'Мрзела сам сопствени изглед, али сам научила да га прихватим'

Када се погледамо у огледало, многи од нас могу да пронађу недостатке, али Шарлотина интензивна мржња према сопственом изгледу почела је да управља њеним животом још у раним тинејџерским годинама.

„Будила бих се у 5:30 ујутру да се нашминкам, иако школски аутобус није долазио пре 8:30", каже она.

„Шминку бих наносило опсесивно, скидала је, поново стављала, па опет скидала, покушавајући да све изгледа што симетричније и савршеније".

Шарлот каже да је почела да се осамљује, и да је дошла до тачка када није могла ни да иде на факултет, осим када је требало да полаже испите.

Није отишла ни на матурско вече јер није могла да поднесе да се фотографише.

На крају јој је дијагностикован телесни дисморфни поремећај или дисморфобија.

Телесна дисморфија (Бодy Дyсморпхиц Дисордер) је израз који се често користи на друштвеним мрежама за опис нечијег незадовољства сопственим телом.

Међутим, телесна дисмофрија настаје када анксиозност због сопственог изгледа почне да омета свакодневни живот, каже Вирен Свами, професор социјалне психологије на Универзитету Англији Раскину у Уједињеном Краљевству (УК).

То је опсесивна усмереност на неки део сопственог изгледа који други људи виде као нормалан, али особи која пати од овог поремећај може да делује потпуно погрешно, рекао је Свами за ББЦ подкаст Цомплеx..

Погледајте видео: Ретке болести - живот са атаксијом

Симптоми телесне дисморфије су емоционална патња, опсесивно размишљање о негативним стварима и проблемима, и осећај немогућности да се контролишу мисли о изгледу.

Ово стање може да подразумева и стално гледање у огледало и непрестано додиривање дела тела који се сматра несавршеним.

„Њихов цео свет се своди на тај део тела и све остало је некако неважно", каже он.

Свами каже да иако су жене много чешће незадовољне телом, код телесне дисморфије не постоји јасна разлика између полова.

Шарлот је почела терапију у локалној служби за ментално здравље пре него што је примљена у болницу за лечење анксиозних поремећаја у Лондону.

„Док сам била на болничком лечењу, ишла сам на радне терапије, као што су уметност, грнчарија и писање песама, и тако сам се вратила музици", каже она.

„То ми је помогло да усмерим мој перфекционизам, да га извучем из таме на светло и ублажим тај осећај стида".

После изласка из болнице, почела је да дели њено искуство на друштвеним мрежама у нади да ће помоћи другима.

Свами саветује онима који можда пате од овог поремећаја да прво потраже подршку изабраног лекара опште праксе.

А ако познајете некога за кога мислите да пати од телесне дисморфије, каже да је важно да покажете саосећање и будете стрпљиви.

Тим људима је често потребно свакодневно разуверавање у вези са њиховим мислима о изгледу, објашњава он.

„Уместо да прекидате такве разговоре и реагујете љутито, важно је да разумете да је телесна дисморфија ментални поремећај који не пролази сам од себе и често може да се погорша ако се не потражи стручна помоћ".

'Желела сам да се извињавам због моје ружноће'

Тили је такође развила телесни дисморфни поремећај у раним тинејџерским годинама.

„Осећала сам да треба се извињавам људима који су пролазили поред мене због моје ружноће", каже она.

„Никада нисам могла да се погледам у огледало на јавном месту".

Избегавала је уску одећу, а облачење за празнике и журке јој је било „мучно".

„То би покренуло негативну вртешку у мојој глави и не бих успела да се спремим и стигнем на време на догађај".

У почетку је мислила да је реч о ниском самопоуздању и депресији.

„Нисам била довољно свесна да уочим везу између различитих искустава која су заправо сва била повезана са мојим изгледом", каже она.

Њени симптоми дисморфобије почели су да се погоршавају када је уписала факултет за модни дизајн, јер је почела да се пореди са људима који раде у тој индустрији.

Због тога је почела да има мрачне и узнемирујуће мисли о њеном изгледу, као и сталан осећај да је безвредна.

Тили је годинама ишла код различитих терапеута, али ниједан није био специјализован за проблеме доживљаја сопственог тела.

Почела је да ради са психотерапеутом у оквиру британске Националне здравствене службе (НХС), који је утврдио да има телесни дисморфни поремећај.

Тили каже да се придружила групи за подршку у Фондацији за лећење телесног дисморфног поремећаја и да је радила са приватним терапеутом на ублажавању симптома.

Она саветује свима који имају симптоме дисморфобије да прво истраже ово стање пре него што о својим проблемима разговарају са лекаром.

„То значи да ће можда имати више самопоуздања када потраже одговарајућу помоћ", додаје она.

Тили каже да данас боље контролише сопствене мисли.

„Ако се погледам у огледало док се спремам и не свиди ми се оно што видим, и ако чак осетим да ме обузима паника, могу одмах да је зауставим", каже она.

„Начин на који видим себе, у зависности од дана и расположења, није начин на који ме други људи виде, јер ме они виде само као Тили".

Каже да је потпуно променила начин на који размишља.

„Поново сам пронашла радост у мом животу и први пут од детињства сам осетила љубав према себи".

Шарлот жели да људи знају да „постоји нада, и да је опоравак могућ".

„Осећам се тако испуњено, срећно и толико спокојно и заиста сада волим мој живот, а никада нисам мислила да ћу то успети".

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk