„Ћутао сам јер је било неопходно”: Украјински ратни заробљеник који није проговорио годину дана

„Било је болно сазнати колико је много људи, колико много времена и труда, требало да бих био ослобођен из руског заробљеништва”, каже Јуриј Гулчук.

Овај 22-годишњи маринац је био ратни заробљеник више од две године.

Био је у заточеништву 30 месеци, између априла 2022. и септембра 2024. године, пребациван из једног руског затвора у други, често премлаћиван и злостављан.

Скоро годину дана у заточеништву није проговорио ни реч, што му је пружило психолошку и физичку заштиту, испричао је он.

Наставио је да ћути чак и после повратка кући.

Видео снимак његове мајке Милане, док грли његово мршаво тело и милује му лице почео је да кружи интернетом.

„Волимо те, волимо те” , понављала је Милана да би га навела да проговори.

Он је касније објаснио да није имао снаге да комуницира.

Прва ствар коју је његова мајка чула да изговара била је: „Зашто су људи толико свирепи једни према другима? Зашто има толико много бола?”.

Историјски дан

Јуриј се пријавио у маринце само две недеље пре него што је потпуна руска инвазија започела 24. фебруара 2022. године.

Тога дана је био у Маријупољу.

„Пробудили смо се и чули звук ломљаве. Прозори у приземљу су били разбијени. Мислили смо да је то од експлозије са оближње прве линије фронта.”

Неколико сати касније, постало је очигледно да је почео рат.

„Историјски уџбеници ће писати да је све почело овога дана у Маријупољу, помислио сам. А ја сам био у Маријупољу, баш тамо и тада”, рекао је Јуриј.

„Али нисам имао појма какве ме будућност чека.”

Скоро два месеца касније, заробила га је руска војска.

’Очигледно садисти’

„Како су се опходили према нама зависило је од тога ко је у смени у затвору” , присетио се Јуриј.

„Било је чувара који су тукли све затворенике. Други би питали ко има више од 50 година, ко је болестан или рањен, и њих би поштедели. Али неки чувари су били очигледно садисти.”

У октобру је високи комесар УН за људска права Фолкер Тирк упозорио да руске снаге учествују у „широко распрострањеном и систематском” мучењу украјинских затвореника.

Његова изјава је заснована на документованим сведочанствима 174 украјинска ратна заробљеника, од којих су скоро сви описали доследна искуства мучења у заточеништву.

Између осталог, мучили су затворенике електрошковима, премлаћивали их, сексуално злостављали, ускраћивали им сан и претили новим насиљем.

У августу је Данијела Бел, шефица Посматрачке мисије УН за људска права у Украјини, рекла да се 95 одсто украјинских војника које је заробила Русија суочава се мучењем.

У Генералној скупштини УН-а 29. октобра представљен је извештај Независне међународне испитне комисије за Украјину, у којем се мучење наводи као злочин против човечности руских власти.

У октобру су украјински тужиоци отворили истрагу о, како су описали, „највећем масовном погубљењу” украјинских заробљеника које су починиле руске трупе од почетка потпуне инвазије Москве, наводећи да је 16 мушкараца постројено и стрељано у шуми.

Русија није коментарисала ниједан од извештаја УН-а о мучењу украјинских ратних заробљеника за које су оптужене њене снаге.

У јуну је руски председник Владимир Путин саопштио да је заробљено 6.465 украјинских војника.

Међутим, Медијска иницијатива за људска права, украјинска невладина организација, проценила је да би у заробљеништву руских снага могло да буде и 10.000 украјинских војника.

Украјина каже да је успела да издејствује ослобађање најмање 3.650 људи из заробљеништва.

’Психолошка игра’

Јуриј Гулчук је изгубио више од 20 килограма током заточеништва, али је остао чврсто решен да једног дана буде слободан.

Сањао је родитеље, детињство и правио планове за будућност.

Највећи део тог времена је ћутао.

„Прешао сам на ћутање постепено. Нисам само једног дана одлучио да престанем да говорим … Ћутао сам зато што је то било неопходно.”

Кад је одведен на размену за руске затворенике, испрва није веровао да ће ускоро бити ослобођен.

Мислио је да је то још једна „психолошка игра” руских војника, да они само говоре да га воде у размену заробљеника, али да га у ствари пребацују у још један затвор.

Тамо би често само још више тукли затворенике, рекао је он.

Зато се на дан своје размене Јуриј припремио не за радост што ће видети родитеље после две године, већ на млаћење, понижавање и бол.

Он и други украјински затвореници су вођени кроз Белорусију, руског суседа који се такође гранични са Украјином.

Дозвољено им је да скину покров са главе и добили су суви оброк са чоколадом, крекерима и колачима.

„Деловало је надреално” , присетио се Јуриј.

Упорно је мислио како ће се на крају испоставити да је то неслана шала и тек кад је видео мајку и другу родбину како га чекају и осмехују се, почео је да верује да је све то стварно.

Привикавање на живот

Испрва није могао да говори.

„Није се радило само о активирању гласних жица.

„Да бих почео да говорим, или да певам или да вичем, морао сам да разрадим менталне мишиће, који су атрофирали.

„Морао сам прво њих да повратим у живот.”

Јурију је било потребно неколико дана да поверује да се вратио кући и да је на безбедном.

Он каже да жели да погледа све хит филмове који су имали премијеру током његовог заточеништва, да надокнади сву пропуштену најновију музику и да вози електрични скутер.

Размишља да се врати студијама кинеског језика на Државном универзитету у Кијеву - направио је паузу непосредно пре избијања рата да би се пријавио у војску.

„Говорим себи да моје време проведено у заточеништву није потпуно изгубљено” , каже он.

„Можда се само тешим, али желим да могу да кажем да сам стекао нешто из читавог тог искуства.

„Имао сам среће што сам преживео. Нису сви били те среће.”

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]