Светски сабор спачека у Хрватској: „Спачекизам је начин живота“

Када је петогодишња Ујдин у спачеку стигла у хрватски Самобор, организатор 23. Светског спачек скупа Горан јављао је воки-токијем волонтерима да сместа затворе бочни улаз у камп - био је љут и деловало је да ће манифестација бити одложена.

Ипак, није било тако.

Неколико сати касније, Ујдин је заједно са родитељима пронашла место у кампу, а Горан је отпио гутљај пива у локалном самоборском пабу.

Није то било обично пиво - наточено је из специјалне точилице која до пре неколико година била мотор спачека од 602 кубика.

Онда се један Енглез, љубитељ спачека, који се стицајем околности оженио девојком из Самобора, латио посла и мотор Ситроеновог модела 2ЦВ прилагодио љубитељима пива.

Од тада је точилица једна од главних атракција локалног паба који красе и ауспух рогоња, шасије и предњи фарови који висе са зидова.

„Време је за нову 2ЦВ дестинацију - то је био слоган којим смо се кандидовали када смо се са Италијанима борили како би Светски скуп организовали у Хрватској", прича ми Горан Скрбин, један од организатора.

Далеко од кампа и централног дела скупа, где се окупило више од четири хиљаде возила и дупло више људи из целог света, Горан не делује као да је организација кренула по злу.

Делује узбуђено.

„Ситроен Хрватска је веома мали клуб и врло смо поносни што трајемо већ две деценије", каже Горан.

Захваљујући њима, у Хрватској се први пут одржава Светски скуп спачека.

Ова манифестација одржава се сваке друге године у другом месту и окупља хиљаде заљубљеника у ситроенов модел 2ЦВ - аутомобил на Балкану познатији као спачек или ружно паче.

Настао је у првој половини 20. века са идејом да се направи економичан ауто који ће задовољити скромне потребе.

Од краја 1950-тих, спачек се у тадашњој Југославији производио у Копру, у Словенији. Многи аутомобили који су стигли у Самобор направљени су пре неколико деценија у фабрикама Томос и Цимос.

Оне су по Ситроеновим лиценцама производиле спачеке, спачеке фергусоне и дијане.

„Овај Светски скуп спачека организован је на ливади, ни из чега. Наш мото је требало да гласи - повратак коренима", прича Горан и додаје да у последњих десет година није пропустио скоро ниједан Светски скуп спачека.

„Био сам на скуповима у великим мото аренама и тамо је организација перфектна, али ту се можда мало изгубио дух спачекизма - дивљина и камповања", каже.

Дух спачекизма дефинише врло једноставно - „то је слобода духа за коју се живи".

Спачек „мeјд ин" (made in) Југославија

Иван Чолик из Загреба је на Скуп у Самобору стигао у спачеку који је 1969. године вредео 6800 југословенских динара и имао свега 16 „коња".

У њему је са породицом некада путовао до мора.

Данас, овај спачек сиве боје не прелази више километара него што мора - од гараже до мајстора на технички преглед и назад, иако то, каже Иван, није својествено спачецима.

„Спачек јесте олдтајмер, али не у смислу оних који се мазе и пазе и никада не возе. Ми их возимо, расклапамо и склапамо - зато и данас можете купити делове и саставити Спачек ни из чега", прича.

Иванов свеже лакиран спачек из 1969. године паркиран је поред фергусона направљеног са десет прстију у Словенији - власник Антон Слачек провео је седам година ручно склапајући аутомобил по сопственом укусу.

И један и други аутомобил изложени су у привременом Музеју Светског скупа спачека заједно са осталим Ситроен возилима који имају једну заједничку ствар - уместо оригиналних, састављени су од делова направљених у југословенским фабрикама.

„Умало сам оседео склапајући", показује Слачек фине линије на спачеку који је годинама секао, варио и тражио праве делове за ауто какав је замислио.

„Прозори из фабрике „Сигурност Панчево", стартери из „Искре", седишта из фабрике текстила из Копра - овакви аутомобили су права реткост и прави љубитељи спачека их одмах препознају", каже Алеш Крајчан, председник Ситроен клуба Словеније.

Алеш поносно показује на пик-ап-дак, аутомобил који у Француској никада није произведен, већ само у Југославији.

„Произведено је само 900 овог модела. Фабрика „Цимос" је произвела сопствену верзију дијане - предњи део је остао исти, задњи део је постао мали комби. Није толико елегантна, али је имала много више простора", каже.

Иван сада већ завршава фотографисање поред олдтајмера из 1969. и креће до другог дела кампа у коме га очекује посао мало прљавији од фотографисања и ћаскања са знатижељним љубитељима спачека.

На другом крају кампа налази се механичарска радионица у којој Иван волонтира - ту долазе власници спачека који су на путу до Самобора искусили проблем са љубимцем, а сами нису успели да реше.

„Видите, овај смо потпуно отворили, али биће он добро", показује ми једно ружно паче које се уморило од хиљада километара колико су многи прешли како би стигли до Самобора.

Одрастање у спачеку

У шаторима недалеко од механичке радинице плаче беба.

То је једно од двоје унучади брачног пара Норман и Џу Брукс из Дарбишира у Енглеској.

До Самобора су стигли у спачелку зебри - офарбаном у црно-бело.

„Спачек возимо већ тридедесет година. У Самобор смо стигли са два сина и ћерком који такође возе спачеке", прича ми Џу Брукс и додаје да су први спачек купили када су „пожелели нешто другачије".

Док су Џу и Норман до сада посетили 16 Светских скупова спачека, њихова комшиница у кампу, петогодишња Ујдин нема довољно година да би стаж поредила са Бруксовима, али има завидну километражу.

Када је имала три године, са родитељима је кренула на пут око света - у црвеном спачеку прешла је 113 хиљада километара.

„У априлу 2017. кренули смо из Лондона. Моја ћерка је имала три године", каже Ујдинин отац.

Кренули су из Велике Британије, тунелом стигли до Белгије, а затим се спустили до Хрватске, наставили до Финске, након чега су напустили Европу.

„Прешили смо границу и ушли у Русију. Следећа је била Монголија, затим Кина. Онда смо укрцали спачека на брод и после месец дана га покупили у Ванкуверу у Канади", објашњава.

Стигли су и до Калифорније, Флириде, па све до Мексика, Колумбије и Еквадора. Све то у спачеку који су купили на интернету.

„Овај ауто смо купили на Ибеју - пожелели смо занимљивији ауто, пронашли овај на Ибеју и послали понуду. Срећом, наша понуда је победила и купили смо спачега направљеног 1985. године", каже.

Ујдин у њему одраста.

„На почетку двогодишњег путовања, Ујдин се пробудила једног јутра и када јој је мајка рекла „Хајдемо", позивајући је на доручак, Ујдин јој је одговорила - „Где, која је следећа земља?"", смеје се.

„Отровани и заражени"

Oрганизатор Горан Скрбин пре више од три деценије изабран је за најмлађег учесника Светског сабора.

„Мој отац је 1967. купио првог спачека. Сестра и ја смо од 1977. до 1990. године били на скоро свим скуповима", каже.

Аутомобил у коме се Горан, који је данас власник четири спачека, први пут возио са оцем, био је један од од четири аутомобила из Југославије који су учествовали на Другом светском скупу у Швајцарској 1977. године.

Тај исти спачек био је познат у Сарајеву и због музике.

„Крајем 1970-тих, сарајевски Индекси су већ били познати и отац је лепо зарађивао возећи инструменте на свирке", прича Горан.

Отац га је „отровао и заразио" љубављу према спачеку, а први аутомобил Горан је добио од друга из средње школе кога је сам „отровао".

„Друг је отишао у војску, замолио ме да преузмем ауто, што сам ја и урадио. Ауто није био у најбољем стању, па сам га поправио док се друг вратио из војске",каже.

„Који си ти луђак - рекао ми је кад се вратио из војске и видео поправљен ауто. Поклонио ми га је. То је био мој први ауто", прича.

Поклањање је део „спачекизма", каже Горан.

„Спачек се растави за два минута и поново састави. Осећај кад се заљуљаш у току вожње, отвориш кров, осетиш ваздух - спачек је начин живота који сви делимо".

У спачеку је упознао је и супругу са којом 2008. спаковао ауто на брод и покупио га у Аустралији. Тако су прешли више од пет хиљада километара и умало остали без аутомобила.

„Хтели су да купе нашег спачека, нудили су 10 хиљада долара. Нисмо могли. Било је превише емоција да би тај ауто остао у Аустралији", сећа се.

Скоро исто толико емоција Горан осећа и данас када све иде по плану док последњи учесници пристижу у Самобор.

„Четири хиљаде возила у Самобору је остварен дечачки сан", каже и показује ми да морамо да кренемо из паба - воки-токи није престао да пишти док је испијао пиво.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]