Живот са шизофренијом: „Гласови су ми говорили да ће ме спасити"

Ноћи без сна и све учесталије халуцинације.

Зујање у глави и гласови који га прогоне.

Вишесатни разговори са празним зидом.

Милан* је имао 16 година када су родитељи приметили промене у његовом понашању.

„У почетку сам само чуо шумове, а потом јасне реченице: ’Спасићемо те, спасићемо те’.

„Никада ми се нису причињавали људи, само гласови”, говори он за ББЦ на српском.

Милану је убрзо дијагностикован рани стадијум шизофреније, која се најчешће јавља у касној адолесценцији.

Шизофренија је хронично, душевно обољење које доводи до поремећаја у опажању, мишљењу, емоцијама и моторици, а које може да се лечи, објашњава Милош Ракић, психијатар.

„Стресна породична ситуација, смрт блиске особе, трауме у раном детињству само су неки од фактора који могу да подстакну развој ове болести.

„Опоравак и ток болести зависе од редовног узимања терапије и ако се дијагностикује на време, уз адекватно лечење, може да се држи под контролом“, додаје за ББЦ на српском.

Иако је значење речи шизофренија, „раздвојени ум“, не значи да људи са овим обољењем имају подељену или вишеструку личност.

Око 24 милиона људи на свету има неки облик шизофреније, подаци су Светске здравствене организације за 2022. годину.

Нема прецизних података за Србију, али се претпоставља да се са овом болешћу бори око 40.000 људи.

’Био сам уплашен’

Милан, коме то није право име, пристао је на разговор без оклевања.

Разговарамо у малом кафићу, далеко од градског жамора.

Стисак руке му је чврст, глас смирен и док говори води рачуна о свакој речи.

На дрвеном столу, поред шоље чаја, посложени су бели папири, исписани читким рукописом.

Милан их с времена на време овлаш погледа.

„Белешке - лакше ми је да записујем”, каже он, гледајући ме право у очи.

Испија гутљај топлог напитка и враћа се у 2005. годину када се јављају прве промене у његовом понашању.

„Увек сам био весео, пун енергије, али се то из дана у дан гасило”, прича он.

Родитељи су мислили да га муче уобичајени тинејџерски проблеми, а он се све више повлачио у себе.

Престао је да се дружи са пријатељима и проводио сате и сате у соби.

Када га је мајка чула како у празној просторији прича сам са собом, одлучила је да потражи стручну помоћ.

Није се опирао, али је све време тврдио да му није ништа.

Живели су у малом месту на северу Србије и лекар опште праксе их је упутио до најближе Клинике за психијатрију.

„Био сам уплашен, нисам знао где ме воде и понављао сам да ће ме спасити моји пријатељи.

„Само што није било никаквих пријатеља, они су постојали у мојој глави”, каже Милан, 19 година касније.

На клиници су га задржали, јер су сумњали на рану фазу шизофреније.

Месец дана је добијао лекове, антипсихотике, и халуцинације су престале.

Накратко.

Симптоми шизофреније

Извор: Америчка психијатријска асоцијација

’Помогло је’

Милан је наставио терапију и уследиле су две године мира.

Вешто је крио болест - било га је, каже, срамота.

Али по завршетку средње школе, гласови су се поново вратили.

Био је са друштвом када је доживео први, како описује, јачи напад.

Почео је да се тресе, а другови су били избезумљени.

И то је последње чега се сећа.

„Касније су ми рекли да сам био блед, да сам лутао по просторији и причао неповезано.

„Знам само да сам данима после тога плакао”, препричава Милан.

Уследио је још један боравак на психијатрији, али овог пута дужи - хоспитализован је на четири месеца.

Није хтео детаљније да прича о боравку на клиници.

„Помогло је”, каже кратко.

О тим данима знају само најближи и његова садашња девојка.

Оно мало пријатеља што је имао, у међувремену је изгубио.

„Код нас, чим чујеш да неко има шизофренију, одмах мислиш да је луд”, каже помало разочарано.

Последњих година се све више говори о овом обољењу, али и даље постоје стереотипи и предрасуде, каже психијатар.

„Реч шизофреничар и даље има погрдно значење, зато се ради на томе да се израз у потпуности избаци из класификације болести.

„Стигма која и даље прати ово обољење негативно се одражава на самог пацијента, јер се дешава да по сазнању помишља да му нема помоћи, јављају се самоубилачке мисли, неки одбијају терапију што само води до погоршања њиховог стања”, објашњава Ракић са вишегодишњим искуством рада у психијатријској болници Топоница у Нишу, на југу Србије.

Људи са шизофренијом нису нужно опасни, иако су под већим ризиком од појаве насилног понашања.

Конзумирање алкохола и дроге изазива много више насиља.

„Није истина да неко са овим обољењем у једном тренутку може да се понаша нормално, а да у следећем постане другачија особа", указују са британског Краљевског колеџа психијатара.

‘Прегураћеш и раскид’

По изласку из болнице, Милан је углавном време проводио са породицом, плашећи се да остане сам.

Смиривала га је природа, те су често боравили на планини.

„И сада ме то умирује и кад-год могу отпутујем ван града”, каже ми.

Осим нас и конобара, у кафићу нема никог.

Милану не пријају гужве и галама.

Не слуша више ни музику, а и филмове углавном гледа без тона.

„Чак ми ни звук на телефону није укључен.

„Доктор каже да су то последице болести”, додаје.

Милан је у једном тренутку пожелео да настави школовање, али се бојао да не доживи још један напад.

У договору са психијатром уписао је вишу школу.

Али није било лако.

„Избегавао сам да се дружим, мислио сам да сви знају за моју болест.

„У почетку су ме гледали као чудака, као да сам вук самотњак”, присећа се.

Враћао би се кући потиштен и узнемирен.

Дешавало му се да сатима зури у једну тачку, а било је дана када није могао ни да једе.

„Родитељи су све време били ту, али им није било лако.

„Они су ме, поред лекова, и ’извукли’", говори Милан.

Милану је један од тежих тренутака био да саопшти садашњој девојци да има шизофренију.

„Једва сам изустио, дрхтале су ми руке, презнојавао сам се. Знам да сам добро, да узимам лекове, да држим болест под контролом, а опет то је чудно обољење, у сваком тренутку може да се врати кризни период.

„’Оставиће те, али треба да зна, прегураћеш и раскид, као што си све до сада’ тешио сам се.”

Али девојка га није напустила, била је и јесте, како каже, „највећа подршка”.

У том тренутку први пут примећујем благо узбуђење на његовом лицу.

„Не можеш ни да замислиш колико ми она значи”, додаје.

У том тренутку узима телефон, на позадини екрана је њихова заједничка фотографија.

Насмејано гледају једно у друго.

Милан, данас 35-годишњак, ради и води, како каже, обичан живот.

Периоди повлачења и узнемирености се јављају спорадично, а он је прихватио да је „шизофренија део њега”.

Годинама не размишља да ли ће се симптоми поново вратити.

„Најгоре је прошло и не желим више да се тиме оптерећујем.

„Није лако, али сам научио да за све има решење”, додаје оптимистично.

*Име саговорника је промењено на његов захтев

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]