Metju Henson: Zapostavljeni crni američki istraživač

I dok neki drugi istraživači mogu da se pohvale da su otkrili Severni pol, zapostavljeni i danas uglavnom zaboravljeni bivši napoličar ima jednako pravo na tu zaslugu kao i svi oni.

Smešten nadomak Vašingtona u okrugu Montgomeri, u saveznoj državi Merilend, Državni park Metju Heson u Strim Veli Parku na 116 jutara zemlje je olistala, pošumljena oaza okružena prigradskim naseljem.

Kako sve više zalazite u njega, buka saobraćaja počne postepeno da jenjava i sve što šetači, džogeri i biciklisti mogu da vide su trava i drveće.

Sedam kilometara duga betonirana staza blago krivuda kroz šumu, pre nego što je preko močvare prevede izdignuta drvena promenada.

Iznad glava vam cvrkuću ptičice, a jeleni i divlje ćurke su uobičajen prizor.

Mogli biste da se šetkate ovom stazom svaki dan a da nikada ne saznate ko je bio Metju Henson - ukoliko ne zastanete kod konkretne table kraj staze na kojoj se nalaze činjenice o Hensonovom životu po stavkama.

Na vrhu table nalazi se fotografija Hensona umotanog u krzno, sa kapuljačom navučenom preko glave.

Čelo mu je trezveno nabrano i ima guste brkove.

Njegov izgled uklapa se u stereotip polarnog istraživača u svakom pogledu sem u jednom: Henson je, naime, crnac.

„Dok sam kao dete pohađao školu, nikad nisam čuo za Metjua Hensona", kaže Dž.R. Heris, koji je takođe Afroamerikanac i član upravnog odbora Kluba istraživača, koji je nadahnuo neke od najvećih svetskih avanturista.

„Mnogi ljudi pretpostavljaju da mi je Metju Henson bio uzor kad sam bio mlađi, ali to naprosto nije istina. Sve što smo oduvek čuli bilo je da je Severni pol otkrio Robert Piri."

Hensonov život zvuči kao viktorijanski avanturistički roman.

Rođen u porodici napoličara, Henson je obavljao honororane fizičke poslove pre nego što se pridružio posadi trgovačkog broda i plovio do dalekih kontinenata.

Njegov prvi mentor bio je kapetan Čajlds, koji je podučavao mladog Hensona životu na moru i čak ga je naučio da čita.

Kad je Čajlds umro 1883, Henson se ponovo mučio da sastavi kraj s krajem - sve do sudbonosnog susreta sa Robertom Pirijem 1887.

Njima dvojici prvi put su se ukrstili putevi u jednoj prodavnici mešovite robe u Vašingtonu u kojoj je radio Henson.

Komandant Piri, inženjer pri američkoj mornarici, bio je impresioniran mladim magacionerom i pozvao Hensona da mu bude pomoćnik u istraživačkoj misiji u Nikaragvi kasnije iste godine.

Ključni deo Hensonove karijere odvijao se tokom perioda od 18 godina, počev od 1891, kada se pridružio Piriju na putovanju do Arktičkog kruga u potrazi za Severnim polom.

Kao jednog od najmanje istraženih kutaka Zemlje, misija da se fizički stigne do najsevernije tačke sveta vekovima je privlačila istraživače - od kojih su mnogi sanjali o tome da zakorače na vrh planete.

A opet, surovi vremenskih uslovi Severnog pola i sante leda koje su bušile brodove odbijali su sve ljudske posetioce, pa i Inuite.

Piri je bio neprikosnoveni vođa ovih ekspedicija, sakupljajući sredstva i organizujući timove.

Henson je pratio Pirija na svim putovanjima sem jednog, provevši godine i godine života na terenu.

Na Grenlandu, Henson se zbližio sa Kalalitima, najsevernijim narodom Severne Amerike i delom grenlandskih inuitskih naroda; naučio je da gradi igloe i sanke, i počeo tečno da govori inuktunski jezik.

Lovio je polarne životinje puškom, što je bila veština koja je spasavala živote kad bi ponestalo zaliha.

Najimpresivnije od svega, Henson je ovladao veštinom putovanja saonicama koje vuku psi.

„On je bolji gonič pasa i bolje upravlja sankama od bilo kog živog bića, sem možda najboljih inuitskih lovaca", napisao je Piri za Hensona.

„Ne bih uspeo da se snađem bez njega."

Tokom sedam pokušaja osvajanja Severnog pola, od 1891. do 1909. godine, Henson je bio Pirijev najbliži saradnik.

Arktik je bio nemilosrdan, a njih dvojica su se u nekoliko navrata zamalo smrzli na smrt ili umrli od gladi.

Piri je izgubio brojne prste na nogama od promrzlina; Henson je jednom propao kroz led i udavio bi se da ga njegov prijatelj Inuit Uta nije izvukao iz ledene vode.

Uspeli su da se probiju kroz katastrofalne oluje i beskrajne tehničke poteškoće.

Usavršavali su taj svoj proces iznova i iznova, sve do njihove konačne ekspedicije 1909. godine.

Pošto im je ponestajalo zaliha a nalazili su se na dvestotinak kilometara od Severnog pola, Piri je naredio svima iz njegovog 50-članog tima da se vrate na brod, sem četvorici Inuita i Hensonu.

Prema Smitsonijanovom članku, nekoliko dana kasnije, 6. aprila 1909. godine, posle napornog probijanja kroz tundru, Henson je navodno rekao Piriju da ima „osećaj" da su sada na Severnom polu.

Henson je ispričao da je Piri tada zavukao ruku u kaput, izvadio presavijenu američku zastavu koju je sašila njegova supruga i pričvrstio je za motku koju je zabio na vrh igloa.

Narednog dana, Henson je rekao da je Piri utvrdio njihovu lokaciju uz pomoć sekstanta, stavio ceduljicu i američku zastavu u praznu konzervu i zakopao je u led.

Oni su se potom okrenuli da se vrate na brod i pođu kući.

„Još jedno svetsko dostignuće bilo je postignuto i završeno", zapisao je Henson u memoarima iz 1912. godine, Crnački istraživač na Severnom polu.

„I kao i u prošlosti, od samih početka istorije, gdegod da je neki svetski posao obavio belac, bio je u pratnji čoveka obojene kože."

Ipak, Hensonov trenutak slave kratko je trajao.

U narednom veku, istoričari će biti skeptični prema Hensonu, koji se vratio u Sjedinjene Države na vrhuncu neprijateljstava ere Džima Kroa.

Piri je napisao nadahnut predgovor za Hensonovu knjigu, tvrdeći da „rasa, boja kože, odgoj ili okruženje ne znače ništa kad čovek ima rešenost u srcu, ako ga prati i pomaže mu njegova inteligencija."

Ipak, Piri je spremno prihvatao većinu pohvala za osvajanje Severnog pola, dok je Hensonovo ime polagano bledelo u očima javnosti.

Istoričari ne mogu da se slože oko toga da li je Pirijevo merenje bilo tačno - plus, vodi se rasprava čak i oko toga da li je uopšte bio prvi istraživač koji je tamo stigao - ali većina se slaže da ne bi stigao toliko daleko na sever bez Hensona, koji je u potpunosti prigrlio inuitski način života i proučavao milenijumima stare veštine preživljavanja.

Henson je adaptirao inutisku opremu, kao što su krznena odeća i saonice koje vuku psi.

„Inuiti su ga istinski voleli", kaže Heris, koji je i sam išao u brojne samostalne misije u divljine širom sveta.

Kao i Henson, Haris se sprijateljio sa domorodačkim narodima u velikim zabitima i ume da ceni ovaj rani pokušaj kulturološke antropologije.

„Piri je bio pomalo uzdržan i cenio je što neko u njegovom timu može da se nosi sa inuitskom populacijom i uspostavlja dobre odnose sa njima."

Ipak, Henson je tek 1937. godine bio primljen u Klub istraživača.

Konačno je primio počasti od američkih predsednika Harija S. Trumana i Dvajta D. Ajeznhauera, ali tek pred kraj života.

Henson je na kraju sahranjen na Nacionalnom groblju u Arlingtonu, gde se danas nalazi specijalni spomenik, ali on je podignut tek 1988, - 33 godine nakon njegove smrti.

Danas nekoliko mesta nosi njegovo ime: Državni park Metju Henson, nekoliko škola u Merilendu kao i USNS Henson, istraživački brod težak 3.000 tona koji vrši okeanografska merenja.

Decenijama su se Hensonove pristalice trudile da ožive uspomenu na njegovo dostignuće - i pokušavale da opišu pun raspon njegove zaostavštine.

Njegov najstrastveniji pristalica bio je pokojni doktor S. Alen Kaunter, bostonski neurolog i kolega član Kluba istraživača.

Ne samo da je Kaunter pokrenuo peticiju da mu Arlington podigne spomenik, već je otkrio i nepoznate grane Hensonovog porodičnog stabla na Grenlandu - nekoliko njegovih inuitskih potomaka još su živi i dan-danas.

On je dokumentovao tu lozu u svojoj knjizi Zaostavština Severnog pola.

„Priča je ostavila veliki utisak na mog oca iz očiglednih razloga", kaže Filipa Kaunter, Alenova ćerka.

„Obojica su bili istraživači. Henson je bio zapostavljeni heroj kojem nisu bile priznate zasluge osvajanja Severnog pola. Pomislio je: 'Ovo je priča koju apsolutno moram da ispričam'."

Doktor Kaunter je preminuo 2017, ali su drugu preuzeli tu štafetu.

Klub istraživača osnovao je Odbor za diverzitet, ravnopravnost i inkluziju, sa Dž.R. Harisom kao predsednikom.

Klub je 2022. godine posthumno primio četvoricu novih članova: Siglua, Egingvu, Ukiju i Utu, Inuite koji su pratili Hensona i Pirija na njihovoj poslednjoj ekspediciji.

„Po mom mišljenju, oni su svi zajednički Hensonu su počele da se priznaju zasluge tek pred kraj života otkrili Severni pol, sva šestorica", kaže Haris.

„Ova četvorica konačno su dobila priznanje koje zaslužuju."

Za to vreme, u Brunsviku, u Mejnu, Arktički muzej Piri-Mekmilan trenutno seli svoje zgrade na drugu lokaciju.

Muzej pripada koledžu Baudoan, na kom su diplomirali i Piri i kolega arktički istraživač Donald Bakster Mekmilan.

Otkako je otvoren 1967, muzej izlaže Hensonove artefakte, među kojima i arhivske fotografije, saonice koje je sam napravio i retki televizijski intervju iz pedesetih.

Posetioce su na ulazu oduvek dočekivali naslikani portreti Pirija i Mekmilana, postavljeni jedan kraj drugog.

Novi prostor imaće jedan važan dodatak: uvećanu fotografiju Hensona, obučenog u njegovo prepoznatljivo krzno, postavljenu odmah do njih.

Pogledajte video

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]