Она фотографише сахране: „Увек ми крену сузе на очи"

„Себе сам одувек видела са фотоапаратом у рукама", каже Кристина Станисављевић Поповић.

Данас Београђанка, Кристина је одрасла у Неготину у породици фотографа. Њен отац је некада држао неколико радњи у граду познатих под именом Фото Ниџа.

Ради већ двадесет година, а недавно је доспела у медије јер фотографише и - сахране.

Фотографи на сахранама, међутим, нису новост - као што сада позивају њу, раније су звали и њеног оца.

„Интересовање за фотографисање сахрана постоји, али немамо прецизне податке о практиковању", потврђују из Инфоцентра ЈКП Погребне услуге за ББЦ на српском.

Мирис детињства подсећа на мирис нове фотографије

Кристина описује детињство проведено у очевој радњи као један од најлепших периода у животу.

„Лабораторија за развијање филмова је била у кући и често сам гледала како фотографије настају", прича 43-годишња Кристина.

Њен отац је „сликао све и свашта", како каже.

„Било је фотографија из свих сегмената живота, па и са сахрана", присећа се Кристина.

Тетка Петра Пана и фотографије за последње збогом

Кренувши очевим стопама, Кристина је почела да снима рођендане, мање прославе, крштења и сахране.

„Када бих сликала дечје рођендане, често бих се маскирала и говорила деци да сам тетка Петра Пана.

„То је обично пролазило код млађе деце, ови старији би ме одмах провалили", каже.

Када је почела да фотографише сахране, многи су је питали како то може да ради.

„Не могу да кажем да сам огуглала, јер је сваки пут - нови пут", објашњава Кристина.

Последњих година, све је више позива за сахране.

„Људи ме углавном контактирају преко препоруке", каже Кристина.

Зову углавном они који не живе у Србији или желе да фотографије пошаљу породици у иностранство.

„Углавном су то старији људи који не користе компјутере", каже Кристина.

Како изгледа Кристинин радни дан

Каже да нема посебних припрема за посао, али да ипак не може да каже да јој је свеједно и да је ситуација не дотиче.

Кад дође на сахрану, увек прво стави фотоапарат око врата, изјави саучешће и запали свећу.

„Потом фотографишем опело, попа и породицу".

Најтеже јој пада када поп каже породици да се опрости од покојника, те кад гробари спуштају сандук у раку.

„Они јецају, плачу... Много им је тешко. Тада ми крену сузе на очи, замути ми се поглед, али се трудим да сликам што више", каже она.

По завршетку сахране, сними још неколико фотографија.

Кристина каже да добија више похвала за рад, али и увреда, попут „Марш, сотоно" или „Како те није срамота, богатиш се на туђој несрећи".

„Не разумем коментаре људи који ми пишу такве гадости.

„Не можемо сви да будемо доктори, банкари и кротитељи лавова. Неко мора да фотографише сахране", закључује Кристина.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]