Арапска лига: Од подршке Палестини, до противљења рату у Ирану

На папиру замишљена да јача односе међу комшијама, брани њихове интересе и границе и посредује у споровима - у пракси често без јасног заједничког става, више налик на дебатно друштво - тако у најкраћем стручњаци описују Арапску лигу.

Ово добровољно удружење земаља где је званични језик арапски настало је у завршници Другог светског рата, хиљадама километара даље од борби на европском тлу.

Египат, Ирак, Либан, Саудијска Арабија, Сирија, Трансјордан (касније Јордан) и Јемен су 22. марта 1945. основали лигу.

Она данас има 22 члана, а у јеку најновијих сукоба на Блиском истоку, када су Америка и Израел напале Иран, поставља се питање где је Арапска лига?

Лига је настајала у периоду када је слабила моћ колонијалних сила, а многе друге међународне институције стасавале и почињале да делују унутар новог светског поретка и међународног права, каже Имад К. Харб, истраживач Арапског центра у Вашингтону.

Број чланица организације држава Блиског истока и Северне Африке се годинама повећавао, имају Генерални секретаријат који се састаје два пута годишње или по хитном поступку у специфичним околностима.

„Циљеви се нису толико мењали, али је несарадња постала норма.

„Арапска лига је од почетка била подељена међу супростављеним центрима моћи који нису били сагласни око заједничких акција и једна од њених главних карактестика јесте подељеност", указује Харб у писаном одговору за ББЦ на српском.

Државе чланице су се потписивањем пакта из 1950. обавезале и на војну одбрану - да сваки вид агресије против било које јесте акт насиља против свих.

Те одредбе се и нису увек поштовале у пракси те се дешавало да су поједине земље чланице биле на супротним странама сукоба.

Свака земља чланица има један глас.

За вец́ину становника држава чланица, улога лиге је симболизована у рутинским самитима, где арапски лидери размењују изјаве које не мењају ништа на терену, указује Мункет Отман Ага са Института за Блиски исток у Вашингтону.

„Због неуспеха Арапске лиге да одговори на било које од горуц́их питања у арапском свету последњих деценија, посебно у Палестини, Сирији и Јемену, поверење јавности у организацију је на најнижем нивоу од њеног оснивања", додаје за ББЦ на српском.

Три 'НЕ' за Израел

По завршетку Првог светског рата 1918. године нестала су четири царства, међу којима и Отоманско.

Подручје познато као Палестина којим су Турци до тада владали преузела је Велика Британија, једна од победница Првог светског рата.

Насељавале су га јеврејска мањина и арапска већина.

Међународна заједница је дала Британији задатак да у Палестини успостави „национални дом" за Јевреје.

Палестински Арапи су се успротивили сматрајући да полажу право на територију, док су Јевреји у тој области видели прадомовину.

Током 1920-их и 1930-их све више Јевреја је пристизало бежећи од прогона у Европи услед Холокауста у Другом светском рату.

Уједињене нације (УН) су 1947. изгласале да се Палестина подели на две државе, јеврејску и арапску, а Јерусалим је постао међународни град.

Јеврејска страна је прихватила план, арапска не и Британци су отишли.

Када је Израел 1948. прогласио независност, војске пет земаља новоосноване Арапске лиге су ушле у рат.

Судбина Палестине је једно од ретких питања око које је готово увек постојала сагласност међу члановима лиге.

Године 1964. донели су повељу наглашавајући да је „ослобођење Палестине, са арапског становишта, национална дужност“, подстичући стварање Палестинске ослободилачке организације (ПЛО) на чијем је челу био Јасер Арафат.

Упркос противљењу Јордана, ПЛО је исте године добио статус посматрача као представник свих Палестинаца, а 12 година касније постао је и пуноправни члан лиге.

Израел је у Шестодневном рату 1967. окупирао источни Јерусалим и Западну обалу, као и већи део сиријске Голанске висоравни, Газу и египатски Синај.

Арапске војске су поражене, а Лига је издала Картумску резолуцију, познату по троструком 'не': „Нема мира са Израелом, не признаје се и нема преговора са њим".

Одлука Анвара Садата, египатског председника, да покрене једностране мировне преговоре са Израелом 1979. показала је да је у организацији заједништво привидно.

Чланство Египта је суспендовано, а седиште лиге је премештено у Тунис.

Десет година касније Египат се вратио у чланство.

Погледајте видео о разарању у Гази после двогодишњих сукоба

'Прослављено дебатно друштво'

Чланице су 2002. постигле Споразум о Арапској мировној иницијативи, што јесте једна од најважнијих заједничких одлука, указује Харб.

„Предложено је да се Израел повуче са палестинских и арапских територија, где ће се успоставити независна палестинска држава, а да ће га чланице лиге заузврат признати.

„Иницијатива није могла да се спроведе, због унутрашњих подела, израелског одбијања и јаке америчке подршке коју је имао", оцењује Харб.

Али и организација нема механизам да приволи чланице да се усагласе са усвојеним резолуцијама.

Професор са Њујоршког универзитета Мухамед Бази је назива „прослављеним дебатним друштвом".

Усвојене одлуке се односе само на оне државе које су гласале за њих.

Израел је у међувремену признало неколико држава чланица.

Подручје је 2023. постало поприште новог рата, када је екстремистичка група Хамас 7. октобра напала Израел, убила 1.200 људи и отела 251 човека, а он узвратио копненом офанзивом у Појасу Газе.

Током двогодишњег рата убијено више од 72.000 људи, подаци су Министарства здравља које води Хамас.

Многи у Појасу Газе су се суочили са глађу и потпуном немаштином.

Примирје потписано у октобру 2025. није поштовано и од тада је погинуло најмање 600 људи, подаци су Хамасовог Министарства здравља.

Поделе због Кувајта 1991.

У августу 1990, Садам Хусеин, лидер Ирака, једног од оснивача Арапске лиге, напао је другу чланицу - суседни Кувајт.

Најмоћније државе света су биле спремне да употребе силу и истерају га, а та одлучност се огледала у једногласној одлуци УН-а и резолуцији Савета безбедности.

У ослобађање Кувајта поред многих западних држава, пре свега Америке, укључиле се још неке државе чланице лиге - Саудијска Арабија и Египат, што је организацију додатно поделило.

Мароко, Катар, Бахреин, Кувајт и УАЕ, Либан, Џибути и Сомалија су стале уз Саудијску Арабију и Египат.

Крајем фебруара 1991, ирачка војска се повукла из Кувајта, а Садама Хусеина су ухватиле америчке снаге 2003. после покретања инвазије на Ирак.

„Ирачка инвазија на Кувајт довела је до значајног раскола међу арапским државама.

„Представљала је једна од највец́их унутрашњих арапских подела унутар савета и негативно утицала на ефикасност и кохерентност лиге", објашњава Мункет Отман Ага.

Погледајте видео о глади у Гази: 'Нахраните нашу децу као што бисте вашу'

Против Гадафија и суспензија Сирије

Блиским истоком и Северном Африком 2011. су се ширили масовни немири познати као Арапско пролеће.

Дошли су и до Либије, државе којом је до тада 42 године суверено владао пуковник Муамер ел Гадафи.

Уједињене нације су одобриле војну акцију како би се заштитили цивили.

„Већина држава је подржала акцију и свргавање Гадафија, а исте године су готово једногласно одлучиле и о суспендовању чланства Сирије", указује политиколог Харб.

Чланство Сирије је суспендовано пошто је председник Башар ел Асад наредио обрачун са демонстрантима у марту 2011.

Организација је посредовала у постизању мировног споразума са режимом председника Башара ал-Асада, окупивиши тим посматрача за праћење примене плана.

Али се он није спроводио и Сирију је врло брзо захватио грађански рат.

У наредних 13 година, животе је изгубило више од 600.000 људи, интерно је расељено шест милиона људи, исто толико је побегло из земље.

Лига је 2023. попустила и поново примила Сирију, указујући да треба спречити последице сиријских сукоба.

Неке државе чланице, попут Катара, нису благонаклоно гледале на овај потез.

Почетком децембра 2023, коалиција предвођена исламистичком групом Хајат Тахрир ал-Шам (ХТС) сломила је Асадов режим.

Ахмед ал-Шара, вођа ХТС-а, раније познат под ратним именом Абу Мухамед ал-Џолани, постао је председник Сирије.

Арапска лига је на крају признала нову власт у Дамаску, али савезнице Асадовог режима попут Алжира, Ирака и Либана, блокирале су одлуку.

Погледајте видео о Арапском пролећу

Где је ту Балкан?

Арапска лига је имала добре односе са Социјалистичком Федеративном Републиком Југославијом (СФРЈ) кроз Покрет несврстаних током Хладног рата који је свет поделио на присталице капиталистичке Америке и комунистичког Совјетског савеза.

СФРЈ је посебно сарађивала са Египтом, Ираком и Алжиром, улажући у инфраструктуру, а повезивао их је заједнички став према Палестини, која је и била једна од чланица несврстаних.

Београд данас одржава званичне дипломатске односе и са Израелом, и са Палестином.

Од 22 државе чланице Арапске лиге Косово није признало њих осам: Тунис, Алжир, Ирак, Палестина, Либан, Либија, Мароко и Оман.

Сирија је последња која је то учинила почетком новембра 2025.

Појединачни интереси

Последњих недеља над Блиским истоком поново прелећу дронови и ракете.

Америка и Израел су 28. фебруара 2026. напале Иран, многи високи званичници међу којима и ајатолах Али Хамнеи су убијени.

Техеран је узвратио и гађао многе суседне државе, чланице Арапске лиге, где су америчке базе, као и Израел.

„Кључни проблем лиге је дубока подела између земаља директно погођених иранским регионалним утицајем и офанзивом попут држава Залива, Сирије и Јордана и оних чије владе или доминантне политичке снаге одржавају ближу сарадњу са Техераном, попут Ирака, Јемена и Либана", оцењује Мункет Отман Ага.

Најновији сукоб, који је почео 28. фебруара, до сада је однео најмање 4.000 живота широм Блиског истока.

„Све чланице лиге јесу против актуелног америчко-израелског рата против Ирана, али само зато што може да се одрази на њихову безбедност и економију", закључује Имад К. Харб.

Погледајте видео: Масовна сахрана високих иранских званичника

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk