Дракула Брема Стокера: Крвожедни странац и први комшија

Пре више од једног века (1897.) писац Брем Стокер свету је представио грофа Дракулу, живог мртваца чија је популарност далеко надмашила све дотадашње и касније измаштане вампире.

И не само њих.

Према Гинисовој књизи рекорда, Дракула је најчешће екранизован књижевни лик.

До 2015. је имао више од 538 филмских и телевизијских верзија, добрано испред такмаца детектива Шерлока Холмса, са 299 појављивања.

Стога је немогуће излистати све класичне интерпретације, а да се и у том суженом избору нечији фаворит не изостави.

Од немог филма Носферату - Симфонија ужаса Ф. В. Мурнауа из 1922, који је је због ауторских права био прерађен (па је вампир преименован у грофа Орлока), а касније и забрањен, преко Дракуле Тода Браунинга из 1931, са Белом Лугошијем у главној улози.

Потом Кополине верзије Стокеровог романа из 1992, са плејадом суперстарова: Геријем Олдманом, Виноном Рајдер и Кијануом Ривсом, до прошлогодишњег римејка верзије из 1922. редитеља Роберта Егерса, са Николасом Хоултом, Лили Роуз Деп и Вилијамом Дефоом у главним улогама.

Нису му одолели ни композитори примењене и класичне музике (Филип Глас, Џон Вилијамс), а тржиште за најмлађе је буквално преплављено његовим ликом.

Има га свуда: видео-игре, манге, дечији филмови...

Присутан је и у српској популарној култури, од мејнстрим кича (Рокера с Мораву) до андерграунда (надимак певача београдског панк бенда Директори).

Срећан рођендан, страшни Грофе!

Још дуго да нам ускраћујеш миран сан, због тебе имамо оправдање кад у друштву неко примети да нам задах мирише на бели лук!

Знате већ како је са рођенданима у кругу породице, они представљају добар повод да извучемо стари прашњави споменар - роман Брема Стокера - и уз сузу и смех погледамо прве фотографије - како је гроф Дракула дошао у наш свет и постао најомиљенији мрски крвожедни странац.

Шта ћу кући, тамо ме сви знају

Захваљујући новим технологијама, модерни човек путује удобно, што значи да данима и недељама пре поласка „виси" на сајтовима специјализованим за путовања, чита коментаре путника и разгледа слике жељене дестинације.

Адвокат Џонатан Харкер, чијим дневником започиње роман Дракула ирског писца Брема Стокера, није могао да рачуна на ту помоћ када је крајем 19. века кренуо на пословни пут из Енглеске у Трансилванију.

Додуше, желео је да види „што више старина те земље".

Свидео му се пилећи паприкаш зачињен алевом паприком, иако је од њега ожеднео, али све остало је деловало „тајанствено и ни у ком случају утешно": распећа покрај кривудавих путева испред којих људи клече и моле се у трансу, незнанци који му, када сазнају куда се запутио, добацују речи попут 'ордог', 'покол'... па и 'влкослак' (последњу наведену реч аутор дневника приписује српском језику).

Управо у том језовитом свету одиграла се једна од најважнијих аквизиција приказаних у западној књижевности - гроф Дракула је купио неколико кућа, и то у Лондону.

Поједини дракулолози тврде да је једна од њих била на адреси - улица Пикадили 138.

И не само то, одлучио је да савлада енглески акценат и постане, спремите се - „човек гомиле".

„Задовољан сам ако сам исти као и остали, тако да се нико не заустави када ме угледа или застане усред речи када ме чује како говорим да би казао: 'Ха, ха! Странац!'".

Проблем је, међутим, у томе што се, тако иде прича, не може ићи у нови свет са старим навикама, нарочито ако је реч о сисању крви невиним младим женама.

Али свако даље 'спојловање' било би неукусно макар због тога што је тешко замислити да већ нисте наишли, погледали/послушали неку верзију Стокерове приче.

Како се калио Дракула

Брем Стокер потиче из мешовите англо-ирске породице.

Рођен је у Даблину 8. новембра 1847. године, као треће од седморо деце.

После завршетка колеџа Тринити писао је позоришну критику за Даблин ивнинг мејл чији је један од сувласника био популарни писац готичких прича Шериден Ле Фану, између осталог аутор једног од првих вампирских романа Кармила (1872).

Затим се преселио у Лондон, где је са пријатељем и чувеним глумцем Хенријем Ирвингом водио позориште Лицеум на Вест Енду.

Дозволите ми, поштовани читаоци, да се овде препустим чарима бивања грађаном света и одиграм једну трач партију, не удаљавајући се превише од теме.

Стокер је током студија друговао са Вилијем Вајлдом, извесним момком из класе, па је тако упознао и постао близак и са његовим млађим братом, далеко звучнијег имена - Оскар (такође студентом Тринитија).

Песникиња Есперанца Вајлд, њихова мајка, подржавала је и бодрила Брема Стокера на почетку списатељске каријере.

Оскар се неко време забављао са лепотицом по имену Флоренс Балкомби (тхе беаутy је надимак који јој је наденуо Вилијем Гледстон, британски премијер у четири мандата), али се она брзо после њиховог раскида удала за Брема.

Писац Слике Доријана Греја је био погођен таквим расплетом и бурно је реаговао.

Према запису који су у јавност изнели Стокерови наследници, „након раскида, Оскар Вајлд је показао склоност ка драми, захтевајући од ње да му врати ситни накит, док је истовремено наставио да јој анинимно шаље цвеће".

Прашина се, на крају, слегла.

Упркос овој епизоди, Стокер и Вајлд су остали добри пријатељи, што није спречило оне склоне сплеткама да виде кључ за разумевање најславнијег вампира у чињеници да је Стокер почео да пише Дракулу одмах након што је 1895. Вајлд завршио у затвору због наводног недоличног понашања.

Међутим, роман не нуди јако упориште за повезивање лика Носфератуа и Оскара Вајлда.

У интервјуу Бритиш виклију (Тхе Бритисх Wееклy) 1. јануара 1897, Брем Стокер је рекао да је на њему радио око три године, проучавајући легенде и фолклорне мотиве различитих народа - Кинеза, Пољака, Руса, Немаца, Турака…

Као директне изворе, навео је књиге Есеји о сујеверју румунског народа Емили Џерард и Вукодлаци Беринга Гулда.

Засигурно је читао Опис влашке и молдавске кнежевине уз политичке коментаре Вилијема Вилкинсона.

Неспоран је утицај и Кармиле Шеридена Ле Фануа, као и других остварења готичког жанра.

У легенди га је, каже, привукла неразмрсива веза „мистерије и чињенице".

Кад је реч о историјској личности на којој је изграђен лик грофа Дракуле, тачније влашком владару Владу Цепешу, последње студије на основу биомолекула узетих са једног његовог писма показују да је, силом прилика, био - веган!

Наиме, у 15. веку је Европом преовлађивала веома хладна клима и била је оскудица хране, тако да су и владари врло ретко јели месо.

Чак постоје претпоставке да је боловао од хемолакрије (повезане са бактеријским коњуктивитисом) због које болесници имају крваве сузе, као и да је имао проблеме са дисајним органима.

Колики је улог?

Дракула припада периоду позног викторијанског доба (крај 19. века), а стручњаци га по теми и стилу сврставају у урбану готику.

За разумевање значаја дела, али и хорор жанра, важно је макар у основним цртама назначити у чему је разлика тог стила у односу на ранија дела готичке књижевности.

На почетку, у другој половини 18. века, радња готичких романа је смештана у историјску прошлост и друге (небританске) земље.

Најчешће се радило о Шпанији и Италији из доба владавине Инквизиције.

Писци су често при крају приче уводили рационална објашњења за натприродна дешавања, разрешујући тако језу код читаоца.

У Стокеровом роману ти поступци су изокренути - радња се одиграва сада и овде, а главни негативац је 'међу нама' и може бити уклоњен једино ако се узму за озбиљно „бапске приче"!

До тог закључка је дошао највећи ауторитет у роману Холанђанин, доктор Ван Хеслинг, коме је припала улога предводника спасиоца пољуљаног викторијанског царства од најезде вампира.

Угледном доктору, професору и научнику пада у задатак и додатни посао - већи део времена проводи доказујући саборцима (па и доктору Сјуарду) да је заиста реч о вампиризму.

Дракула је током боравка у Британији исисао крв младој девојци по имену Луси, начинвши је вампирицом, док се у другом делу романа води борба око њене другарице Мине Харкер, коју је, такође, више пута напаствовао.

Мина је важна спона у роману.

Описана је као храбра и пожртвована (близу идеала „нове жене" којем тежи).

Она је прикупила све рукописе и посложила их, помогавши тако Ван Хеслингу и окупљеној екипи да пронађу слабе тачке противника.

И да је то само обичан вампир, случај би био недостојан бритког ума холандског доктора, а гроф Дракула, каже он:

„[...] није био обичан човек; јер у то време, па и за много векова касније, о њему се препричавало као о најпаметнијем и најлукавијем, као и најхрабријем од синова 'земље с оне стране шуме. Тај моћни мозак и та гвоздена одлучност отишли су са њим у гроб и чак и сада су у супротности са нама'"

Бројни тумачи сматрају да он мора бити елиминисан из два разлога:

Али ако узмемо у обзир простор и улогу које је Стокер доделио Ван Хеслингу, могли бисмо придодати да је порука дела да нас од непожељног странца једино може спасити пожељнији странац, онај који нам је ближи, а др Хеслинг је до сржи син, како каже, „овог нашег научног, скептичког, чињеничког деветнаестог" века.

Заувек млад

Усуд Стокеровог Дракуле је попут усуда модерног човека - у себи носи неразмрсиви сплет старог света и жељу за новим.

У његовом случају новом жртвом, свакако, али видели смо - и новом средином.

Промена му је, судећи према дневницима протагониста романа, несумњиво пријала.

На почетку романа је старац са дугачким белим брковима, а као Лондонац, у градској вреви у улици Пикадили, делује витално док посматра лепу пролазницу - висок, мршав, црних бркова и зашиљене браде.

Чини се, још мало па денди.

Стокер није упамћен по другим делима, али га је „Симфонија страве и ужаса" (поднаслов романа) уписао у пантеон вечитих.

У том роману пошло му је за руком да међу првима створи лик ког се сви плаше и истовремено желе да осете његову близину.

До следећег плашења, грофе Дракула!

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]