Преминуо Теофил Панчић, новинар и писац 'непоновљиве реченице'

Колумниста и писац Теофил Панчић преминуо је после дуге и тешке болести у Новом Саду, објавила је редакција магазина Време.

Панчић је био редовни колумниста Времена од 1993, активан као књижевни критичар и уредник рубрике културе.

У занату који „умире у директном преносу", он је упорно доказивао да ће можда, једном, некада, неким чудом, професионално, врхунски писано новинарство преживети, каже Емир Имамовић, писац и некадашњи уредник босанскохерцеговачког недељника Дани.

„Теофил је посветио живот ономе што одавно није на некој цени, те је и због тога био џентлмен.

„Водити унапред изгубљене битке, посебно на постјугославенском простору, морални је задатак који је извршавао све док га душа није напустила", додаје за ББЦ на српском.

Громобран и радост

Рођен је у Скопљу 1965. године.

Као дете војног лица, део детињства провео је у Пироту, а потом се сели у Загреб, град који га је формирао.

Од раних 1990-их живео је на релацији Београд – Нови Сад.

Емир Имамовић указује да је Панчић говорио „како човек може имати само један дом, а када га напусти све остало су му - станови".

„Његов дом је био Загреб из којег је отишао када је од онога што је писао, постало важније његово име и презиме.

„Тако је хрватско новинарство први пута изгубило Теофила Панчића, а српска јавност добила некога ко је увек спреман да пљуне истину у очи и због тога, уз остало, буде претучен", каже овај писац.

Теофила Панчића крајем 1990-их упознаје филозоф Иван Миленковић који, за ББЦ на српском, каже да је реч о једном од најпаметнијих људи које је упознао.

„Ни од кога нисам научио као од њега, а да је моја генерација - то је чудно и невероватно.

„Он је на један специфичан начин успевао да споји јавни лик са приватним", додаје његов колега из Времена.

За пријатеље који су били јавне личности, Панчић је, каже Миленковић, био врста громобрана, јер се врло често све сваљивало на њега да би њих промашило, а у интимној сфери „за нас је представљао радост".

Духовитост и игре речи

Теофил Панчић објављивао је текстове и колумне у многобројним медијима на Балкану међу којима су: Слободна Европа, Јутарњи лист, Наша Борба, Аутономија, Република, Глобус, Дани, Сарајевске свеске, Дневник и.

Говорио је да југословенско наслеђе и даље живи и траје у креативном смислу, а да је у друштвеном, културном и политичком најпрогресивније.

Сматрао је и да постоји југословенска књижевност и да ће је бити и у будућности, „звали је или не звали тако".

„Језик је као вода, увек нађе пут", изјавио је 2019. године.

Аутор је више од 20 књига, махом збирки есеја, међу којима се издвајају: „Урбани бушмани", „Чувари бенгалске ватре", „Особени знаци" и кратки роман „39 дана јуна".

Добитник је бројних домаћих и регионалних награда, као што су „Југ Гризељ", „Витез позива", „Срђан Алексић".

„Слободно могу рећи да је био велики писац, иако је 99 одсто енергије и снаге улагао у текстове који су се објављивали у новинама.

„Теофилови неологизми (кованице), калабури, игре речи ушле су чак у научне књиге, а проучавали су их људи попут професора Ранка Бугарског, који су се бавили језиком", указује Миленковић.

Духовитост, којом је пленио Панчић, учитавала се у његове текстове, али се можда највише издвајао по непоновљивој реченици, каквом нико није писао на овом језику, додаје.

Одлазак Теофила Панчића пркоси пароли да нема незаменљивих, пише у саопштењу недељника Време.

Неколико година је био председник жирија за престижну Нинову награду.

„За Теом могу плакати са обе стране границе и између, у Босни и Херцеговини, у којој је, барем у неким њеним деловима, и ликом и делом заступао оно што је контраеволуција мрвила", каже Емир Имамовић.

Теофил Панчић је за хрватског новинара Бориса Дежуловића „најбољи међу нама".

„Одласци људи као што је он тумаче се божјом вољом да око себе окупи најбоље, или једноставним законом физике по којему такви најбрже изгоре, јер се у зла доба врлина брзо троши", каже Дежуловић за ББЦ на српском.

О Панчићу и његовој браћи Најбољима, не говори у прошлом, него у садашњем времену.

„Теофил нигде није отишао, и када све ово прође и постане прашњава историја, остаће иза доба злог само он и његова браћа из рода Најбољих, јер најбољи међу нама, схватили сте, не иду никуда.

„Лагали су вас да опстају само најјачи, то, како видимо ових фебруарских дана, није тачно - опстају и остају најбољи", каже Дежуловић у писаном одговору за ББЦ на српском.

Одлазак Теофила Панчића попут звезде падалице која оставља траг због трења и атмосферског отпора, описује он.

„Због отпора најбољи изгарају и остављају неизбрисив траг, олакшавајући пут осталима. Сад њиховим трагом, само равно напред", пише Дежуловић.

Водити унапред изгубљене битке на постјугославенском простору је морална задаћа коју је Теофил Панчић извршавао све док га душа није напустила, каже Имамовић.

Иза Теофила Панчића нису остале рупе, већ кратер, који можда и не би требало попуњавати, каже Миленковић.

„Да бисмо знали ко је ту био и због чега", закључује.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]