Протести у Србији: До кад се може на улицу без стратегије

Почело је као окупљање против новог карантина и полицијског часа, прешло је у протест против режима Александра Вучића, па се дошло до питања са безброј одговора - шта је следећа етапа протеста у Србији.

Још од 20. јуна на платоу испред Дома Народне скупштине протестује Срђан Ного, некадашњи члан Двери и народни посланик у одлазећем сазиву Скупштине Србије.

Упитан за наредну етапу, Ного у одговору за ББЦ на српском користи формулацију у којој је тешко идентификовати - субјекат.

„Морају се формулисати јасни захтеви, да се око њих народ окупи.

„Многи су предлагали разне захтеве, али ће на крају сам народ који долази на протесте подржати оно што му одговара", сматра Ного.

Без обзира што на протесте долази са другог краја политичког спектра, заменик председника Странке слободе и правде Борко Стефановић дели идеју да је неопходно да протест добије одређену структуру.

„Да би бунт водио ка промени система, мора да се брани нешто конкретно - резултат на изборима које диктатор покушава да украде, морају да учествују политички субјекти, да постоје захтеви, говорници, лидерство.

„Без тога, протест може да се настави неко време, али мора да уђе у дефинисану форму", каже Стефановић.

Политиколог и учесник протеста Вук Велебит подсећа да смо на слична питања већ тражили одговоре када се на улице излазило због рушења у Савамали, на протестима „Стоп крвавим кошуљама", „Против диктатуре" или „1 од 5 милиона".

„Протести без организације, конкретних захтева и циља као и многи ранији осуђени су да се угасе пре или касније.

„Људи морају знају због чега протестују, да то није само нагомилани бес и незадовољство."

Протесте у Београду обележила су окупљања људи различитих циљева и идеологија, мирних демонстраната и група које су се сукобљавале са полицијом.

Често уз велику примену силе, полиција је привела десетине грађана, а повређених је било међу учесницима и полицајцима.

Шта су могући сценарији?

Док се првих неколико дана број учесника мерио хиљадама, број демонстраната полако је опадао.

„То је нормално јер протест нема артикулацију, нема јасан циљ ни план, а додатно томе доприносе и репресивне мере полиције.

„Они без разлога туку и хапсе демонстранте и утерују страх у кости па људи не долазе: народ је незадовољан, али је застрашен и желео би циљ протеста", каже Срђан Ного.

Страх је један од кључних појмова о којима говори и Борко Стефановић.

„Ово је класичан народни, грађански покрет без партија, структуре, плана, говорника - није много другачији од неких других које смо виђали раније.

„Он ће послужити сврси да додатно приближи Србију жељеним променама, сруши страх код грађана, а утера страх режиму."

Политиколог Вук Велебит каже да су пред учесницима сада две опције.

„Једна - да дође до де-ескалације, а друга да се протести заврше још озбиљнијим сукобима полиције и грађана.

„Са овим протестом улазимо у једну нову фазу која је последица екстремизације јавног простора и све већег незадовољства грађана које ће све више да расте и на јесен се могу очекивати још већи протести изазвани могућим новим таласом короне, економском кризом, решавањем питања Косова."

Велебит каже да је неопходно артикулисати политичко незадовољство.

„Због разноврсности људи који протестују потребно је наћи минимум сагласности око захтева који неће бити идеолошки и који ће бити мерљиви и остварљиви јер у супротном и ти следећи протести ће се завршити неуспехом."

Листу захтева већ је понудио Срђан Ного, повезујући их најпре са местом где се протестује.

„Не може се конституисати Народна скупштина на основу лажних избора - зато се и скупљамо испред Скупштине.

„Мора се изгласати техничка влада до нових избора."

Ного захтева и ослобађање ухапшених, обуставу поступака, покретање одговорности и правну обраду „свих која су одговорни за прекомерну употребу силе, незаконито ангажовање Специјалне антитерористичке јединице и ангажовање лица из криминогене средине на пребијању демонстраната".

Захтев за поништавање парламентарних избора истакао је и лидер покрета Доста је било Саша Радуловић.

Његова странка учествовала је на изборима на листи под називом Суверенисти и није прешла снижени цензус за улазак у парламент од три одсто.

Чији су ово протести?

И док се око неопходности формулисања захтева учесници могу сложити, разлике настају код питања ко треба да их формулише.

Иако је код Народне скупштине са присталицама више од три недеље, Срђан Ного каже да себе не доживљава као вођу протеста.

„Ја себе видим само као једног од грађана који учествује на протестима.

Ту сам од 20. јуна, али себе видим само као део народа."

Ного је у суботу саслушан по захтеву Тужилаштва, али је пуштен без одређивања притвора или подизања оптужнице.

Стефановић, заменик председника ССП, странке чланице опозиционог Савеза за Србију који је бојкотовао недавне парламентарне изборе, каже да на ове протесте долази као грађанин и да странке не би требало да се мешају у њих.

„Ја сматрам да ми као опозиција не треба да улазимо у протесте - било у организацију или лидерство, што и не радимо.

„Треба да будемо ту као учесници."

Стефановић додаје и да ће се тешко искристалисати лидер ових демонстрација.

„Нема никакве шансе да неко преузме протест - или може настати пауза, или може прерасти у друге протесте.

„Режим се круни пред нашим очима", закључује он.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]