Србија и ратни злочини: О Караџићу нема ко да пише

Јутрос је у Хагу почело дводневно заседање Апелационог већа у случају Радована Караџића, утемељитеља Републике Српске.

У понедељак је ово била ударна вест у већини светских медија, али не и у Србији.

Ниједне београдске дневне новине нису најавиле догађај на насловној страни, ниједна телевизија са националном фреквенцијом није се укључила у директан пренос из Хага.

Потпуно другачија слика од 24. марта прошле године, када је Хашки трибунал прогласио Караџића кривим за геноцид у Сребреници, прогон Хрвата и Муслимана широм Босне, опсаду Сарајева и друге ратне злочине и осудио га на 40 година затвора. Тада су насловнице биле скоро па униформне а телевизије преносиле изрицање пресуде.

Караџић је на седници у понедељак описао протеривање муслимана и Хрвата током рата у Босни као „мит". Додао је да је његова пресуда заснована на „вицевима и гласинама", а његов тим је поднео жалбе на 50 тачака пресуде.

Такође је рекао да су муслимани у Сарајеву „убијали сопствене војнике", а да стратегија босанских Срба „није била нападачка."

Саслушање пред трибуналом се наставља у уторак, а Апелационо веће ће одлуку донети највероватније до краја године.

Караџићев адвокат Питер Робинсон рекао је новинарима да бивши вођа босанских Срба жели да обори пресуду и затражи ново суђење.

„Његов бесконачни оптимизам, његова љубав према његовом народу, његов снажан интелект и радозналост, његова огромна енергија... омогућила му је да се пуном брзином бори за правду у последњих десет година", рекао је Робинсон.

И тужилаштво сматра да су судије погрешиле - главни тужилац Серж Брамерц тражи од већа „исправи грешке" и Караџићу одреди доживотну робију.

Помирење не доноси суд

Медији су данас, чини се, следили став владе Србије о процесима пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију који је прошле недеље јавно изнела Нела Кубуровић, министарка правде.

„Трибунал у Хагу није довео до помирења у региону, што му је била основна функција", рекла је она, а сличне оцене давали су раније и други чланови Владе.

Међутим, ни статут, ни оснивачки акти Трибунала, нигде не помињу регионално помирење као циљ.

Јер, главни циљ Трибунала је исти као и сваког кривичног суда - да дели правду, а не да мири, а улогу помиритеља су му наметнули политичари, који сад листом тврде да су разочарани.

Злочини? Какви злочини?

Било би, међутим, неправедно оптужити владу да стоји иза потискивања вести о Караџићу - просто, уредници су исправно проценили да јавност, када је реч о ратним злочинима, у великој мери дели министаркину мешавину одбојности и незнања.

Према недавном истраживању агенције „Демостат", које је рађено на репрезентативном узорку у Србији, око две трећине испитаника сматра да је хашки суд антисрпски.

Отприлике исти проценат верује да су у рату у бившој Југославији највише страдали Срби.

Према проценама Уједињених нација, највише су страдали Бошњаци - њих око 60,000 - док је број српских жртава у Хрватској, Босни и током рата на Косову око 23,000.

Седамдесет одсто испитаника није умело да одговори на питање који је град у бившој Југославији био под опсадом и бомбардован готово четири године.

Било је то Сарајево, а страдање цивила у том граду једна је од тачака оптужнице због које је Караџић у првостепеној пресуди осуђен на 40 година затвора.

Следствено, око 40 одсто грађана није чуло да се у Сребреници 1995. десило нешто значајно. Од преосталих 60 одсто, 12 одсто је чуло да су у Сребреници побијени Срби, а остали су неодређено одговорили да се десио „злочин".

Ангажовано незнање

Овакав степен незнања о догађајима из блиске прошлости делује невероватно.

Историчарка Дубравка Стојановић нуди објашњење: „Није да не знају, него неће да знају", рекла је за ББЦ.

Она је сковала и научни термин за овај феномен: „ангажовано незнање" и тврди да је то резултат „заједничког подухвата власти и грађана".

„Људи не желе да знају зато што се тако ослобађају одговорности за злочине почињене у њихово име. А власти одбацују ту теме јер се боје да ће морати да обештете жртве.", каже она.

Србија је, иначе, једина држава у региону која својим грађанима не признаје статус цивилних жртава рата. Само они који су страдали у униформи имају право на обештећење.

У теорију о „активном незнању" добро се уклапа и следећи резултат поменуте анкете: готово половина сматра да о ратним злочинима не треба предавати деци у школама, а трећина је против обрађивања те теме у медијима.

Тешко је проценити да ли је Караџић, који је пре рата био лекар и песник, заиста веровао да су злочини почињени над Бошњацима и Хрватима у БиХ били оправдани или да су их подметнули западни политичари и медији.

Оно у шта је извесно веровао је да га је судбина изабрала за ратног вођу босанских Срба, а једног дана можда и свих Срба.

Није могао да зна да ће бити тако брзо заборављен.