'Четири петине земаља' користи морску воду

Пре неколико година, Мухамед Јакуб Балох и његова породица замало су напустили дом у Кети Бандару на југу Пакистана, јер су реке и бунари пресушили.

Било је тешко пронаћи пијаћу воду, а усеви су неколико пута пропадали.

„Људи из Њу Делхија, Мумбаија и Кине су долазили да купују наш пиринач, пшеницу и поврће", каже пољопривредник Балох.

„Али више од 50.000 хектара наше земље постало је необрадиво".

Многи су напустили земљу њихових предака.

И Балох је о томе размишљао, све док власти нису отвориле постројење за десалинизацију, које је почело да производи пијаћу воду из Арапског мора.

Данас многи који су остали у том подручју преживљавају тако што узгајају ракове у каналима за наводњавање, који су сада испуњени сланом водом, док покушавају да узгајају штагод могу.

Пакистан је једна од многих земаља у свету које су повећале капацитете за десалинизацију морске воде, јер је услед глобалног загревања све мање слатке воде.

Донедавно се технологија десалинизације углавном примењивала у богатим, сушним земљама Блиског истока, али глобално загревање је то променило.

Данас, око четири петине земаља има постројења за десалинизацију морске воде за пиће и друге потребе, показују подаци организације Global Water Intelligence (GWI), која ради тржишне анализе у сектору вода.

А тај број стално расте.

У Кувајту, Оману и Саудијској Арабији више од 80 одсто водоснабдевања долази управо из постројења за десалинизацију, било морске или брактичне/бочате подземне воде (која настаје мешањем слатке и слане воде, обично на ушћима река у мора и океане).

Током напада Израела и Сједињених Држава (САД) на иранска нуклеарна постројења у јуну 2025, катарски званичници изразили су забринутост због могућег загађења Персијског залива, који је данас главни извор воде за Катар, Уједињене Арапске Емирате (УАЕ) и Кувајт.

Зашто нема довољно слатке воде?

Ево у чему је проблем.

Скоро две трећине Земљине површине покривено је водом.

Међутим, Уједињене нације (УН) кажу да употребљива слатка вода чини само 0,5 одсто, а и та количина се брзо смањује због пораста температуре и учесталих суша.

У извештају из 2023. године, Светска комисија за економију воде упозорила је да би до 2030. године могло да недостаје чак 40 одсто воде за снабдевање.

Очекује се да ће до 2050. на планети живети 9,7 милијарди људи.

Корупција и лоше управљање водама такође су допринели акутној несташици воде у многим државама.

С обзиром да се у океанима налази 95 одсто укупних залиха воде на планети, многи тврде да је морска вода могуће решење, иако је њен удео у укупној потрошњи воде у свету тренутно занемарљив.

Ширење постројења за десалинизацију у свету

Постројења за десалинизацију изграђена су на више од 20.000 места широм света, и њихов броје скоро двоструко је већи него пре десет година, показују истраживања.

„Тржиште десалинизације ће значајно убрзати раст у наредних пет година, пре свега захваљујући Блиском истоку и Северној Африци, региону Азијско-пацифичког појаса, и неким европским земљама", каже Естел Брашљаноф, извршна директорка компаније Веолиа, једне од водећих међународних фирми специјализованих за десалинизацију.

Подаци које је прикупио GWI показују да око 160 земаља данас има постројења за десалинизацију морске воде.

У просеку, 60 одсто произведене воде користи се за јавно снабдевање пијаћом водом, наводи се у извештају.

„Десалинизација већ сада помаже многим земљама да се изборе са хроничним несташицама воде", каже Рејчел Мекдонел, заменица генералног директора Међународног института за управљање водама (IWMI), истраживачке организације посвећене безбедности водних ресурса.

„Иако десалинизација није чудотворно решење за сва подручја подложна суши, она је већ сада кључна за јачање безбедности воде у многим земљама које се суочавају са сушама и растућом потражњом."

GWI процењује да овај сектор бележи годишњи раст већи од десет одсто.

У извештају се наводи да је у последњих 15 година производња десалинизоване воде за пиће значајно порасла у више од 60 земаља, у свим деловима света.

Неке земље забележиле су двоструко, троструко или чак четвороструко повећање производње (у Сингапуру, на пример, раст је 467 одсто), а неке су оствариле невероватан раст од 1десет до чак 50 пута.

Саудијска Арабија производи највише десалинизоване морске воде - 13 милијарди литара дневно, што је једнако количини воде у 5.200 олимпијских базена, наводи GWI.

Бангладеш, Индија и Пакистан користе технологију десалинизације не само за морску воду, већ и за пречишћавање брактичне/бочате воде у областима у којима је морска вода продрла у подземне воде.

Авганистан користи технологију за десалинизацију подземних вода које су природно сланкасте из других разлога.

Како се врши десалинизација?

Десалинизација се углавном обавља на два начина.

Први, најчешћи и енергетски најефикаснији је реверзна осмоза, процес у којем се вода под високим притиском проводи кроз полупропусну мембрану која задржава со и друге хемикалије и нечистоће.

Друга метода је термичка десалинизација, која користи топлоту за испаравање морске воде, а затим се кондензована пара сакупља као слатка вода.

Цена и исплативост

Десалинизација је традиционално скупа технологија, али захваљујући јефтинијим обновљивим изворима енергије и побољшаној енергетској ефикасности, цена овог процеса је последњих година значајно опала.

Стручњаци наводе да је цена производње десалинизоване воде пала и до 90 одсто од 1970. године.

Истраживање Међународног института за управљање водама показује да ако би се за десалинизацију користила соларна енергија, овај процес би у многим приобалним подручјима био још исплативији до 2040. године

Међутим, за велико постројење за десалинизацију, које производи 500 милиона литара воде дневно, потребна су улагања од око 500 милиона долара, према подацима компаније Веолиа.

Додатни велики трошак, који треба узети у обзир, јесте транспорт десалинизоване морске воде у сува подручја у унутрашњости земаља.

„Земљама у развоју високи трошкови и даље представљају препреку", каже Шакил Хајат, стручњак за климатске промене, воду, санитарне услове, и хигијену у организацији WaterAid, међународној добротворној организацији која је помогла изградњу око 100 малих постројења за десалинизацију у јужној Азији.

„За многе од тих земаља, исплативија су мања постројења на соларни погон за десалинизацију брактичне/бочате воде, него велика постројења за десалинизацију морске воде."

Одлагање сланог отпада

Један од највећих изазова у процесу десалинизације јесте одлагање сланог отпада, висококонцентроване слане воде која остаје после издвајања слатке воде.

Испуштање овог сланог отпада у море повећава салинитет и температуру морске воде, што може озбиљно да утиће на морске екосистеме, па чак и да створи такозване мртве зоне у близини места испуштања.

„У већини процеса десалинизације, на сваки произведени литар воде за пиће ствара се око 1,5 литара течности загађене хлором и бакром", наводи Програм Уједињених нација за заштиту животне средине (УНЕП).

„Ако се слани отпад правилно не разблажи и не распрши, може да образује густ стуб отровног сланог отпада који може да деградира приобалне и морске екосистеме."

Научници су забележили значајне негативне последице по корале и алге у Арапском заливу који раздваја Египат и Саудијску Арабију.

Ипак, чини се да овакав утицај на животну средину не успорава ширење постројења за десалинизацију у готово свим деловима света, који се брзо загрева и све је жеднији.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk