Дељење података са Фејсбука - једна од највећих савремених афера

Коришћење више милиона профила на Фејсбуку у политичке сврхе отворило је бројна питања о томе како се користе подаци о нама.

Ипак, поједини стручњаци за базе података и маркетинг тврде да су страховања преувеличана.

„Нема ту ничег новог", кажу са олакшањем. „Ово нам се догађа већ годинама".

И управо је то и суштина - пробудили смо се у свету у коме има мало правила, а компаније безбрижно деле наше податке.

У индустрији база података, неки су сагласни са тим.

„То је готово на нивоу скандала који је у Британији избио око великих трошкова посланика у парламенту", каже Ник Халстед, предузетник који је започео неколико послова у области анализе података.

Верује да ће, баш попут посланика када су ухваћени у ономе што је била уобичајена пракса годинама, и компаније које поседују наше податке и друштвене мреже морати да промене начин рада.

Он каже да је метод који је један професор користио да, кроз квиз који је сам направио, сакупи личне податке и онда их, наводно, проследи Кембриџ аналитици - заправо, већ познат: „Могу да вам наведем десет компанија које су дошле до стотина милиона Фејсбук профила на тај начин".

Он каже да те компаније не раде ништа противзаконито делећи податке са другима, али то ипак често чине, иако не би требало.

Халстед мисли да је недавна промена правила, којима је Фејсбук отежао спољним чиниоцима да једноставно узимају податке са јавних профила корисника, заправо знак да компанија зна у чему је проблем.

После ове афере, на гомилу проблема о којима се већ дуго говори, стиже још један - јавна расправа око дељења података лоше одразила на акције Фејсбука које су пале за пет одсто док политичари, колумнисти и законодавци захтевају више информација.

Молимо за приватност

Стефани Хер, експерт за нове технологије са искуством у области података, каже да прича о Кембриџ аналитици указује на проблем недостатка одговорности: „Оно што је заиста запањујуће је недостатак било какве провере".

Она наводи да се нико, ни друштвена мрежа, ни компанија која се бави подацима, ни научник, није запитао да ли је заправо њихов посао да провере да ли се подаци непрописно деле и да, ако утврде да је тако, ти подаци буду избрисани.

Она сматра да ће морати да се пронађе неки начин за праћење да ли се правила поштују.

Много се говори и о чињеници да корисници, који су се пријавили за овај квиз о личности, морају експлицитно да дају сагласност да се приступи њиховим подацима.

Ипак, Стефани Хер каже да није фер пребацивати одговорност на већ презаузете кориснике, да морају још и да читају „ситна слова" у формуларима. Она мисли да подешавања на Фејсбуку треба по дефиницији да буду постављена на максималну заштиту приватности.

„Наш посао као стручњака за нове технологије је да направимо безбедне системе", каже она. „Када путујем авионом, не спроводим безбедносне провере као обичан путник."

На предавању које само држао у школи у Јужном Велсу, говорио сам о моћи друштвених мрежа да шире лажне вести. Потрошио сам доста времена да објасним колико Фејсбук даје могућности оглашивачима (и политичким странкама) да врло прецизно упуте своју поруку нпр. младићу између 15 и 25 година који живи у градићу Понтиприд и воли мото-трке.

Публики су чинили активни корисници друштвених мрежа, али су и поред тога били изненађени када су сазнали да је Фејсбук власник Инстаграма и Вотсапа, а да Гугл поседује Јутјуб, што суштински значи да само две компаније могу да изврше велики утицај на информације које добијају и начин на који промишљају ствари.

Упозорио сам их и да се не пријављују на квизове, било на Фејсбуку или негде другде. Ипак, мислим да превише тражимо од ових генерација када захтевамо да истраже сваку причу да би били сигурни у њен извор, или да читају све "тајновите" изјаве о заштити приватности гдегод на њих налете на интернету.

Можда је, ипак, време да им одрасли подаре виртуелни свет који је безбеднији по дефиницији.