Студентски протест у Београду: Како сам више од два сата била заглављена на Бранковом мосту

Од Галенике у Земуну до центра Београда има око 11 километара.

До данас то нисам знала, мерила сам време брзином градског превоза.

Сад знам да ми од моје куће до редакције пешке треба три сата, а кад је гужва - пет.

И пошто аутобуса није било, а на апликацији за позивање таксија је писало да возила нема, започела сам мој пешачки експеримент.

Касније сам сазнала да је слично било у свим деловима града док је у Београду почињао један од највећих протеста последњих деценија.

Успут сам наилазила на колоне људи са пиштаљкама, бициклисте огрнуте заставама, чак и једну девојку на ролерима.

Поздрављали су једни друге, слали пољупце и показивали прстима срца.

Током ходања ка центру Београда, променила су се и три годишња доба – грејало је сунце, дувао ветар, а постајало је и све хладније.

На почетку помало разуђена, колона људи постајала је све збијенијија и бројнија како смо се приближавали Ушћу.

После више од два сата брзог хода, таман кад сам била ближе циљу, наишла сам на још једну препреку - требало је прећи Бранков мост који спаја стари и нови део Београда.

Испред мене, колона људи којој нисам могла да видим крај.

„Извини, видиш ли где се сад налазимо? ", питала сам високог момка који је стајао поред мене.

„Нисмо се ни приближили мосту, тек смо на кружном току", одговорио ми је.

Моја идеја да ћу убрзо бити на послу одмах је пала у воду.

Почела је киша.

Људи су се сналазили на различите начине, делили кишобране једни са другима, а било је и алтернативних решења - црне кесе за смеће уместо кабанице.

Девојка у жутом мантилу позвала ме је под кишобран.

Дошла је из Новог Сада на протест, а на моје нервозно проверавање времена на телефону, само је стрпљиво рекла : „Полако, стижемо " .

Не могу никоме да се јавим – и сигнал је нестао.

Читам транспаренте око мене и сви ме враћају у тинејџерске дане.

„Металци су уз студенте", „Тоталлy штрајк" и „Рохан анд Гондор аре wитх студентс" (Рохан и Гондор уз студенте, референца из књиге Господаре прстенова Џ. Р. Р.Толкина)

„Хоћеш чоколадицу? ", нуди ми девојка под чијим сам кишобраном.

Померамо се корак по корак.

Око нас пиштање, певање, разговор и смех.

Наилазимо на студенте редаре у жутим прслуцима.

„Ходајте полако, не трчите и гледајте испред себе", рекла је једна од редарки.

„И хвала вам што сте са нама и што сте дошли због нас", додала је.

Ходам нестрпљиво ка крају моста.

Размишљам да стопирам, али сад смо већ близу. Настављам шетњу још километар и покисла стижем на посао, два сата касније од планираног.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу.

Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]