Босна и Херцеговина и религија: „Траписти овдје не могу опстати" - последњи монаси некада највеће опатије на свету

У бањалучкој опатији Марија Звијезда некада се налазио највећи трапистички самостан на свету, а данас ту живе само часна браћа Звонко и Томислав - последњи припадници овог монашког реда у Југоисточној Европи.

Траписти су један од најстрожих редова у Католичкој цркви - не једу месо и живе без телефона, интернета и телевизије.

„Важе за вјеште занатлије, а најпознатији су по производњи сира који је по њима назван трапист", каже професор Паво Баришић, професор Факултета хрватских студија Универзитета у Загребу и бивши министар науке и образовања Хрватске.

Баришић додаје да је „прича о трапистима у Бањалуци заправо прича о развоју града".

Крајем 19. века, изградили су прву хидроцентралу у региону и довели струју, отворили пивару и радионице за преко 30 заната, додаје професор.

Покренули су и производњу сира трапист, који се припрема по тајној рецептури, чији се садржај преноси искључиво усмено.

Томислав је данас последњи чувар рецепта у овом делу Европе, али нема коме да га пренесе - барем за сада.

Два брата

У суботње јутро, у дворишту опатије Марија Звијезда чује се само бат корака.

Часни брат Звонко послује по дворишту, док га у стопу га прати мала црна керуша - Дебела.

Код католика, речи часни брат и редовник означавају припаднике монашког реда.

„Некада нас је било десетак, а сада нас је само двојица - брат Томислав и ја", прекида Звонко тишину и седа на клупу, а пас подмеће главу под његов длан да се помази.

Звонко и Томислав нису браћа само по животном позиву, већ и по оцу и мајци.

„Породична кућа нам је два или три километра одавде, а у опатију смо почели да долазимо још као дјечаци", каже Звонко.

„Помагали смо на мисама, дружили се са часном браћом и патрима", додаје.

Патер је католички назив за свештеника.

У то време, у опатији је још увек постојао самостан.

Данас је затворен, јер није било довољно часне браће да би опстао.

„За самостан је потребно да заједница има барем шест редовника са завјетима", објашњава Звонко.

Има 68 година, а у службу је као кандидат ступио пре више од пола века - 1970. године.

Звање кандидата значи да је тада изразио намеру да се замонаши, па је послат у Загреб да заврши студије теологије.

У време када се придружио, заједница је била већа.

„Било нас је десет или дванаест", каже.

Сличан пут је прошао и осам година млађи Томислав.

„После основне школе сам осјетио позив и дошао сам пријавити се у самостан као кандидат", прича.

После студија и војске, обојица су неко време провели у трапистичким самостанима у Западној Европи.

Томислав се заветовао и обукао хабит - одору редовника - 1984.

Он се присећа да је живот у бањалучкој трапистичкој заједници тада изгледао „много другачије".

„Имали смо пољопривреду и краве, обрађивали смо њиве око самостана и могао се доживјети дух трапистичког реда", каже.

Звонко објашњава да траписти у свету живе по строгим правилима - „устаје се у два после поноћи и ради до седам навече".

Како додаје, комуникација са светом ван самостана је сведена на минимум - „нема телефона, телевизора, новина и слично".

Каже и да, због повученог начина живота, траписти у свету „не раде као жупници" - месни свештеници који одржавају мисе и комуницирају са верницима.

Међутим, смањивање броја редовника у опатији натерало је Звонка и Томислава да унесу одређене промене у дотадашњи начин живота.

„Данас највише радимо са људима - ја сам жупник у Марији Звијезди, а Томислав у два села близу Бањалуке", објашњава Звонко.

У руци држи мобилни телефон - „нужност", како каже, на коју су га „натјералa задужења".

А људи са којима би могли да раде је све мање, јер број католичких верника у Бањалуци, административном центру Републике Српске, „опада још од рата у Босни", који је трајао од 1992. до 1995.

Пре рата, жупа Марија Звијезда „имала је 1.860 верника, а сада их је 102", каже Звонко.

„Људи се масовно се селе, а како ко умре, тако се куће затварају", додаје.

Религија у Индији: Прети ли следбеницима Заратустре нестанак

Од 'Колијевке' до највеће трапистичке заједнице на свету

Пре нешто више од века, у опатији Марија Звијезда је врвело од редовника.

„Са 265 браће и отаца, Марија Звијезда је 1913. била највећа трапистичка опатија на свету", каже професор Паво Баришић са Универзитета у Загребу.

Објашњава да је трапистички ред настао у самостану Ла Трап у Француској.

Корене вуку из бенедиктинског реда, најстаријег реда хришћанске цркве, који је настао у шестом веку.

Бенедиктинци су основани пре Великог раскола 1054, када се црква поделила на католичку и православну.

„Овај ред је имао неколико реформи - прво су се у 12. и 13. стољећу издвојили цистерцити, који су тражили строжа правила", каже Баришић.

А из реда цистерцита су се у „17. веку издвојили траписти, као још строжи ред".

Професор напомиње да је трапистички самостан у Бањалуци основан пре више од 150 година и тада се налазио „на крајњем западу Отоманског царства".

Утемељио га је Франц Фанер, монах аустријског порекла, који је 1869. стигао у Босну и Херцеговину.

Баришић додаје да је Фанер саградио „Колијевку" - дрвену колибу која је била прво стециште траписта, а прикључило му се још шест следбеника.

Заједница расте и редовници пристижу из читаве Европе, а у златно доба опатије било их је „из 16 земаља, највише из Њемачке", каже професор.

Додаје да су траписти предводили развој данашње Бањалуке.

„Ту је саграђена прва хидроцентрала на Балкану и доведена је струја, отворили су пивару, болницу, библиотеку, штампарију...", објашњава Баришић.

Једна од њих била је производња сира трапист, који се данас прави у месту Александровац, код Лакташа, општине која је од Бањалуке удаљена двадесетак километара.

Каже и да су траписти 1878. основали сиротиште за дечаке из Босне и Херцеговине, Хрватске, Аустрије и Мађарске.

Отворили су и школу - прво основну, а затим и школу заната.

„Између 1878. и 1945, школу је прошло 5.000 дјеце без родитеља", наводи Баришић.

Касније је основана и гимназија, где су се изучавале филозофија, теологија и биологија, а уписивали су „20 студената годишње".

Долазак комуниста на власт 1945, после Другог светског рата, означили су „велики пад у раду опатије".

„Део имовине је одузет, а број редовника се смањио", објашњава професор.

На самостанском гробљу

Некадашњи редовници данас почивају на самостанском гробљу.

„Патер Салезије, патер Антон, брат Лудвиг, брат Валентин...", готово шапатом набраја Томислав, шетајући међу хумкама на мартовском сунцу.

Како објашњава, ово је друго самостанско гробље, настало након што су комунисти 1945. одузели опатији део поседа.

Траписти су тада ексхумирали кости првих редовника и патера како би их пребацили на ново место.

„Овде смо их заједно сахранили", показује Томислав на надгробни споменик који се издваја по облику и висини.

На месту некадашњег трапистичког гробља данас се налази Бањалучка пивара, додаје Томислав.

Тамо се данас производи пиво Нектар и то према „посебном рецепту који се примењује још од 1873", наводи се на званичном сајту.

„То је трапистичко пиво", тврди редовник.

Томислав каже да је самостан кроз историју имао четири старешине.

Последњи међу њима, опат Фулгенције Орајић, преминуо је још 1977, пре скоро пола века.

У тој заједници живео је и часни брат Мохор - мајстор познатог сира траписта.

Рецепт за трапист је тајна, објашњава Томислав.

„Зато се не записује, већ се усмено преноси", каже.

Како би се тајна сачувала, „не знају га ни сви у самостану, већ само поједина часна браћа".

Томислав додаје да брат Мохор није успео да пренесе рецепт никоме у опатији, јер „током рата није било услова за то".

Рат на територији Босне и Херцеговине трајао је од 1992. до 1995.

„Када је брат Мохор 1996. изненада умро, тајну је понео са собом у гроб", наводи редовник.

Како би производња сира у бањалучкој опатији опстала, Томислав је послат у Француску.

Примио је тајну и изучио занат у самостану Монте Касино (Monte Cassino) у Италији, једном од најпознатијих и најстаријих католичких самостана на свету, основаном у шестом веку.

Томислав је данас последњи чувар рецепта у овом делу Европе, али нема коме да га пренесе - барем за сада.

„Никад се не зна, то препуштамо Божијој провидности", спокојно каже и креће према каменој стази која води од гробља.

Пре него што ће искорачити са траве, Томислав застаје пред једном од хумки.

„Овај Мато Топић, то ми је рођени брат", изговара после кратког оклевања.

„Нажалост, доста млад је умро, у 43. години".

Завирите у свет сарајевских дервиша

Ратне године

Звонко и Томислав се нерадно сећају рата у Босни.

„Није било добро", кратко каже Томислав.

Недуго пред почетак сукоба, редовници су се 9. јануара 1992. пробудили у новонасталој Републици Српској, која је касније постала ентитет у оквиру Босне и Херцеговине на основу Дејтонског споразума 1995, којим је рат завршен.

Периодичне вести о спаљеним верским објектима, али и мучењима и убиствима људи који су тамо живели, само су појачавале осећај нелагоде.

„Страх, неизвесност... Не знаш да ли ћеш дочекати зору", каже Звонко и додаје да часна браћа тих година готово да „нису напуштала опатију".

У Марији Звијезди било је смештено складиште Каритаса - хуманитарне организације Католичке цркве.

Звонко каже да људе који су се обраћали за помоћ никада нису питали одакле долазе.

„Давали смо, јер смо вјеровали да чим су дошли, значи да имају потребу", објашњава.

Додаје и да су после рата званичници Војске Републике Српске хтели да га одликују, али Звонко каже да је то одбио.

„Мени је највећа захвала што сам могао да помогнем човјеку", наводи.

У августу 1995, опатија се нашла у опасности од освете после операције Олуја хрватске војске и полиције.

Операцијoм Олуја окончан je четворогодишњи оружани сукоб, a према налазима Међународног суда правде, извештаја УН тела и локалних невладиних организација, у тој акцији је ову област око Книна напустило више од 200.000 Срба.

Звонко се присећа да му је једне вечери јављено да је у суседном селу Пресначе уништена црква, а свештеник и часна сестра спаљени.

Марију Звијезду чувало је „осам полицајаца, босанских Срба, са дугим наоружањем", а редовник каже да су „око месец дана стражарили по 24 сата".

Током рата, број редовника се додатно смањио, каже Звонко.

Било их је из разних држава - Словеније, Хрватске, Немачке, па су „одлучили да се врате у њихове земље".

Опао је и број католичких верника, јер су многи избегли из Републике Српске, наводи он.

Поглед у будућност

Нових кандидата за приступање трапистичком реду у Бањалуци нема већ годинама.

„Траписти овдје не могу опстати", сматра Звонко.

Додаје да Европи влада слична ситуација и са другим контемплативним редовима Католичке цркве, који се повлаче у рад и молитву.

Каже да су заједнице „јако старе и све је мање редовника који су у стању одржавати самостане".

У напорима да опатији удахне нови живот, Бањолучка бискупија је 2020. основала Европски центар за мир и сарадњу и Кућу сусрета Марија Звијезда.

Европски центар је непрофитна међународна организација и организује верске, образовне и културне програме.

Кућа сусрета представља место за младе, пре свега за оне који желе да се упознају са „европским идентитетом", каже професор Паво Баришић.

„Бискуп покушава дати нове садржаје, како би овај споменик наставио да живи на један нов начин", наводи Баришић.

Иако долази све мање људи, Звонко и Томислав свакога дана одржавају свете мисе.

Звонко каже да међу верницима готово да нема младих.

„Имам можда два средњошколца, а у задњих десет година у мојој жупи није рођено ни троје дјеце", додаје.

У цркви, посебну пажњу привлачи књига који се плави на једном од постоља.

Корица још увек миришљавих од штампања, на издвојеном месту чека „Пјесмарица за сусрете, молитве и мисе с младима".

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]