Истанбул и избори: Политичке битке за велике градове у три слике

Највећи градови у већини држава представљају и веома важну политичку арену - онај ко влада у кључним урбаним срединама, често има отворена врата ка власти на највишем нивоу.

Понављање гласања у Истанбулу, највећем турском граду, долази као последица жалбе владајуће Партије правде и развоја (АКП) председника Реџепа Тајипа Ердогана на неправилности у изборном процесу.

Тиме је срушена победа опозиционе Републиканске народне партије (ЦХП) чији је кандидат Екрем Имамоглу већ готово сео у градоначелничку фотељу.

Политичке битке за административне, економске и политичке центре водиле су се и на Балкану.

ББЦ на српском доноси три слике ове борбе за кључне градове.

Слика прва: Истанбул, 2019.

Чагил Касапоглу, новинарка ББЦ светског сервиса

Постоји стара изрека у турској политици која каже „Победа у Истанбулу значи и победа у Турској".

У то верује и председник Турске Ердоган.

Не само да је политички везан за овај град, већ и емотивно. У Истанбулу је одрастао и започео политичку каријеру.

За 25 година, Ердоган је са места градоначелника Истанбула које је је освојио 1994. године, дошао до председничке функције.

Истанбул је финансијска престоница Турске, а градоначелник је у позицији да развија односе са јаком пословном заједницом.

Владајућа АКП и председник Ердоган изабрали су Истанбул као место за реализацију мултимилионских пројеката попут новог аеродрома или џиновске Чамлиџа џамије.

Њихова моћ била је неокрњена. До локалних избора одржаних 31. марта.

АКП и коалициони партнер, националистичка странка МХП, изгубили су власт у највећим градовима, укључујући и престоницу Анкару.

У Истанбулу је изборна трка била готово изједначена.

Кандидат АКП за градоначелника, Бинали Јилдирим, бивши премијер и председник скупштине, изгубио је од Екрема Имамоглуа, младог и харизматичног представника опозиционе странке ЦХП.

Он је до сада обављао функцију председника истанбулске општине Бејликдузу. На изборима за градоначелника освојио је 13.000 гласова више од Јилдирима.

Али Ердоганова странка је поднела приговоре оптужујући опозицију за „крађу гласова".

Изборна комисија донела је одлуку о понављању избора.

У извештају комисије не помиње се крађа гласова, али се наводи су бирачки одбори формирани на нелегалан начин, јер чланови нису били јавни службеници - што је прописано законом.

Поновљени избори одржавају се 23. јуна.

Опозиција је саопштила да је одлука изборне комисије политички мотивисана и да нема упориште у закону.

Пораз АКП нарушио би слику од непобедивости председника Ердогана.

Иако Ердоган и даље има око 50 одсто подршке бирачког тела, евентуални пораз у Истанбулу могао би да значи и почетак нове ере његове политичке каријере - ере која би могла да буде суморна.

Слика друга: Београд, 1996.

Слободан Милошевић и његова Социјалистичка партија Србије (СПС) суверено су владали од повратка вишестраначја у Србију, 1990. године.

Опозиција је била далеко од изборних победа на републичком нивоу, ништа боље није стајала ни на савезном нивоу Југославије.

Ипак, у два изборна круга на локалним изборима, коалиција „Заједно" освојила је највише гласова у највећим градовима - пре свих, Београду и Нишу.

Чланице коалиције биле су Демократска странка, Српски покрет обнове и Грађански савез Србије.

У покушају да се одржи на власти, коалиција око СПС-а најпре заказује поновљене изборе - због наводних неправилности.

„Протести су били једини начин да се дође до поштовања резултата.

„Снага им је лежала у упорности и константном изношењу истине - да Милошевић није добио те изборе", присећа се за ББЦ на српском Спасоје Крунић, тада функционер Српског покрета обнове (СПО), једне од чланица коалиције „Заједно".

Протести започети у новембру 1996. године трајаће 88 дана, биће обележени сусретом са присталицама власти на контрамитингу у децембру 1996. године, великим дочеком Нове године на београдским улицама, кордонима и полицијским бруталностима.

„Увек је битка за престони град важна - и најважнија.

„Важнија је чак и од републике јер та чињеница може да превагне код гласача - ако је Београд за промене, онда смо и ми за промене", објашњава Крунић.

У децембру 1996. године, на позив тадашњег министра иностраних послова Милана Милутиновића, у Београд долази мисија Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) у чијем посредовању се долази до „лекс специјалиса" - специјалног закона којим су признати иницијални резултати локалних избора, а опозиција преузела власт у Београду.

Зоран Ђинђић из Демократске странке постао је председник Скупштине Града Београда, његов заменик био је Милан Божић из СПО-а, док је Спасоје Крунић изабран за председника Извршног одбора Скупштине Београда.

„Нисмо нашли ниједан папир у градској кући - нисмо знали апсолутно ништа.

„Социјалисти су се јако трудили да не оставе никакав траг, смернице, шта су обавезе Београда, неке међународне контакте", присећа се првих радних дана на новој функцији Спасоје Крунић, тада изабран за челника градске владе.

Крунић каже да је жеља социјалиста била да се и на тај начин отежа промена власти, али да су догађаји те зиме имали и друге последице.

„Ови догађаји тесно су везани за пад Милошевића.

„Он је ишао из грешке у грешку."

После седам месеци ова градска власт се распала, а Милошевићев режим остао је на власти током наредне три године - мада му је за опстанак била неопходна званична коалиција са Српском радикалном странком у којој су тада били Војислав Шешељ, Томислав Николић и Александар Вучић.

Слика трећа: Загреб, 1995.

У августу 1995. године, после војне акције „Олуја" којом је Хрватска под контролу ставила делове територије самопроглашене Републике Српске Крајине, представници власти у Загребу пожелели су да овај резултат преточе у политички тријумф.

На парламентарним изборима, у томе су успели - Хрватска демократска заједница (ХДЗ) освојила је 75 од 127 посланичких места и сама је могла да влада Хрватском.

Ипак, на ванредним локалним изборима у Загребу, расписаним јер је Град Загреб постао део Загребачке жупаније, а градоначелник би уједно био и жупан, резултат је био сасвим другачији.

Коалицију која је супротставила ХДЗ-у, формирало је чак седам опозиционих странака - по много чему различитих.

Кроз компликован систем избора, ову шаренолику коалицију подржало је 64 одсто бирача.

„То су били изузетно важни избори јер је то био први пут да је ХДЗ, као странка која је годинама владала целом Хрватском, почела да губи.

„Туђман је тада рекао да он не би могао да поднесе опозициону ситуацију у граду Загребу", присећа се новинар Индекса Војислав Мацоко.

Једна законска одредба „помогла" је тадашњем хрватском председнику да на власт у Загребу опозиција ни не дође - његов потпис био је неопходан да би се потврдио избор жупана, то јест градоначелника Загреба.

Опозиција је четири пута предлагала различите кандидате који су добили неопходну већину у загребачкој скупштини, али је Туђман одбијао да стави потпис којим би потврдио избор.

„Опозиција је учинила све што је легално могла - саставили листу, победили, предлагали градоначелнике.

„Тешко су могли направити више јер су и њихове међусобне идеолошке и програмске разлике биле велике - ујединило их је само противљење ХДЗ-у", каже Мацоко.

За разлику од Београда годину дана касније, Загрепчани изборни резултат нису одмах бранили на улици.

„Хрватска је у том тренутку тек изашла из рата и није било снажне грађанске свести да се протестима нешто може урадити.

„Протести су дошли касније, тек 1997. године - Загрепчани су рекли доста на случају губитка фреквенције Радија 101 и на протестима синдиката."

Готово две године, до нових избора 1997. године, Загреб је био у пат-позицији.

На тим изборима, ХДЗ је успео да пронађе коалиционог партнера међу опозиционим странкама и преузме власт коју је ова партија изгубила одмах након смрти Фрање Туђмана 2000. године.

„ХДЗ од тада никада није победио у Загребу, али јесте побеђивао на националном нивоу", указује на важност овог резултата Мацоко.

Снага ове политичке драме, назване и Загребачка криза, лежи понајвише у значају који престоница има у хрватској политици.

„Дугогодишњи градоначелник Милан Бандић исправно каже да је то друга по важности извршна функција у Хрватској - не само због политичког утицаја, већ због огромног новца којим располаже.

„Буџет Загреба је милијарду и 300 милиона евра, укупно запошљава око 20 хиљада људи и у томе лежи права моћ", каже Војислав Мацоко.

Након пада ХДЗ-а са власти у Загребу 2000. године, готово све време се на челу хрватске престонице налази њен најдуговечнији градоначелник Милан Бандић - најпре као члан опозиционе Социјалдемократске партије, потом као самостални кандидат, па као лидер странке Бандић Милан 365.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]