Дан леворуких: Са којим се изазовима суочавају у свету десноруких

Знате ли шта је заједничко Николи Тесли, Леонарду да Винчију, Марку Твену, Џимију Хендриксу, Аристотелу, Моцарту, Анђелини Џоли, Бараку Обами, принцу Вилијаму, Милки Бошковић, Немањи Стаменковићу, Ани Пенезић и Ивану Протићу?

Можда сте на основу првих девет имена помислили да су сви познате и историјске личности, а онда су вас можда последња четири збунила.

Ако и ви више користите леву од десне руке - можете да се допишете на ову листу, а ми вам честитамо Дан леворуких.

Да, оно што је заједничко људима са почетка овог текста је што су сви били или су леворуки.

Процењује се да је око 10 одсто људи на свету леворуко.

Иако свет постаје прилагодљивији леворуким људима, пошто има производа који су намењени њима, и даље је ипак доминантно подешен правилима десноруких.

То нарочито важи у Србији, где је тешко наћи ствари за леворуке.

Како је бити леворук у свету десноруких?

Проблеми Милке Бошковић, због тога што је леворука, почели су у основној школи, раних 1970-их.

Писање левом руком раније се сматрало маном, па су учитељи у школи користили разна средства како би децу „одвикли" од ове „лоше навике".

„У време када сам ишла у основну школу леворуки су називани левацима, а моја учитељица је сматрала да је недопустиво писати левом руком, те ми је везивала руку за столицу да бих писала десном", сећа се Милка.

„Мислила сам да тако треба, па сам тек неколико недеља касније родитељима рекла шта се дешава. Они су, наравно, помахнитали, ја сам плакала, али сам неколико година касније, ипак била и помало захвална тој ђаволској учитељици јер сам научила да пишем користећи обе руке истовремено и постала звезда школског дворишта."

Иван Протић је у школи имао исти проблем, па је постао „приучени" дешњак.

Учитељица му није везивала руку, али је нашла начин како да реши његов „проблем".

„Почео сам да пишем левом руком и то се сматрало аномалијом.

„Учитељица је то решила тако што ми је за друга из клупе изабрала дешњака и ставила га да седи са леве стране", прича за ББЦ на српском Иван Протић.

Тако је научио да пише десном руком.

Он је новинар у пензији и каже да је његов рукопис такав као да се недавно описменио, иако читав живот пише.

Осим писања десном руком, све остало ради левом.

И Милка Бошковић данас користи обе руке, леву за све „природне" радње - сечење, отварање, паковање.

„Десном често пишем, али и откључавам врата. Нема правила."

Највећи проблем су јој маказице за нокте.

„Купујем их и данас у иностранству, код нас никада нисам нашла апсолутно ниједан производ за леворуке", каже Милка за ББЦ на српском.

И Иван Протић мисли да ствари, бар у Србији, нису прилагођане леворукима.

Најтеже му је, прича, да промени точак на аутомобилу - пошто одвија шраф на погрешну страну.

„Тешко ми пада све што се одвија и завија. Увек морам да питам супругу на коју страну треба да окрећем."

Генерације код којих је било нормално писати левом руком

Ана Пенезић и Немања Стаменковић имали су „среће" да је када су полазили у школу било нормално писати и једном и другом руком.

Ана је биохемичар, Немања молекуларни биолог. Због тога што су леворуки, теже им је да користе апаратуру на послу.

„У лабораторији не могу да сечем ниједним маказама", каже Немања.

За разлику од њега, Ана је научила да користи маказе обема рукама.

Маказе су једна од свакодневних ствари која је првенствено намењена десноруким особама.

У раду у лабораторији Немања има проблем и са коришћењем апаратуре која не може да се помера, а првенствено је намењена десноруким особама, па он не може да ради левом руком.

„Онда ми је теже, пошто морам да радим преко руке."

Ана „има више среће" да ради и за апаратуром која може да се помера, па је окрене за 180 степени и онда може нормално да функционише.

Код оних који су фиксирани и она има проблема, па „ради преко руке".

Она већину активности може да ради обема рукама.

Пише обема рукама, маказе може да користи и левом и десном, а када се шминка, маскару на једно око наноси једном руком, а на друго другом.

„Има људи који су претежно леворуки и којима је тешко да раде десном. То није мој случај.

„Мислим да је ствар навике. Научиш да радиш другачије од већине и прилагодиш се", прича Ана.

Немања каже да је када је био мали редовно окретао наопако кломпе и патофне, што би могло да има везе с тим што је леворук.

Ана је у школи на пример имала проблем са коришћењем налив пера, четкице и темпера.

„Свеске су ми биле крмаче, а на часовима ликовног бих се умазала до лактова", сећа се Ана.

Данас постоје ствари намењене леворукима - од маказа, оловака, џезви за кафу, па до фотоапарата, који у „нормалним" околностима имају окидач са десне стране.

„Ја имам патентару за леворуке. Не знам како би било да сам од старта имала такве ствари, овако сам навикла.

„С тим живиш, одрасташ у таквом свету и прилагођаваш се. Немаш времена да размишљаш о томе да ли би било лакше да је другачије", каже Ана.

Ипак, мисли да би јој сада, када је одрасла, вероватно било тешко да се прилагоди нечему потпуно новом намењеном искључиво дешњацима.

Све је у глави

Да, у овом случају чувена парола да је све у глави апсолутно је тачна.

Да ли је неко деснорук или леворук зависи од тога која мождана хемисфера је доминантнија.

Тако је код леворуких особа то десна мождана хемисфера, а обрнуто важи за десноруке.

Да бисте разумели колико је свет заправо „деснорук", само погледајте око себе и, ако сте дешњаци, пробајте да сипате кафу из џезве левом руком.

И још једна тема за размишљање - колико је лева страна „дискриминисанија" од десне можемо да разумемо и на основу изрека да смо „устали на леву ногу" или да нам је неко „десна рука".

Међународни дан леворуких обележава се 13. августа од 1976. године.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]