру из времена социјалистичке Југославије, а увидео је да им је занимљиво да „виде како изгледа престоница земље која више не постоји", објашњава.

„Водимо их да виде Старо сајмиште, зграду СИВ-а (данашња Палата Србија), Хотел Југославија, Генекс кулу и завршавамо у Земуну или Ади Циганлији", додаје он.

Ралф је осмислио и другу руту, па организује обиласке на два точка до Калемегдана, Скадарлије, Народне скупштине, зграде Радио-телевизије Србије, Храма Светог Саве.

Ипак, Београђани нису заинтересовани за разгледање њиховог града са седишта бицикла.

„На туре уопште не долазе Срби и Београђани, пре неколико година смо осмислили туру баш за овдашње људе, нудили смо их бесплатно, али се нико није пријавио", смеје се Ралф док разговарамо у његовој радњи у Карађорђевој улици у Београду.

На питање због чега је то тако, Холанђанин слеже раменима, па наводи неколико могућих разлога.

„Можда је до историје, пошто је град био под отоманском влашћу, а у Новом Саду, који је био део Аустроугарске, доста се вози бицикл.

„Можда и зато што је брдовит или људи немају навику да возе бицикл, а могуће је и да не желе да се осећају као туристи у њиховом граду", прича он.

Ралф наводи Нови Сад као пример града у којем постоји култура вожње бицикла, где локална самоуправа подстиче ову активност, па, како каже, „подсећа на холандске градове".

Насупрот томе, у Београду се бицикл вози искључиво због разоноде, рекреације или спорта, а Београђани га не виде као средство којим се могу превести „од тачке А до тачке Б", сматра он.

„Али верујем да овде може да се створи култура вожње бицикла, као у Холандији или макар приближно. Ако се направи боља инфраструктура за бициклисте и безбедан систем паркинга, људи ће, једноставно, возити", сматра Ралф.

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]