Мирко Илић, графички дизајнер за ББЦ: О мушкарцима у женским ципелама, навијачима у Србији и толеранцији

Жена која не брије ноге или мушкарац у женским ципелама.

Постер украјинског дизајнера на тему Толеранција свако може другачије да разуме.

За Мирка Илића, најпознатијег графичког дизајнера са Балкана, појам толеранције је управо то - „свуда нешто друго".

„У Русији уметници позивају на толеранцију заставом дугиних боја, а у Америци је то ништа.

„Негде је то пол, негде тело, негде сексуалност, а негде религија.

„На жалост, плакати показују на шта нисмо толерантни у свим деловима света", каже Мирко Илић за ББЦ на српском, само сат времена пре отварања изложбе у Београду.

Изложба Толеранција приказује 137 плаката која су радили уметници из 54 земље и седам континената. Сваки од њих позива на то да прихватимо друге.

Поставке тренутно постоје у још седам градова света, а у Београду изложба може да се види до 24. новембра у Прајд инфо центру.

Мирко Илић је годинама правио насловнице највећих светских магазина и часописа попут Тајма и Њујорк Тајмса, али и плакате за бројна остварења у Србији.

За ББЦ на српском говори и о томе зашто је сам финансирао овакву изложбу широм света, које су плакате одбили у којим земљама због нетолерантности, али и колико му је било тешко да 1980-их оде са Балкана у Америку.

И шта данас мисли о томе.

I love New York: „Навукао сам их преко Милтона Глејзера"

Иако изложба окупља уметнике за свих континената, идеја се заправо родила на Балкану пре пар година.

„Радио сам дизајн за фестивал толеранције у Љубљани пре неколико година и да ми се одуже дали су ми један трг на којем бих изложио своје радове.

„Мени је било мало без везе да се правим важан и ставим своје постере само, па сам позвао друге уметнике", каже Илић.

На његов позив одговорило је тада 34 позната дизајнера широм света, а сви су имали задатак да одговоре делом на једноставно питање - шта је толеранција.

Илић је имао тактику да их „намами".

„Мој добар пријатељ је Милтон Глејзер, најпознатији живи дизајнер на свету, који је осмислио онај чувени лого -I love New York.

„Прво сам њега звао да направи нешто.

„Када је пристао - само сам га искористио као мамац за остале. Ту ми је кренуло", говори уметник који је и иначе креатор постера за филм Ко то тамо пева.

Наредни 'мамац' био је уништени плакат.

„Током ноћи је у Љубљани уништен плакат на арапском", каже Илић.

„Невероватно је да је на плакату заправо писало - Немојте се бојати онога што не знате. Они који који су га уништили нису имали представу шта речи на арапском значе."

Тако је изложба добила публицитет и расла током година да би је до сада видело око 200.000 људи.

Кукасти, али и обични крст, Давидова звезда и ножеви који се љубе

Готово сваки пут када долази са изложбом у неку земљу, Илићу се појаве захтеви за уклањање појединих плаката.

Случај Љубљане тако није усамљен.

„У Европи сви реагују на плакате на арапском", каже уметник.

„У арапским земљама проблем је хебрејски и траже да се ти плакати не стављају.

„У Русији су проблем дугине боје."

Најгоре му је, каже, било када је требало да излаже у Кувајту. Тамо је избио проблем због плаката са два ножа која се љубе.

„Тражили су да скинем плакат јер је љубљење на јавном месту забрањено и сматра се порнографијом. То нисам могао да прихватим и одустали смо од изложбе", прича Илић.

Тако је и у Немачкој морао да скине плакат са кукастим крстом, а у САД су се, каже, највише жалили на дела на којима је приказао голо људско тело.

„Најчешће се те галерије боје да ће им неко ускратити финансирање после.

„Када, пак, у САД излажемо на факултетима, плаше се да ће доћи незадовољни родитељи и побунити се. То је тај страх Американаца да сви морају да буду срећни", каже уметник.

Илић додаје да се не обазире на то јер „једноставно не можете свима да дате исто":

„Нисам желео да радим хамбургер од плаката. Желео сам да понудим и другачије месо, без обзира што се неће свима допасти. То је и поента."

„Зашто надвожњаци у Београду имају неонацистичке симболе"

„За мене - навијачи су свуда проблем", каже Илић.

Он објашњава да није заправо проблем у навијачима већ што се „у Србији неофашисти окупљају на спортским утакмицама и у клубовима".

„Фудбал понекад представља наставак ратова на Балкану, јер се иде логиком - можда нисмо тада победили али хоћемо сада", каже Илић.

„Иста та екипа која се окупља на стадионима је била и на Прајду у Београду 2010. године када су избили нереди."

Овако укратко објашњава зашто стално коментарише навијање на овом простору. И додаје:

„Ишао сам таксијем са аеродрома у Београду са пријатељом уметником. Испод сваког надвожњака на аутопуту су били исцртани неонацистички симболи.

„Пријатељ ме је питао - зашто сам га довео у ову земљу?"

Да ли га Сорос финансира и зашто све плаћа

Када је пре годину дана био у Мађарској, питали су га да ли радове финансира Сорос.

„Ја сам им рекао да не, али да ми дају број ако имају да му можда тражим неки новац", каже Илић који тврди да изложбу плаћа сам - од штампања плаката до реклама.

„Плаћам све сам јер неће нико други. Одлучио сам да искористим своје име и што сам познат у том неком свету за нешто друго".

Није одушевљен што је изложба само у Прајд центру.

„Одржава се овде јер негде друго није прихваћена. Више бих волео да је на улици јер би је људи пре видели", додаје он.

„Битно ми је и да људи схвате да позив на толеранцију није само позив на геј права - већ и на сва остала, шта год требало људима широм света".

Ко је Мирко Илић

О Америци, добијању визе и раду за странце

И лакше и теже је, каже, било када је он одлазио 80-их година прошлог века са Балкана у Америку него што је то данас.

„Дошао сам из комунистичке земље у исто време као и колега илустратор из Ирске", описује Илић.

„Ја сам тада добио визу пре њега. Једноставно - тада су Американци имали те веће квоте за оне који одлазе из комунизма.

„И данас постоје те квоте, али су другачије",

Када је отишао, није говорио енглески, а каже да је „цео Њујорк замишљао као сцене из филма Таксиста".

„Оно што је било добро јесте што сам ја одмах пуцао на највише и у првих 15 дана већ имао посао у Тајму", сећа се дизајнер.

„Још је битније и да се зна да сам већ имао каријеру у Европи, нисам само 'ето тако' отишао."

Каже да данас млади можда могу теже да добију визу, али пре могу да „раде за странце из своје земље".

„Јесте то експлоатација и плаћен си 1.000 евра за нешто што вреди 10.000, али тако је то", додаје он.

ББЦ на српском: Шта волите у Београду?

Мирко Илић: Одмах сам отишао у хотел Москва да поједем кестен пире са шлагом, а појурио сам и кестен на улици. Нема кестена у Америци, не узгајају га. Волим и шненокле.

Овде ми се допада и да упознајем младе људе пуне ентузијазма. Пре него што их старији униште саветима за живот.

ББЦ на српском: Шта највише волите у Америци?

Мирко Илић: Себе тамо, добар сам кад сам у САД. Мада ја живим у Њујорку и то у Вест вилиџу на Менхетну, то није Америка. Као ни што Београд није Србија.

ББЦ на српском: Омиљена места на свету?

Мирко Илић: Мексико Сити и Похара у Непалу. Све зависи од тренутка и тога са ким сам.

Да ли људи пре реагују на љубав или мржњу

Љубав или мржња - шта ствара бољи ефекат на плакатима?

„Људи који су ускраћени за љубав је теже препознају", каже Илић.

Већина плаката које прави и излаже су позитивни јер каже да је „врло лако извређати неког председника земље јер је земља нетолерантна, али је тешко показати љубав и шта је оно што сматрамо толерантним".

За њега је „ужасно претенциозно да сви плакати свима значе нешто".

„Људи су усамљени ако су различити и немају права.

„Ако прођу поред плаката који им говоре да нису сами, а они то и схвате - то је пун погодак", каже Илић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]