Заборављени војник на заборављеном фронту

Наредник Сендс, војник пешадинац у српској војсци, лежала је полусвесна на завејаном брдашцу након експлозије бугарске гранате, а касније ће се сетити да је тада била умотана и склупчана као зец у џаку ловокрадице.

„Ништа нисам видела“, написала је она. „Као да сам изненада ослепела, осећала сам као да ми је скут капута прешао преко лица. Инстинктивно, счепала сам га левом руком и мора да сам га држала два три метра пре него што сам се срушила.

Срби имају теорију да не смете рањенику дати воде, пошто ће га то охладити, зато су ми сунули пола флаше ракије у грло и ставили ми цигарету у уста.

Приметила сам како ме мали наредник, који ме је носио, гледа очима пуним суза. Покушала сам да га уверим да је потребно много више да би ме убили и да ћу бити на ногама за десетак дана.“

Било је то у новембру 1916. године. Сендс је била међу 10.000 српских војника, који су се борили са својих положаја у северној Грчкој како би покушали да поново продру у сопствену земљу, коју су Бугари окупирали годину дана раније.

Сендсовој није било потребно 10 дана, већ шест месеци да се довољно опорави и придружи четама и врати на фронт. На крају рата, Сендсовој је додељено најзначајније српско војно признање – орден Карађорђеве звезде.

Данас у Србији она се сматра националном хероином. То је значајно из два разлога. Прво, Сендс није Српкиња, већ Британка – рођена је и одрасла у Јоркширу.

Британско гробље у Карасулију удаљено је отприлике сат времена северно од другог највећег града у Грчкој – Солуна. Пре једног века, ово место служило је за опоравак рањеника. На крају рата више од 1.300 британских војника је било сахрањено ту.

Комисија за војна гробља Комовелта одржава 24 гробља у Грчкој и још више преко границе, на северу, у Македонији. На највећем од њих сахрањено је више хиљада мртвих. На најмањем постоји само један гроб и то песника Руперта Брука, који је жудео да учествује у борбама, али је преминуо болестан пре него што је стигао до Галипоља, па је сахрањен на грчком острву Скајрос.

Упоређењу с огромним и величанственим гробљима из Првог светског рата у Фландрији и на северу Француске, ратна гробља Комонвелта у северној Грчкој делују веома сведено, чак и помирљиво.

Ту нема бљештаво белог углачаног портландског камена који обележава гробове. Уместо њега, мали бетонски блокови висине 25 центиметара, познати као македонско постоље обележавају сваки гроб.

Британске трупе почеле су да стижу у северну Грчку 1915, како би подржале француске снаге.

Стизали су морским путем. Салоника, данашњи Солун, лучки град у који су се искрцали, био је део отоманског царства до 1911, када су га преузели Грци.

Са дистанце, савезнике је шармирао егзотични источњачки карактер овог града. Био је то „диван градић“ написао је један војник, „чаробно место с белим минаретима и црвеним крововима“.

Али чим би се искцрали, шарм би ишчезао. Солун је током лета био попут заражене мочваре – нехигијенски, сиромашан и препун комараца. Није требало дуго чекати да се појаве тела војника и коња на обали, они су били жртве успешних напада немачких подморница на морнарицу савезника.

Ипак, ризик од смрти у борби био је далеко мањи од смртоносних ужасних услова живота. Идите на гробље у улици Лембет роуд у Солуну и пронаћи ћете гробове 1.600 британских војника од којих већина није ни видела метак, погинули су далеко одпрве линије фронта од маларије, дизентерије или тифуса.

Више од 600.000 војника савезничких снага стигло је на македонски фронт у периоду између 1915. и 1918. године. Они су били Французи, Британци, Италијани, Грци и Руси. Њихов задатак био је да помогну Србима у рату против Аустрије. Али када су прве трупе стигле у Солун, затекла су их тамошња дешавања. Срби су већ претрпели катастрофални пораз.

Србија и Бугарска су биле савезнице у Балканским ратовима 1911. и 1912, којим је окончана вишевековна отоманска владавина у југоисточној Европи. Отоманско царство се све више смањивало, а за то време Срби и Бугари су постали непријатељи.

Србија је изашла из Балканских ратова 1913. с додатном територијом која отприлике одговара величини данашње Македоније. Срби су је звали Јужна Србија, одбијајући да признају посебан македонски идентитет. За Бугаре је то била Западна Бугарска, док македонски „језик“ није био другачији од њиховог, већ просто „бугарски написан на српској писаћој машини“.

Избијање рата између Србије и Аустрије 1914, тачније Првог светског рата, пружило је Бугарима сјајну прилику.

Рат је почео кад је млади Србин, Гаврило Принцип, извршио атентант над престолонаследником аустроугарског трона, надвојводом Францом Фердинандом у Сарајеву у јуну 1914. године. Принцип, који је у том тренутку имао 20 година, био је премлад да би био осуђен на смрт за свој злочин, тако да је живео довољно дуго да посведочи нежељеним последицама свог чина.

Становништво Аустроугарског царства било је 12 пута веће од Србије, краљевине са само 4,5 милиона људи. Без обзира на то, Срби су успели да одбију први покушај инвазије лета 1914 – што је била прва победа савезника над Централним силама у Првом светском рату.

Аустроугари су напали поново и у децембру 1914. су успели да освоје Београд. Срби су узвратили и истерали су их из главног града.

До краја године, Срби су изгубили око 170.000 људи. Те зиме, епидемија тифуса покосила је цивилно становништво, одневши још више десетина живота. Српска влада објавила је да јој циљ није само ослобађање Србије, већ ослобађање од аустроугарске власти свих територија на којим су су живели Словени – Босне, Хрватске и Словеније.

Још једна катастрофа погодила је Србију 1915. године. Бугарска је ушла у рат у септембру и започела напад у октобру, неколико дана након што су Аустрија и Немачка започеле нову офанзиву на Србију.

Српска војска је доживела слом и започела дуг и мукотрпан процес повлачења кроз албанске планине по брутално хладној балканској зими.

На хиљаде војника умрло је од глади, хладноће и болести. У фебруару 1916. последњи преживели стигли су на јадранску обалу, одакле су их савезнички бродови превезли на острво Крф, а затим у Солун где су се придружили савезничким снагама.

Од свих савезничких гробља у Солуну, најпосећеније је српско. То је огроман и пуст маузолеј који чува остатке више од 7.000 српских војника.

Многи од њих су преживели дуг, смртоносан прелаз преко албанских планина зими.

Гробље је основао српски ветеран Саво Михаиловић, који је био задужен за скупљање лешева – међу којима су била и тела његових пријатеља и ратних другова – и укоп на простору некадашње пољске болнице. Никада није напустио ово место, чувао га је до смрти 1928. године. Заменио га је син Ђура Михаиловић, који је чувао гробље до своје смрти 1961. године. И он и његов отац су сахрањени на овом гробљу. Данас гробље чуба Ђорђе Михаиловић, Ђурин син и Савин унук.

Грчке власти су забраниле даље сахране на овом гробљу, али за Ђорђа ће бити направљен изузетак и он ће бити последњи Србин који ће бити ту укопан.

Ђорђево присуство је жива веза са српским искуством у Првом светском рату. Пуста унутрашњост маузолеја кога чува је храм српске ратничке традиције. Она повезује српске устанке против отоманске власти у 19. веку, оба светска рата и ратове које је Србија водила током распада Југославије деведесетих прошлог века.

Многи посетиоци данас су ветерани тих сукоба. Сродство које осећају са ратницима из периода 1914. до 1918. непосредно је и снажно.

Тада је био циљ истерати Бугаре, који нису могли да замисле бољи терен за одбрану. Ако из Солуна кренете на свер, уместо испошћених равница наићи ћете на другачији пејзаж.

Грчку од северног суседа одваја планински венац, који се протеже од истока ка западу, стрмих литица које се нагло издижу. То је застрашујући призор. Чак и лети стрмине делују тамно и неприступачно. И баш на тим планинским врховима Бугари су утврдили своју позицију. Ту ће провести остатак рата, спремни да одбију сваки покушај Британаца и Француза да их одатле помере. Савезничке трупе које су се окупљале у долини пред њима деловали су попут пиони на шаховској табли.

(Испод: Бугарски војници на планини 1917)

Момци који су учестовали у Солунском фронту с британске стране вратили су се кућама, нацији која није знала пуно о томе шта су они заправо урадили. Језиве битке које су водили и дуги, напорни месеци проведени у пустој равници и стрмим грчким планинама готово да нису ни део националног наратива и убрзо су нестали из колективног памћења.

Ту није било победа за слављења и тешко је било утврдити шта је постигнуто њиховим присуством на Балкану.

У обимној литератури која чини студије Првог светског рада, готово да нема ничегао овом заборављеном фронту. Јединствена је студија Алена Вејкфилда и Сајмона Мудија „Ђаво не спава“.

То је прича о пропалим, у највећој мери бесмисленим, офанзивама. „Седео сам једно вече у свом старом цивилном оделу у мајчином стану у Сент Џонс Вуду“, написаоје један преживели о дану када је демобилисан. „Чудни осећај усамљености ме је преплавио. Ту више није било војске да поведе рачуна о мени, суочио сам се с новим и чудим светом.“