У Јужној Кореји више не једу псе, али шта ће бити са животињама

Кад не проповеда божју реч, велечасни Џу Јеонг-Бонг одгаја псе за кланицу.

Посао му, међутим, не иде добро.

Штавише, на ивици је да постане илегалан.

„Од прошлог лета покушавамо да продамо псе, али трговци само упорно оклевају да их купе", каже за ББЦ Џу (60).

„Ниједан нам се није појавио."

Јужнокорејска влада је 2024. године увела забрану продаје псећег меса за прехрану у целој земљи.

Овај револуционарни закон, усвојен у јануару прошле године, даје фармерима као што је Џу прилику да до фебруара 2027. године окончају пословање и распродају животиње.

Али многи кажу да ово није прави тренутак да се постепено укине индустрија која је генерацијама обезбеђивала људима средства за живот – и да власти још увек нису осмислиле одговарајућу гаранције за узгајиваче или процењених пола милиона паса у заточеништву.

Чак и они који подржавају забрану, међу њима експерти и борци за права животиња, указују на проблеме у вези са њеном применом – међу њима потешкоће са проналажењем домова за псе који се сада, након што су спасени из кланице, суочавају се све вероватнијом претњом од еутаназије.

На половини периода одложене примене, узгајивачи псећег меса остају са стотинама животиња које буквално не могу да продају, са фармама које се не могу затворити и са врло мало начина да донесу храну на трпезу.

„Људи се пате", каже Џу, који је такође председник Корејског друштва за јестиве псе, групе која заступа ову индустрију.

„Гушимо се у дуговима, не можемо да их отплатимо, а неки чак не могу да нађу ни нови посао."

„Ситуација је безнадежна."

Олуја препрека

Чан-Ву има 18 месеци да се реши 600 паса.

После тога, овај 33-годишњи произвођач псећег меса – који је тражио да остане анониман из страха од бурне реакције јавности – суочава се са казном од и до две године затвора.

„Реално гледано, чак и само на мојој фарми, не могу за то време да обрадим број паса који имам", каже он.

„У овој фази сам уложио све што имам у фарму – а опет они неће ни да ми узму псе."

Под „они", Чан Ву не мисли само на трговце и месаре који би, пре забране, куповали у просеку пет-шест паса недељно.

Он мисли и на борце за права животиња и власти који су се, по његовом мишљењу, жестоко трудили да забране трговину псећим месом, а сада немају јасан план шта да ураде са преосталим животињама – којих има око 500.000, према проценама владе.

„Усвојили су закон без правог плана, а сада говоре да чак не могу ни да узму те псе."

цЛи Сангкјунг, менаџер кампања при Хуманом свету за животиње Кореја (Хвак), дели ту забринутост.

„Иако је усвојена забрана псећег меса, и влада и грађанске групе се и даље муче са спасавањем преосталих паса", каже он.

„Једна област која још увек делује као да недостаје јесте расправа око паса који су остављени."

Портпарол из Министарства за пољопривреду, прехрамбена и рурална питања (Мафра) рекао је за ББЦ да ако се власници фарми одрекну паса, локалне власти ће преузети власништво над њима и бринути се о њима у азилима.

Проналажење новог дома за њих, међутим, показало се мало компликованијим.

Будући да у индустрији псећег меса тежина значи профит, фарме преферирају крупније пасмине.

Али у изузетно урбанизованом друштву Јужне Кореје, у којој многи људи живе у стамбеним комплексима, људи који желе да држе кућне љубимце често траже управо супротно.

Постоји и стигма у друштву која се везује за псе са фарми меса, објашњава Ли, из забринутости због болести и трауме.

Проблем додатно компликује чињеница да су многи и псили чисти или мешанци тоса-ину, врсте која је класификована као „опасна" у Јужној Кореји и потребна је дозвола владе да се држи као кућни љубимац.

У међувремену, азили за псе су већ претрпани.

Ова савршена олуја препрека указује на перверзну иронију: да се безброј такозваних спасених паса, који немају где другде да оду, сада суочава са могућношћу да буду подвргнути еутаназији.

„То је просто невероватно", каже Чан Ву.

„Пошто је закон био израђен према захтевима ових група, претпоставио сам да су оне и смислиле решење за псе – да ће преузети одговорност за њих. Али сада чујем да чак и групе за заштиту животиња говоре да је еутаназија једина опција."

Чо Хи-Кјунг, шефица Корејског удружења за добробит животиња, признала је у септембру 2024. године да иако ће групе за заштиту животиња покушати да спасу колико је животиња могуће, „биће паса који ће претећи".

„Ако преостали пси постану 'изгубљене и напуштене животиње', онда је то срцепарајуће, али они ће бити подвргнути еутаназији", рекла је она.

Влада је покушала да умири ове бриге неколико недеља касније, рекавши да еутаназија животиња „свакако" није део њиховог плана.

У скорије време, Мафра је за ББЦ рекла да улаже око 6 милијарди корејских вона (4,3 милиона долара) годишње да би проширила азиле за животиње и подржала приватне објекте, и да ће понудити и до 600.000 корејских вона по псу (450 долара) фармерима који затворе фарме раније.

Али Чун Мјунг Сун, директорка Канцеларије за ветеринарско медицинско образовање на Националном универзитету у Сеулу, слаже се да је шири план владе за преостале псе умногоме мањкав.

„Мора да постоји конкретна расправа о томе како се 'решити' паса", каже она.

„И усвајање и еутаназија треба да постоје као опција. Али ако смо се већ потрудили да спасемо псе од суровог клања само да бисмо их еутаназирали, онда је разумљиво што су људи несрећни и бесни."

Без средстава за живот

Неки су потражили решење ван земље, пославши животиње у иностранство вољнијим усвајачима у земљама као што су Канада, Велика Британија и Сједињене Америчке Државе.

Тим из Хвака је 2023. године спасао око 200 паса са фарме у једном азијском граду – од којих су сви послати у Канаду и САД.

Бивши власник те фарме, 74-годишњи Јанг Џонг Тае, рекао је за ББЦ да је, док је гледао спасиоце како утоварају псе у њихове камионе, био запањем нивоом саосећања које су они исказали.

Јанг је на то додао, међутим, да не одобрава забрану узгоја псећег меса.

„Ако је псеће месо забрањено зато што су пси животиње, зашто је онда у реду јести друге животиње као што су краве, свиње или пилићи?", рекао је он.

„То је иста ствар. Оне постоје у природи да би људи живели од њих."

Јести пса није исто као јести другу врсту меса, према Чун.

Она указује на то да псеће месо носи већи ризик са становишта безбедности хране и хигијене – поготово у Јужној Кореји, где оно није интегрисано у формални, регулисани систем производње меса.

Ова пракса је такође распрострањена у земљама као што су Кина, Индонезија и Филипини, Тајланд, и делови Индије, према Хуманом свету за животиње.

Али, иако је током корејске историје стопа конзумирање варирала, то је последњих година постао све већи табу у земљи.

Владина анкета из 2024. године показала је да је само 8 одсто испитаника рекло да су испробали псеће месо у претходних 12 месеци – што је пад у односу на 27 одсто из 2015. године.

Око 7 одсто рекло је да би наставило да га једе све до фебруара 2027. године, а око 3,3 одсто рекло је да би наставило да га једе и након што забрана потпуно ступи на снагу.

Откако је најављена забрана, затворено је 623 од 1.537 псећих фарми у Јужној Кореји.

„Како су се друштво и култура развијали, јужнокорејско друштво је сада донело одлуку да престане са производњом псећег меса", каже Чун.

„Кад сам видео како рукују животињама – као што би са људима, нежно и с љубављу – то ме је заиста дирнуло", каже он.

„Ми их не третирамо тако. За нас, одгој паса је био само начин да се заради за живот. Али ти људи из група за заштиту животиња третирали су псе као да су појединци са достојанством и то ме је заиста такло у срце."

А опет за многе то остаје камен темељац индустрије на којој су изградили животе.

Сваки припадник трговине псећим месом са којим је разговарао ББЦ изразио је забринутост по питању тога како ће се издржавати сада када су њихова дугогодишња средства за живот проглашена незаконитим.

Неки кажу да су се препустили сиромашном животу, истакавши да су рођени током Корејског рата и да знају како да живе живот гладни.

Други су сугерисали да би трговина могла да се настави инкогнито.

Многи се, међутим, слажу да су за млађе фармере ове строге мере посебно забрињавајуће.

„Млади људи у овој индустрији заиста се суочавају са суморном стварношћу", каже Џу.

„Будући да не могу да продају псе, не могу брзо ни да затворе посао. Заглављени су, не могу ни напред ни назад."

Чан Ву се присећа како кад је почео да ради у овој индустрији пре једне деценије, са 23 године, „перцепција псећег меса није била негативна."

„Ипак", додаје он, „било је неких коментара од људи крај мене, тако да сам чак и тада био свестан да то није нешто што бих могао да радим до краја живота."

Забрана је уследила брже од очекиваног – и од њене објаве, каже он, „зарађивање за живот је постало невероватно неизвесно."

„Све чему се сада надамо је да ће период одложене примене можда бити продужен да би процес излажења на крај са преосталим псима могао да се одвија постепеније."

Многи други се надају истом.

Али док се индустрија псећег меса извлачи попут тепиха испод ногу оних који су постали зависни од ње, Џу не може да не буде заокупљен црним мислима: да неки фармери можда неће моћи да издрже ову неизвесност још дуго.

„У овом тренутку, људи се и даље држе, у нади да ће се нешто променити – можда да период одложене примене буде продужен", каже он.

„Али до 2027. године заиста мислим да ће се десити нешто страшно.

„Има јако много људи чији су животи потпуно окренути наглавачке."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]