Нишлије на Исланду: Паник који без панике даје гол
- Аутор, Марија Јанковић
- Функција, ББЦ новинарка
Недеља по подне на смрзнутом Исланду. Иако је тек септембар, напољу је само који степен изнад нуле.
Али, Нишлије Ђорђе и Марко Панић не одустају. У дресовима српске Црвене звезде и исландског Фјелнира, дан проводе у овоме што највише воле - у фудбалу.
„Овај мали је опасан играч, него му је искочило колено, па мора да се одмара", каже Ђорђе, прошлогодишњи Звездин омладинац, за ББЦ на српском, који је посетио фудбалерску породицу из Ниша, која већ годинама живи у Рејкјавику.
За ову пасију, обојица имају покриће. Фудбал их је и довео на Исланд, где је њихов отац Зоран пре 17 година први пут заиграо за један локални клуб.
Од тада Панићи на крајњем северу шире - праву фудбалску панику.
„Коментаришу наше презиме, када дајемо гол", каже Зоран, који има најстарији фудбалски стаж у фамилији.
„Не знају да изговоре па кажу, ево, опет овај Паник дао гол.
А не капирају да ми Панићи дајемо голове без икакве панике".
Дошао због мајице
Иако се стан Панића налази у једном делу Рејкјавика, чим се уђе у кућу, заборавља се на Исланд. Госте грле и срдачно дочекују, за разлику од Исланђана, који склањају поглед и избегавају и да пруже руку.
Гледа се Премијер лига, а разговара - у паузама између слободних удараца.
Зоран је на Исланд дошао због једне мајице.
„Дам ја једном добром пријатељу своју мајицу. Баш била добра мајица.
„Он отишао да игра фудбал на Исланду и тамо га питају да неког препоручи и он се сети још бољег играча од мене.
„Али, имао тада ону моју мајицу на себи, па убаци и мене".
Иако су ове године били успешни на Светском првенству, скоро сви фудбалери на Исланду имају и дневни посао.
„Ујутро одем у фабрику рибе, то ми је баш тешко падало. Волим ја рибу, али то није исто.
А после на тренинг, мислио сам да неђу издржати."
И супруга Јелена каже да када је, неколико година после Зорана, и она дошла у Рејкјавик, „то био шок".
„Клима, језик, нисам знала људе."
Почела је да ради у једној школи. Претпоставка на Нишлије кубуре у српском са падежима, за њу је била само стереотип. Факултетски образована, падежи јој, наравно, никада нису били проблем.
„Онда доживим да ме клинци у школи исправљају за падеже на исландском."
Исланд или Србија? - Ја бих пре негде напоље
Обоје су променили послове и стали на ноге.
„Овде је јако битно да хоћеш да радиш", прича Зоран.
„Ако ти се купује стан, ти узмеш викендом и радиш у кафићу.
Иако имаш свој регуларни посао. И то неки добар. Није то срамота као код нас."
Иако је атмосфера у кући као у Нишу, радна етика је скроз другачија. Јелена објашњава како су их, када су отишли, звали многи познаници и тражили помоћ, да се и они преселе, а да при том нису имали представу колико је то тешко.
„Људима није било јасно да морам и да радим и да желим да останем. Сви су ми говорили - дошао си да играш фудбал, узми паре и бежи."
Бољи услови за лечење, неразмишљање о преживљавању и уређен систем - то је оно што издвајају као највеће бенефите живота у иностранству.
Ђорђе и Марко не дишу. Гледају утакмицу, а одговарају када баш морају. Наравно, нису некултурни, него, ипак се негде игра.
Старији Ђорђе је нападач, а сан му је да направи каријеру.
На питање где би радије играо, у Србији или на Исланду одговара:
„Ја бих пре да одем преко."
Иако већ живи „преко", он то не доживљава као иностранство, јер искључиво размишља у контексту фудбала.
„Сан ми је био да играм за Црвену звезду, Манчестер јунајтед и Реал Мадрид.
„Један од та три сам остварио, играо сам у Црвеној звезди, само још недостају ова два."
Марко, 14-годишњак, родио се на Исланду. Каже - воли исландску, али српску кухињу.
Ипак, на питање која му је боља каже:
„Јесте чули за онај Кентаки фрај чикен? Е, то ми је омиљена храна."
Добри људи, са чудним смислом за љубав
За Исланђане кажу да су добри људи, а да се не труде да их промене.
„Не разумеју они баш наше шале, а и ни ми њихове, али мислим да су добри људи."
Као пример неразумевања, Зоран препричава да његов добар пријатељ издаје стан - рођеном сину.
„Ја мислим, он се шали. А пријатељ ми онда објасни да је стан раније издавао још скупље.
„Спустио је цену, јер каже - то му је ипак син."
Иако панике у породици нема, једна тема увек изазива препирке и различита мишљења.
А то је - ко је најбољи фудбалер у фамилији.
„Ја сам најбољи", тргне се на трен од утакмице Марко, најмађи вези играч у породици. Чисто да напомене.
Не објашњава разлоге. Јер, већ је прошла пауза и кренуо је слободни ударац.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]
