Куба после браће Кастро

Брод је био једва у пловном стању и пренакрцан људима и опремом. Током седам дана и ноћи посада је покушавала да плови немирним морима, али је брод био неподесан и пропуштао је воду.

Готово сви људи на броду су се осећали лоше – због морске болести или слабости услед глади и жеђи.

А сада, након што смо стигли, два дана након што је планирано и миљама удаљени од места састанка, брод се укотвио у густо блато.

Као што је Че Гевара касније приметио, надолазећи тријумфални повратак на кубанско тло Фидела Кастра и његове револуционарне чете у децембру 1956. „није био искрцавање, већ бродолом.“

Све укупно, 82 људи је сишло са пловила Гранма, сви клонули духом и блатњави.

Ситуација се ускоро погоршала. У подножјима брда Сијера Маестра упали су у заседу кубанске војске и број војника се смањио на шаку герилаца, међу којима су били Фидел Кастро и његов брат Раул.

Након тог неславног почетка, на крају су поразили војни режим Фулгенсија Батисте. Сукобили су се са 40.000 људи, далеко боље наоружаних – био је то један од најуспешнијих герилских војних похода у 20. веку.

(Испод: Фидел Кастро маше маси окупљеној у кубанској престонци Хавани у јануару 1959, убрзо након победе над Батистом)

Оно што је можда још невероватније, до недавно су били на власти. Међу њима, браћа Кастро су провела скоро 60 година на челу државе.

Траг који су оставили на острву, начинивши га једнопартијском државом комунистичког уређења, неизбрисив је.

Сад смо на прекретници. Отац Револуције Фидел Кастро умро је крајем 2016. а Раул Кастро се повлачи са места председника. Први пут од 1959. Кубу ће водити неко ко није Кастро.

Дакле, након шест деценија, какву државу ће преузети?

Пошто се старији Кастро полако приближавао концу живота, могао је да се осврне на свој дуги и испуњен живот.

Иако физички слаб, до краја је остао ментално виталан, а његова вољена деца и унуци били су уз њега.

Био је тврдоглав – породична црта – и борац до краја. Доктори су скоро девет сати покушавали да га спасу. Међутим, није тако било суђено.

Реч је о Мартину Кастру, Фиделовом и Рауловом полубрату који је умро у септембру 2017. недалеко од места где је рођен – у Бирану. Оболео је од анеуризма у 87 години, годину дана након Фиделове смрти.

Иако од истог оца и иако су се као деца играли заједно, вероватно на Куби не постоје два човека чији се животи толико разликују.

Један је био предводник Кубанске револуције. Други никада није напустио кућу.

Породична кућа фамилије Кастро, Финка лас манакас, данашњи музеј, савесно је рестаурирана у споменик Фиделовим и Рауловим сељачким коренима. Историчар градића Антонио Лопез показао ми је имање.

Биран је, каже, подигао Кастро.

Фиделов отац Анхел Кастро дошао је из шпанске регије Галиције на Кубу 90-их година 19. века као регрут са задатком да брани колонијалну управу током Шпанско-америчког рата.

Када се вратио на острво, недуго након његове независности 1898, почео је да ради у рудницима, а касније и на плантажама шећерне трске за америчког гиганта Јунајтед фрут компани

До почетка прве деценије прошлог века, био је на путу да се обогати. Купио је мали посед на страни Камино Реала, блатњавог пута између Сантјаго де Кубе и Нипе Хеја на северној обали.

Мало-мало, фарма је израсла у феуд типичан за ту област: школа, бакалница, стовариште дрвене грађе, бар, ковач, рустична колиба за хаићанску шећерну трску и дрвосече.

Антонио ми показује малу учионицу, прву у којој је Фидел похађао наставу пре него што су га послали у језуитску школу у Сантјагу и Хавани.

У том тренутку пролази водич и понавља туристима званичну причу – о томе како се слика сиромашних и сунцем опаљених хаићанских најамних радника на плантажама шећерне трске снажно урезала у свест браће Кастро.

„Фидел је једном рекао да му је драго што је син, не унук, земљопоседника пошто то још увек није била фамилија која се ослањала на културу привилегије и поседништва“, каже Антонио.

Анхел није поживео да види победу социјалистичке револуције нити своје синове како постају најмоћнији људи на острву. Умро је 1956. и сахрањен поред Фиделове и Раулове мајке Лине у Финка лас манакасу.

Ипак, макар када је реч о још једном сину, живот се никада није битније променио у односу на те прве дане руралног спокојства.

Док пијемо преслатку кафу у њеној дневној соби, Џозефа објашњава како им је Мартин оставио мало земље, неколико грла говеда и скучен, али срдачан дом где сад седимо.

То су два стуба Кубанске револуције, друштвена достигнућа која представљају синониме за Кубу под браћом Кастро.

Заправо, према појединим званичницима на Куби, уочавање недостатака у оба домена – указивање на неопходност инвестиција и модернизације – граничи се с бласфемијом.

Клара је обазрива кад се постави питање у ком смеру би волела да крене Раулов наследник. Једино је вољна да каже да је бирократија и даље проблем на Куби и да није лако живети с платом од око 35 долара месечно. Чак и тада се исправља: „Али моји приходи су се последњих година вишеструко увећали.“

Притом, додаје покорно, економске санкције које је Куби наметнула Америка треба да буду укинуте. То је слоган који бескрајно одјекује Кубом. Од испоруке лекова до нових сорти биљака, ембарго – или „блокада“ како је Кубанци зову – сада је у педесет осмој години и сматра се највећим кривцем за економску стагнацију острва.

Међутим, Куба се несумњиво суочава и са неколико изазова локалног карактера. Незванично, поједини доктори и сестре ће вам рећи да инфекције унутар болница представљају озбиљан проблем.

И док је лечење остало потпуно бесплатно, велики део терета неге пада на породицу. Она мора да обезбеди постељину, јастуке, а понекад и оброке и основне антибиотике неопходне својим вољеним.

У сваком случају, каже Клара, у остатку Латинске Америке мали број људи може рачунати на бесплатну медицинску негу коју нуде кубански доктори.

Панамеричка здравствена организација, између осталог, имала је само речи хвале за тај систем, нарочито кад је реч о борби против заразе на острву.

У осенченом унутрашњем дворишту Монкаде деца су образовала правилне редове покрај плоче обележавајући место где су положена тела револуционара који су убијени у Монкади.

“Пионири комунизма”, зазива девојчица у правцу читаве ученичке групе окупљене пред њом.

“Бићемо попут Чеа!” стиже њихов резонантни одговор.

То је слоган који свако јутро певају школарци на читавом острву, доживотна посвећеност вредностима социјализма које персонификује Че Гевара.

На крају су нас одвели у учионицу да видимо како деца уче.

“Ко може да промени ово у прошлом времену?” пита наставница док исписује глагол “учити” на табли. Ватромет руку полете у вис, а она, по обичају, бира једног из групе ђака који нису дигли руку.

Иако нам је речено да можемо да интервјуишемо ученике, досадашње искуство је показало да деца просто декламују револуционарне пароле под будним оком својих наставника. Због тога сам питао разредног старешину шта мисли о критичарима, најчешће из Мајамија, који сматрају да је коришћње тако тешких речи равно индоктринацији.

“Бесмислено је тврдити да се овде спроводи испирање мозга”, каже Елеин Инфанте. “Наша револуција је у великом мери хуманитарна и ми мислимо о добробити сваког детета овде.”

“Због тога долазимо на посао. Не да бисмо их претворили у ратнике, не, већ да бисмо их припремили за будућност, да бисмо од њих направили добре мушкарце и жене који могу спасити наше друштво.”

У подножју планине Сијера Маестра, микроклима је савршена за узгајање кафе. На тачки названој Поло Норте – Северни пол – живи Леридо Медина, још један од људи који су добили право власништва када је држава правила ту расподелу. Он код себе нема документ о томе – тапије је донирао музеју у Хавани.

Обучен у дебели вунени џемпер на хладном планинском ваздуху, овај деведесетдвогодишњак објашњава како се данас ослања на своју супругу Аиду и сина да обављају мануелне послове на фарми.

"Најтеже је сећи шуму ради сетве”, каже Леридо. “Немамо никакву механизацију, све радимо ручно – пијуком, мачетом, користимо чисту силу.”

Цео род се продаје држави – кафа не сме да се продаје на слободном тржишту.

И данас, већина фармера попут Лерида сматра да је пољопривредна реформа темељ који им је омогућио аутономију. Међутим, критичари овог закона кажу да су тиме заувек зависни од државе.

Правила која контролишу привреду су мало попустила током мандата Раула Кастра и иако су далеко од стварања приватних предузећа, фармери који узгајају кафу су се удружили и створили задругу. Тиме су акумулирали своје ресурсе и изборили за мало боље услове током преговора с државом, објашњава Леридов најстарији син Езикијел.

Натпис “Хирон: Први пораз империјалистичких јенкија у Латинској Америци” стоји на знаку са стране пута на улазу у град.

Ако оставимо по страни револуционарну хиперболу, ово је истина. Вашингтон никада није изгубио битку у Латинској Америци до неуспеле инвазије на Залив свиња или плажу Хирон 1961.

ЦИА је месецима обучавала изгнанике с Кубе на југу Флориде и у тајним базама у Гватемали како би их припремила за инвазију. Авиони Даглас Б-26 с лажном заставом напали су аеродромске писте у Хавани и Сантијагу 15. априла 1961.

Затим је кренула инвазија с мора. Око 1.400 људи искрцали су код Хирона и на два оближње плаже. Од самог почетка, операција је била дебакл, од тога да је систем командовања био у хаосу, а контрареволуционари су се изгубили у зараслим шикарама дуж обале.

Фидел је лично преузео контролу над кубанским оружаним снагама, а када је откривено да је иза свега стајао Вашингтон, председник Џон Ф. Кенеди одлучио је да не шаље авионе.

Инвазија је угушена, Кастро је освојио кључну победу, а Кенедијева админстрација је претрпела понижавајући пораз. Че Гевара је касније послао Кенедију захвалницу за инвазију у којој је писало: “Револуција је била слаба. А сада је јача него икада.”

Зато што у овом успаваном градићу на обали може да се заради пристојан новац. Како улазите у Хирон, приметићете да на свакој другој кући стоји плаво-бели симбол, који означава да је то смештај у коме могу да одседну странци. „Касас партикуларес“, како их зову на Куби, постале су најпопуларнији приватни посао међу обичним Кубанцима.

Иако је влада обуставила издавање дозвола за приватнике већ годину дана, понуда смештаја туристима је најједноставнији начин многим кубанским породицама да уђу у приватни сектор и да зараде много више од дневница у државним предузећима, без потребе да инвестирају богатство како би адаптирали своје куће.

Дејниер Суарез, познат као „Џими“, преселио се у Хирон из престонице када се догодио туристички бум у овој области. Почео је као кувар у државном хотелу поред плаже, али је прешао у приватни сектор када је један од најуспешнијих пансиона у граду тражио менаџера.

„Ове године посао је ишао добро, претходне две године био је у паду“, каже он. Он сматра да постоје два разлога за пад интересовања туриста: ураган Ирма, која је готово уништила северну обалу острва. Јужна страна острва је готово нетакнута, али Џими мисли да су телевизијски снимци олује утицали да људи мисле да је Куба у хаосу и због тога не долазе.

Други фактор је Доналд Трамп, каже.

“То се примећује”, коментарише он строжа правила за путовање која је наметнула Трампова администрација, након што су се односи поправили током Обаминог мандата.

“Тек понеки Американац долази, готово их је немогуће видети. Што се тиче Европљана, па они и даље долазе. Не бринемо се још, али значило би када би Трамп променио своју одлуку.”

Док се Раул спремао да сиђе с власти, на Куби су били одржани избори. Широм земље, људи су предано гласали за чланове народне скупштине.

Они су изабрали 19. априла ко ће наследити Раула на месту председника.

Већина очекује да ће то бити садашњи потпредседник Мигел Диаз-Канел. На моменте делује као модернизатор, на моменте као човек који непоколебиво држи тврду линију, он ће постати први председник на овом острву који се не презива Кастро од 1959.године.

Ово звучи разумно. Али у стварности на гласачким листићима, које су у кутије убацили кубански гласачи, био је тачан број кандидата колико постоји и места у парламенту: 605. А под строгим једнопартијским системом, ниједан други избор није понуђен гласачима.

Прошле године, група дисидената и људи који желе да направе опозицију покушала је да се кандидује на локалним изборима, међу њима су били и чланови групе Отро 18. Они тврде да им полиција и државна безбедност забранила да се кандидују.

Док сам гледала како људи гласају, сетила сам се коментара Раула Кастра из 2014. године. Само пет дана после историјског споразума с председником Обамом о поновном успостављању дипломатских односа, у ваздуху се осетило да људи суштински очекују неке ствари.

У обраћању парламенту, Раул се кратко осврнуо на промењене односе с Вашингтоном, изјавивши: “Не треба очекивати да у покушају да поправимо односе с Сједињеним државама, Куба се одрекне идеја за које смо се борили скоро цео век и за шта су људи пролили крв и ризиковали јако пуно тога.”

Порука је била једноставна – наставиће да се води иста политика. Отворено супротстављање или вишепартијски систем се неће појавити на Куби. Још увек их нема.

Пре десет година, држава би својим протвницима и дисидентима досуђивала велике затворске казне. Данас тога готово да и нема. На том месту успостављен је систем контроле, због ког су критичари и независни новинари често држани у притвору по неколико дана. Кубанска влада назива те новинаре “плаћеницима”, које плаћају анти-Кастро групе у Вашингтону и Мајамију.

Убрзано пропадање односа су додатно закомпликовали догађаји, који као да припадају шпијунском роману. Више од 20 америчких дипломата у Хавани почело је да пати од необјашњивих здравствених проблема, губитка слуха, мучнине и благог потреса мозга.

Представници Стејт дипартмента тврде да су запослени у амбасади били жртве такозваних „здравствених напада“ и окривљују кубанску страну што није заштитила дипломате, ако и сама извела ове наводне нападе.

У Хавани су негирали да се инцидент уопште десио и објаснили су да је читава епизода комбинација заташкавања и масовне хистерије. Њихова намера, твде, била је да униште оно мало добре воље која је постојала и оправдају непријатељске дипломатске и политичке односе с острвом.

У сваком случају, Сједињене државе смањиле су број запослених у амбасади у Хавани на најмању могућу меру и данашњи односи су далеко од фазе отопљавања током Обаминог мандата. Ово је контекст у коме Раулова замена преузима контролу над државом.