Дан кад је опозиција у Србији победила Слободана Милошевића

„Ко сме да вас погледа у очи", гласио је изборни слоган јединственог кандидата уједињене опозиције на изборима 24. септембра 2000. године.

Тај кандидат био је Војислав Коштуница, који је, оценила је тада удружена опозиција, био уједињујући фактор, помирљив избор за леве, десне, умерене и уједно најбоља противтежа Слободану Милошевићу, који је неприкосновено владао Србијом и СР Југославијом више од деценије, а кога су противници оптуживали за диктатуру, убиства политичких неистомишљеника, економски суноврат, немаштину.

„Време је", гласио је још један изборни слоган опозиције, која је после година мање или више безуспешних покушаја да гласачким листићима победи Милошевића, окупила и грађанске иницијативе и организације.

И још оптимистичније пароле: „Готов је", „Пук'о је к'о звечка" и „Нас је више".

У недељу 24. септембра 2000. године одржани су председнички избори на којима је Милошевић изгубио власт, али је потом одбио да призна победу.

Био је то увод у велике демонстрације 5. октобра које су означиле крај Милошевићеве владавине.

Дешавања уочи избора

Западне дипломате су после потписивања Дејтонског мировног споразума са Босну и Херцеговину, Милошевића проглашавале „фактором мира и стабилности на Балкану".

Али тај статус није дуго задржао.

У Србији је расло незадовољство људи, пре свега, економским стањем, али и многим случајевима некажњеног насиља, нерасветљених убистава, раста криминала, гушења медијских слобода.

Јачале су грађанске иницијативе, а важно место заузео је студентски покрет Отпор, чију су окосницу чинили истакнутији чланови Студентског протеста 1996/97.

Ти протести су били изазвани прекрајањем резултата на локалним изборима.

Организација Отпор, чији је заштитни знак био лого са стилизованом песницом, окупила је младе, студенте, синдикате и Милошевићу се супротстављала герилски, пре свега графитима, плакатима и налепницама.

Милошевићев режим је препознао опасност која му прети од овог покрета, чија је популарност расла и којем су се придружиле и познате личности.

Због разних герилских акција, Милошевићев режим је почео обрачуне са „отпорашима", који су неретко брутално пребијани.

Тадашњи министар полиције Влајко Стојиљковић чак је Отпор окарактерисао као „терористичко-фашистичком организацијом".

На иницијативу једне од највећих странака опозиције - Српског покрета обнове - коју је предводио харизматични књижевник Вук Драшковић, 10. јануара 2000. године формирана је Демократска опозиција Србије (ДОС).

Била је то неочекивана коалиција 19 странака.

Без обзира на политичке разлике, понекад драматично супротне, спајао их је заједнички циљ - како Милошевића свргнути са власти.

Оснивачи коалиције били су Српски покрет обнове са Вуком Драшковићем, Демократска странка Зорана Ђинђића и Демократска странка Србије Војислава Коштунице.

Уједињењу опозиције претходиле су године репресије режима, рат у бившој Југославији, немаштина, вишемесечне демонстрације грађана и студената 1996/97. године због прекрајања резултата локалних избора, бомбардовање Југославије, убиства политичких противника - новинара Славка Ћурувије и некадашњег истакнутог комунистичког функционера Ивана Стамболића.

Изборна стратегија и атентат на Драшковића

Одмах по формирању ДОС-а , чије су чланице биле и странке које су раније биле у Милошевићевим владама, попут СПО и Нове демократије Душана Михајловића, вође овог блока затражиле су расписивање избора на свим нивоима.

Опозиција је тражила и да се открију починиоци злочина на Ибарској магистрали у јесен 1999, када су убијени функционери СПО, убица новинара Славка Ћурувије, као и да буду обустављени сви „акти државног терора".

Од министара спољних послова ЕУ и САД, када дође до ванредних избора, опозиција је тражила укидање или суспензију свих санкција, обнављање чланства у ОЕБС и повратак на Косово полиције и војске.

Захтеви опозиције поновљени на заједничким митинзима 14. априла и 15. маја на београдском Тргу Републике.

На митингу удружене опозиције у априлу било је, извештавао је тада лист Данас, више од 200.000 људи.

Извештај са митинга био је насловљен поруком вођа опозиције: „Сменимо последњег диктатора".

Било је појачано присуство полиције у центру Београда који је надлетао хеликоптер.

Полиција је заустављала и контролисала све аутомобиле који су улазили у Београд, а нису имали регистарске таблице главног града.

Председник ДСС-а Војислав Коштуница тада је рекао да је „насиље последњих десет година све веће" и да су „демократски избори најбољи начин да се томе стане на пут".

Председник Демократске странке Зоран Ђинђић, који је убијен три године касније као премијер Србије, имао је овакву поруку на том митингу:

„Ако и ви верујете да је овом режиму место у контејнеру историје, а да Србија заслужује нормалну демократску владу, придружите нам се.

„Ако и ви верујете да лопови треба да иду у затворе, а не министарске фотеље, придружите нам се".

Милошевић, међутим, није показивао намеру да одустане.

Обрачун режима са политичким неистомишљеницима постајао је све оштрији, па је тако поново покушан атентат на Вука Драшковића, када је 15. јуна непознати нападач испалио два хица на лидера СПО у његовом стану у Будви.

Драшковић је тада рањен, јер су му меци окрзнули главу.

Несумњиво је да је овај догађај са Драшковићем додатно ојачао опозиционе симпатије у добром делу бирачког тела.

Почетком јула 2000, Милошевић је извео неочекивани политички маневар - променио је Устав, као и изборне законе, а избори су расписани за 24. септембар.

Међутим, Демократска партија социјалиста, владајућа странка у Црној Гори, није признала уставне амандмане и саопштила је да неће учествовати на изборима.

Став партије Мила Ђукановића рефлектовао се и на јединство опозиције у Србији, па је и Српски покрет обнове, иницијатор окупљања опозиције, најавио бојкот избора.

Остатак ДОС је, после краћег премишљања, одлучио да на септембарско гласање ипак изађе.

СПО је касније изашао из коалиције, а Драшковић се пожалио да су били истерани.

Касније се, ипак, предомислио, па је на изборе изашао самостално.

Лидери европских држава изразили су и забринутост због „мотивације која стоји иза ревизије југословенског Устава и могућих последица".

„Позивамо владу у Београду да се уздржи од сваке акције која би могла допринети даљој ескалацији насиља", наведено је у тој изјави европских дипломата.

„Данас мислим да је ДОС моја највећа политичка грешка и кајем се због тога. Формирао сам коалицију ДОС која је касније убила СПО.

„То се десило 10. јануара 2000, непосредно после масакра на Ибарској магистрали, јер сам желео да окупим све снаге за рушење Слободана Милошевића и његовог терористичког поретка.

„Тешком муком сам прешао преко чињенице да ниједан лидер опозиције, које сам окупио тог 10. јануара, после четвороструког убиства мени најближих на Ибарској магистрали није дошао на сахрану, није изјавио саучешће, није ме назвао ни телефоном", испричао је годинама касније Драшковић за Блиц.

Предизборна атмосфера

Користећи пропагандну машинерију, Милошевићев режим направио је атмосферу поделе у друштву - „ми" или „они", „референдум за опстанак Србије".

Опозициони ривали су били „инструмент Запада и НАТО-а", па стога је било важно „одбранити земљу од издаје", како је то говорио истакнути функционер Југословенске левице (ЈУЛ) Иван Марковић, тадашњи министар за телекомуникације.

„Упитао је Чачане - да ли ће и они дозволити да Веља Илић (опозиционар) од Чачка направи нови Авијано (Нато база у Италији одакле су полетали авиони који су бомбардовали СРЈ) у Србији?", гласио је извештај РТС-а са Марковићевог предизборног говора у том граду.

Одговорио је сам: „Није могуће, неће Чачани то дозволити. Није Велимир Илић Чачак".

Државни медији били су ударна песница брачног пара Слободана Милошевића и Мирјане Марковић, тадашње председнице странке Југословенска левица.

У ударним телевизијским терминима емитовани су говори са предизборних скупова готово интегрално.

Оштар речник, коришћење свежих ожиљака НАТО бомбардовања, били су „адути" у говорима представника тадашњег режима.

Мирјана Марковић је на једном предизборном скупу говорила о вођама опозиције као „заступницима немани која сеје зло по свету".

„Протагонисти политике највећег светског насиља зову себе именом који је синоним за толеранцију и слободу - демократе.

„То лицемерје је исто толико велико и страшно као што би било лицемерје назвати пре 60 година креаторе, чуваре и ложаче гасних комора - филантропима", рекла је она.

О опозицији - све најгоре.

Уз неизбежне, тешке оптужбе о дотадашњим „издајама".

„Они су подржавали разарање Југославије почетком 90-их, подстицали рат међу бившим југословенским народима, 1993. године су призивали и подржавали санкције кад су биле најсуровије, 1999. били су на страни НАТО-а.

„А 2000. их испуњава мржња због резултата обнове којима се поноси читав народ".

„На овим изборима они су носиоци листа НАТО пакта.

„Те чињенице су наравно непријатне и тешке, али су истините", рекла је Мирјана Марковић.

Коштуница победио, Милошевић не признаје пораз

Напади на опозицију су појачавани како су се ближили избори 24. септембра 2000. године, а одговор је био слоган уједињене опоизиције: „Ко сме да вас погледа у очи? - Коштуница".

Испоставиће се да је опозиција погодила.

Кандидат ДОС-а Војислав Коштуница је на председничким изборима добио 2.470.304 (50,24 одсто) гласова.

Милошевић је освојио 1.826.799 гласова, односно 37,15 одсто.

Али, ту није био крај.

Савезна изборна комисија објавила је да Коштуница није добио неопходних педесет одсто гласова да би победио у првом кругу избора.

Све то је изазвало гнев опозиције и њених бирача, који су кулминирали масовним демонстрацијама 5. октобра.

Четврт века касније, на власти у Србији су углавном они које је тадашњи ДОС победио на изборима.

Погледајте: Шта је Зоран Ђинђић рекао за ББЦ годину дана пре атентата

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]