Хрватска, земљотрес и необичне појаве: Село у којем је земља постала „швајцарски сир”

Догодило се изненада и без упозорења.

Тамо где је иза воћњака у пространој башти Николе Боројевића требало да се појаве први изданци садница кромпира, налази се огромна рупа.

Ширине 30 метара и дубине 15 метара, рупа се брзо напунила водом.

И није била једина.

У року од неколико недеља отворило се на десетине сличних рупа око села Меченчани и суседних Боројовића у североисточној Хрватској.

Она испред Боројевићеве куће у Меченчанима појавила се 5. јануара, само шест дана пошто је земљотрес јачине 6,4 степена по Рихтеру погодио подручје око оближњег града Петриње.

Био је то најјачи земљотрес који је погодио Хрватску у више од четири деценије.

У потресу је погинуло седам људи, а хиљаде домова је уништено.

Иако је познато да су клизишта и рупе подстакнути земљотресима, заједно са другим чудним геолошким феноменима попут живог блата - где чврсто тло почиње да се понаша попут течности - огроман број рупа које су се појавиле око два села изненадио је и збунио стручњаке.

Месец дана после земљотреса, било је готово 100 рупа раширених на површини од 10 квадратних километара, а нове су се отварале сваке недеље.

Рупа у Боројевићевој башти сада је највећа у околини.

Када се први пут појавила, била је широка 10 метара, али је почела да расте готово одмах.

„Моја супруга је била у кући цело јутро и повремено гледала кроз прозор", каже Боројевић.

„Око 14 часова приметила је нешто необично у башти. Изашли смо напоље и у нашем воћњаку била је огромна рупа."

Током наредна три месеца, рупа се утростручила.

Али Боројевићи су имали среће.

Друге рупе у том подручју отвориле су се на само неколико метара од прагова домова људи, а једна се појавила испод куће, што је навело званичнике да размисле о евакуацији оба села.

Друге су се појавиле у околним шумама и на њивама, где је једна од њих, према неким локалним гласинама, замало прогутала локалног пољопривредника и његов трактор.

Необично велики број рупа на једном месту скренуо је пажњу домаћих и страних геолога, жељних да схвате како је земљотрес можда покренуо урушавање тла.

„Нико није очекивао појаву толико вртача", каже сеизмолог Јосип Стипчевић са Одсека за геофизику Природно-математичког факултета у Загребу.

Хрватска лежи на сеизмички високо активном подручју, где се мала Јадранска плоча судара са Евроазијском тектонском плочом, узрокујући низ активних раседа, објашњава Стипчевић.

Пре земљотреса 29. децембра 2020. године, земља је доживела девет других земљотреса јачине преко шест степени по Рихтеру од почетка 20. века.

Последњи већи земљотрес који се догодио на Покупско-Петрињском раседу - уз који се догодио и најновији - био је 1909. године.

Земљотрес 1909. године догодио се само 23 километра северозападно од епицентра земљотреса крајем 2020. године.

То је такође привукло пажњу водећих сеизмолога у то време.

Познати хрватски геофизичар Андрија Мохоровичић проучавао је сеизмографије из земљотреса Покупско 1909. године и закључио да сеизмички таласи путују различитим брзинама док пролазе кроз различите слојеве Земље.

Његов увид довео је до открића границе која раздваја Земљину кору од огртача, данас познатог као Мохоровичићев дисконтинуитет, или једноставно Мохо.

Данас истраживачи проучавају исто подручје у нади да ће схватити како је земљотрес одједном довео до појаве толико рупа.

Вртаче нису најчешћа последица снажних сеизмичких удара, али се дешавају, посебно у областима са скривеним подземним шупљинама.

После разорног земљотреса у близини италијанског града Аквила 2009. године, две поникве су се одмах отвориле на путевима у старом делу града.

Стручњаци су тада сумњали да је претходно ископавање вертикалних ровова за канализациони вод ослабило конгломератни кров подземне пећине, што је допринело колапсу.

„Права аномалија у хрватском случају је веома велики број кратера са значајним димензијама", каже италијански геолог Антонио Санто са Универзитета Федерико Други у Напуљу.

Погледајте видео: Земља се отворила у Хрватској

Дубоке и широке рупе које угрожавају два хрватска села познате су као вртаче са урушавањем.

Обично се појављују у областима где је подземна стена издубљена тако да водом ствара шупљине и пећине и прекривена је дебелим слојем земље, песка или наноса, и што је најважније, глине.

Временом вода полако испира површински материјал из дубљих слојева у кавернозно подземље.

Да је постојало само песковито тло, овај процес би се на крају могао уочити на површини.

Али присуство глине чини овај површински материјал чвршћим и постојанијим, па се након неког времена у тлу одоздо ствара празнина, али је готово неоткривена изнад земље.

Како је површински слој структурно слабио, на крају се срушио у празнину испод.

Обично се овај процес дешава током дужег временског периода, али га могу убрзати интензивне кише, поплаве или чак људске активности попут рударства или агресивног пумпања подземних вода.

Погледајте видео: Приче људи из епицентра земљотреса

После анализе података прикупљених из подручја око Меченчана и Боројовића, хрватски геолози су закључили да су необични догађаји резултат сложене комбинације неколико различитих фактора.

Прво, иако обални део Хрватске припада светски познатом динарском кршу, дому хиљадама дубоких кречњачких пећина и стотинама ендемских пећинских врста, подземне формације кречњака такође се простиру у унутрашњости испод централне Хрватске.

Кречњак који чини кавернозну стену на овом граничном подручју између динарског крша и Панонског басена наталожен је у миоценском периоду када је ово подручје било под водом и повезано са данашњим Средоземним морем.

„Док је динарски крш углавном из периода Креде и Јуре, крш који налазимо овде је млађи и још порознији и шупљи", каже Јосип Терзић, хидрогеолог из Хрватског геолошког завода.

„То је ограничено на неколико малих зона овде и у близини града Загреба."

Када се Панонски басен одвојио од Средоземља услед померања копнених маса пре неких 11 милиона година, постао је масивно језеро.

Реке су га полако испуњавале муљем, песком и шљунком да би створиле данашњу пространу низију. Због тога је око 10 - 15 метара тла, камења и глине лежало на врху порозне стене испод села Меченчани и Боројевићи.

Међутим, опасност је било тешко открити. Неке спорадичне вртаче појављивале су се и раније, али према речима мештана, врло ретко.

„Очигледно је да су земљотреси убрзали неке већ текуће процесе", каже Терзић.

У ствари, прва откривена вртача почела је да се отвара након што је земљотрес магнитуде 5 степени по Рихтеру погодио то подручје дан пре већег потреса.

Како су снажнији земљотрес и пратећи потреси потресли подручје, то је проузроковало померање тла за више од 30 центиметара.

Ово померање дестабилизовало је већ несигурну ситуацију.

„Земљотреси су нанели огроман динамички стрес овом просторуи локације које су већ биле у граничној равнотежи изненада су се срушиле", каже Терзић.

Његов колега Бруно Томљеновић, геофизичар са Универзитета у Загребу, верује да су земљотреси пореметили кретање воде под земљом, пуштајући је да тече према површини, прелазећи из подручја високог притиска у нижи притисак.

Ова повећана хидродинамика у подземним пролазима убрзала је урушавање површинског слоја, објашњава Томљеновић.

„Такође, постоји шанса да је неколико урушених вртача проузроковало додатне промене у хидродинамици, јер је вода тражила нове пролазе и вероватно проузроковала још вртача", каже Томљеновић.

Необично велики број удара такође је могао да допринесе толиком урушавању у исто време, каже геолог Џорџ Вени, директор Националног института за истраживање пећина и крашких поља у Новом Мексику.

То подручје је познато и по проблемима са вртачама, често узрокованих активностима повезаним са индустријским бушотинама.

Људски утицај такође повећава брзину формирања кратера са урушавањем, упозорава Вени.

Један недавни извештај научника са Универзитета у Загребу упозорава да су системи за наводњавање изграђени на подручју Меченчана и Боројевића вероватно убрзали процес карстификације.

За сада научници немају довољно података да анализирају везу између јачине и броја земљотреса са појавом кратера.

„Ситуација у Хрватској може се сматрати упозорењем на оно што се може догодити у земљама са земљотресима и подручјима која су склона урушавању вртача", каже Вени.

Али предвидети где би се овакве вртаче могле отворити није нимало лако, каже геолог Марио Парисе, стручњак за опасности у крашким срединама на Универзитету Алдо Моро у Барију у Италији.

„За сада се можемо само ослонити на историјске податке и документе да бисмо знали подручја која су најосетљивија за ову врсту процеса", каже он.

Иако су у последњој деценији предложени неки модели опасности од рупа, „развијање система упозорења за вртаче је поље на којем треба обавити много посла", додаје он.

За Томљеновића је једна од лекција из хрватских рупа потреба за интензивнијим сеизмичким микрозонирањем како би се открила подручја унутар насељених области која су посебно осетљива на опасне последице земљотреса.

Он и његове колеге то покушавају да ураде помоћу електроотпорне томографије и снимања сеизмичких преламања на подручју Меченчана и Боројевића, у нади да ће идентификовати локације које су безбедне од кратера и оне које су им и даље склоне.

Али опасност од појаве нових рупа током наредне године још је на уму многих становника.

Према речима Стипчевића, промене водостаја током године, у комбинацији са даљим накнадним потресима након што се удар смири, могле би да доведу до нових обрушавања.

У међувремену, масивна рупа испуњена водом још стоји у Боројевићевој башти и чак је постала локална туристичка атракција.

Шест месеци после земљотреса, напори за попуњавање рупа требало би да почну ускоро.

„То је такође незгодан посао", каже геотехничар Давор Љубичић који координише геотехничком радном групом у кризној јединици цивилне заштите.

„У непосредној близини ова два села је комунални извор водоснабдевања Пашино врело, као и одређени број приватних бунара.

„Дакле, морате бити врло опрезни при одабиру материјала за испуњавање рупа."

Коришћење цемента или погрешног материјала за испуњавање рупа могло би да загади локалне изворе воде за пиће, па се инжењери уместо тога надају да ће их затворити великим камењем, а затим остатак затрпати мањим камењем и шљунком, каже Марио Бачић, грађевински инжењер са Универзитета у Загребу.

Неће бити јефтино.

Испуњавање рупе у Боројевићевој башти могло би да кошта око 200.000 евра.

„Могао бих то да претворим у рибњак", шали се Боројевић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]